Gordana Rusinkov Marković – Beograd, Srbija

Gordana Rusnikov Marković

Biografija:

Gordana Rusinkov Marković, rođena je u Kostolcu, a detinjstvo provela u Šibeniku. Zaljubljenik je kamenitih jadranskih obala, često piše o kraju, u kojem je rasla. Ekonomista je po profesiji, a slikar i pesnik u duši.

Po odlasku u penziju, ponovo se vraća svojim ljubavima. Do sada je imala bezbroj kolektivnih izložbi, učesnik je slikarskih kolonija, a samostalno je izlagala dvanaest puta. Pesme su joj objavljivane u zbornicima, antologijama, prevođene na engleski, rumunski, arapski i ruski jezik. Objavila je tri zbirke poezije, „Odjeci” 2019. godine, „Svetlost ljubavi”, 2021. godine i „Ogledalo nesmiraja”, 2022. godine u izdanju Srpskog umetničkog društva, čiji je član, a četvrta knjiga poezije je u pripremi. Takođe, član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, Društva književnika Beograda i Beogradskog književnog salona. Živi i stvara u Beogradu.

Šapat mora

Šumiš nežno,

ljubiš predano

devičanske hridi.

Uvlačiš vodene prste

u raspletene zelene kose

morskih vila zaspalih,

miluješ im bela bedra

u dubinama zelenim,

kitiš ih čipkastom penom

svoje ljubavi.

Šapatom beskrajnim

obilaziš sure stene,

krotiš ih ljubavlju svojom

praveći uvale snene,

luke ljubavnika.

A onda podivljaš,

zvuk vilinskih harfi

zameni gromka huka,

kô bojnih truba

i ratnog pokliča buka.

Pobesniš, poludiš,

voliš valovito,

sve stene tebi prepuštene,

a one, ostaju neme i hladne,

dok ječiš, plačeš nezasito.

 Pena

Pena sam morskih talasa,
zalutalih sa dalekih ljubavnih mora,

sa zavodljive azurne pučine,
voda sam samo prozirna,

nevina, bezdana,
nedokučiva, strastvena, nemirna,
tvoja ljubav sam postala,

uz grebenasti tvoj dodir,

grube hridi tvoje,
milovala sam te bez daha,

samo da prodrem u tvoje srce kameno,

nedostižno,
ljubila sam te bez lica,

sa koprenom nevestinskog vela, snena,

smirila se kad se tvoje srce ustalasalo,

primilo me u zagrljaj,
ti duše kameni.


Voli me, voli me,

ne dozvoli da odem neljubljena!

Ko sam ja

Ko sam ja,

da te stihovima grlim,

neprestano pevam o ljubavi prema tebi,

svetlosti tvojoj koja obasjava

vreme mog bitisanja.

Ko sam ja,

da te plavim nebom oblačim,

u zvezde uzdižem,

kradem lepotu tvoju

u mojim grudima da sniva,

da me srećom ispuni.

Ko sam ja,

da te pratim kao senka tvoja,

ljubim ti trag nežnih stopa

u cvetnom ružičnjaku.

Kradem ti tajno

sjaj crnih očiju,

a padam u njihovu tamu,

da rob budem zauvek.

Ko sam ja,

da te u svaku misao uramljujem,

da mi ne pobegneš, nestaneš,

nedodirljiva i zabranjena.

Ko sam ja?

Samo sam ukleti pesnik,

razapet na prometejskim hridima

patnje i neutažive čežnje,

koji se drznuo da poklanja stihove

obožavanoj boginji ljubavi.

Ognjište

Ognjište,

Krov,

Krv, rod, rodbina,porodica,

Otac,majka,deca,

Koreni,

Potomci.

Ognjište,

Rastrzano, rasparčano,

Deljeno, oduzeto,

Zatrto,

Ugašeno…

Pepeo.

Pepeo…

Varnica, iskra, iskra!

Plamen, vrelina,

Nada, seme, koren,

Mladica, drvce, drvo,

Krov, ognjište,

Otac, majka,

Deca, potomci,

Koreni-

Ognjište!

Ponesi me bela ptico

Čekam belu pticu,
da mi sleti na oblak sreće,
u reci nadanja da zaplovi,
kliktajem pokida koprenu boli,
da me odnese na staze

odakle se uzleće u radosna svitanja.

Evo, doleće bela ptica!
U krilima joj vetar,
daškom nedođije zove,
na putovanje odisejsko.


Ponesi me bela ptico,
da mi zvezdana prašina
ugreje zaleđeno srce,
znamenjem sudbine da me kitiš.

Ponesi me na obale

istine i proviđenja,
gde se ogledala ne razbijaju
i proriču prokletstva.

Ponesi me na reku plavih sutona,
tvoje pero u mojoj ruci
ispisaće najlepše stihove ljubavi,
na ogledalu nesmiraja.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *