Biografija:
Gordana Rusinkov Marković, rođena je u Kostolcu, a detinjstvo provela u Šibeniku. Zaljubljenik je kamenitih jadranskih obala, često piše o kraju, u kojem je rasla. Ekonomista je po profesiji, a slikar i pesnik u duši.
Po odlasku u penziju, ponovo se vraća svojim ljubavima. Do sada je imala bezbroj kolektivnih izložbi, učesnik je slikarskih kolonija, a samostalno je izlagala dvanaest puta. Pesme su joj objavljivane u zbornicima, antologijama, prevođene na engleski, rumunski, arapski i ruski jezik. Objavila je tri zbirke poezije, „Odjeci” 2019. godine, „Svetlost ljubavi”, 2021. godine i „Ogledalo nesmiraja”, 2022. godine u izdanju Srpskog umetničkog društva, čiji je član, a četvrta knjiga poezije je u pripremi. Takođe, član je Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, Društva književnika Beograda i Beogradskog književnog salona. Živi i stvara u Beogradu.
Šapat mora
Šumiš nežno,
ljubiš predano
devičanske hridi.
Uvlačiš vodene prste
u raspletene zelene kose
morskih vila zaspalih,
miluješ im bela bedra
u dubinama zelenim,
kitiš ih čipkastom penom
svoje ljubavi.
Šapatom beskrajnim
obilaziš sure stene,
krotiš ih ljubavlju svojom
praveći uvale snene,
luke ljubavnika.
A onda podivljaš,
zvuk vilinskih harfi
zameni gromka huka,
kô bojnih truba
i ratnog pokliča buka.
Pobesniš, poludiš,
voliš valovito,
sve stene tebi prepuštene,
a one, ostaju neme i hladne,
dok ječiš, plačeš nezasito.
Pena
Pena sam morskih talasa,
zalutalih sa dalekih ljubavnih mora,
sa zavodljive azurne pučine,
voda sam samo prozirna,
nevina, bezdana,
nedokučiva, strastvena, nemirna,
tvoja ljubav sam postala,
uz grebenasti tvoj dodir,
grube hridi tvoje,
milovala sam te bez daha,
samo da prodrem u tvoje srce kameno,
nedostižno,
ljubila sam te bez lica,
sa koprenom nevestinskog vela, snena,
smirila se kad se tvoje srce ustalasalo,
primilo me u zagrljaj,
ti duše kameni.
Voli me, voli me,
ne dozvoli da odem neljubljena!
Ko sam ja
Ko sam ja,
da te stihovima grlim,
neprestano pevam o ljubavi prema tebi,
svetlosti tvojoj koja obasjava
vreme mog bitisanja.
Ko sam ja,
da te plavim nebom oblačim,
u zvezde uzdižem,
kradem lepotu tvoju
u mojim grudima da sniva,
da me srećom ispuni.
Ko sam ja,
da te pratim kao senka tvoja,
ljubim ti trag nežnih stopa
u cvetnom ružičnjaku.
Kradem ti tajno
sjaj crnih očiju,
a padam u njihovu tamu,
da rob budem zauvek.
Ko sam ja,
da te u svaku misao uramljujem,
da mi ne pobegneš, nestaneš,
nedodirljiva i zabranjena.
Ko sam ja?
Samo sam ukleti pesnik,
razapet na prometejskim hridima
patnje i neutažive čežnje,
koji se drznuo da poklanja stihove
obožavanoj boginji ljubavi.
Ognjište
Ognjište,
Krov,
Krv, rod, rodbina,porodica,
Otac,majka,deca,
Koreni,
Potomci.
Ognjište,
Rastrzano, rasparčano,
Deljeno, oduzeto,
Zatrto,
Ugašeno…
Pepeo.
Pepeo…
Varnica, iskra, iskra!
Plamen, vrelina,
Nada, seme, koren,
Mladica, drvce, drvo,
Krov, ognjište,
Otac, majka,
Deca, potomci,
Koreni-
Ognjište!
Ponesi me bela ptico
Čekam belu pticu,
da mi sleti na oblak sreće,
u reci nadanja da zaplovi,
kliktajem pokida koprenu boli,
da me odnese na staze
odakle se uzleće u radosna svitanja.
Evo, doleće bela ptica!
U krilima joj vetar,
daškom nedođije zove,
na putovanje odisejsko.
Ponesi me bela ptico,
da mi zvezdana prašina
ugreje zaleđeno srce,
znamenjem sudbine da me kitiš.
Ponesi me na obale
istine i proviđenja,
gde se ogledala ne razbijaju
i proriču prokletstva.
Ponesi me na reku plavih sutona,
tvoje pero u mojoj ruci
ispisaće najlepše stihove ljubavi,
na ogledalu nesmiraja.