Biografija
Ivan Despotović je rođen 1978. u Beogradu.
Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar. Poeziju i prozu objavljivao je u periodici: Stanje stvari, 2002 – 2006; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn“ (Zagreb), 2007; Тhe best of the Kišobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, Aždaha iz Kragujevca, Kovine iz Vršca, Maxminus iz Sarajeva. Član je Srpskog književnog društva od 2012
Objavljene knjige – proza
„Prekoračenje“ (pripovetka, Zavetine 2008)
„Bezazlene priče“ (Knjaževac, 2008)
„O Nataši i Nevenu“ (priče, Alma, Beograd, 2009)
„Pesnikove priče“ (Alma, 2010)
„Urok“, (Alma , 2015.)
Prošla deca, UNPS, 2020.
Drugi smer, UNPS, 2025.
Poezija
„Ništa nije tako“ (kao najbolji rukopis 2007; izdanje Fonda Dejan Mančić, Niš, 2007.)
„Prekoračenja“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2011.)
„Predeo“ (poema, Brankovo kolo 2013.)
„Roršahove ispovesti“, (Brankovo kolo, 2015.)
„Kalemegdan“ (poema, Književna opština Vršac 2017.)
„69 soneta“, UNPS, 2019.
„Plava knjiga“, UNPS, 2020.
Zastupljen u Gramatikovoj antologiji novije srpske poezije i drugim antologijama.
Eseji:
„Poreklo tajne“, Kovine 20, Vršac, april 2013; „Simbolička krv sveta“, Avangra 16; „Večito ženstveno i večna fantastika“ (Faustovsko u Bulgakova), Književni pregled br 1; i drugi.
Kritike o knjigama Ivana Despotovića:
N. Grujićić: „Majstor metričkog skaza“ (o knjizi Prekoračenja) Književni pregled broj 5, oktobar 2011. Beograd.
„Predeo Ivana Despotovića“, Andrea Beata Bicok, Književni pregled, Beograd, 2014.
Branislav Dimitrijević: „Putovanje posvećenika“ (o knjizi „O Nataši i Nevenu) Književni pregled broj 1 april – maj – juni 2010.
Branko Ćurčić: „Pesnikova“ knjiga priča, Avangrad br 8, septembar-oktobar, Sombor 2010.
Branko Ćurčić: Roršahovo stihovanje, Avangrad broj 20, 2015.
Dr Draško Ređep „Kalemegdan“, KOV, 2017.
Nagrade:
„Stražilovo“ (knjiga pesama Prekoračenja) za 2011. godinu
„Stevan Sremac“, Elemir, 2007. i 2012 . godine
Brankova nagrada, nominacija, 2008.
НЕЈЕДНАЧИНА СПОКОЈА
Дошао сам на свет као на изложбу.
У размаку између свака два дрвета
у тој дужи мог рођења, изнад ивичњака
стајао је прозор
као слика.
Гледали су ме
и били ми упућени,
а ја им нисам могао помоћи
ни дати одговора.
Бех умирен чињеницом
да је искуство много веће
од невиности
у којој сам сада био.
Прозори нису били сувише удаљени
једни од других
и од земље
или крова.
Гледали су у крошње
или светиљке.
Сваки беше призор
што изгледа као
да му помоћ од мене
није ни потребна.
Јер они и оне,
слике, и прилике
показивали су се попут лепоте саме,
самодовољне, а смешила ми се
била.
Мислио сам
– када бих могао постати
нека од тих слика
без свести о ономе што јесам
и допустити да кобајаги гледам
скривено,
а да ме, у ствари, могу видети други,
без потребе да посматрам.
Њихови као погледи беху љупки,
а цела свест – лежала на мени.
Били су затворени
завесама или капцима
и чинило се
да више никог неће примити у себе.
Бех подсвесно задовољан
чињеницом да је моја свест о њима
била много мања
од њихове лепоте без те свести,
без потребе…
за њом.
И ја сам заувек био остао
изван, тада,
умирен, јер је унутра
нешто много веће, лепше
толико, да не мора бити свесно
да јесте
и како је било.
Могао сам приметити
тек делић тога
као будућег.
– Задовољен
што сам остао мањи,
напољу,
да га уопште могу гледати.
Због њега сам и постојао.
– Звирнути то обло,
као из наочара подрумског прозора
чији мирис остареле маште
увек би ме обрадовао.
И све је љупко,
толико – да
као да се осмехује због мене,
као да види само мене.
Био је то привид
изазван мојим посматрањем
знао сам касније.
У њиховој дрвенарији су осмеси
и на свакој кваци је смешак
и у свакој кључаоници радост
и све је према мени,
као шпиц неједнакости
а ја га све, као, могу појести
ширим делом знака.
Све може волети и воли,
а ја не,
спокојан што само гледам
и што сам то само.
Не могу узвратити њихову
несвесну лепоту,
јер као да немам њено тело,
ни облину,
ни топлину.
Био сам утешен чињеницом
како је биће те лепоте
много веће
од шупљине ока
– што сам био само тачка
која је видела.
Бесконачно мала,
разуме се.
Једанпут,
као неприметно,
тачка се изгледа попунила тим
истим заокруженим простором
самодовољним,
неизбежно
лепим;
чинило се да и сам
постајем та лепота,
а онда је престало
да се чини.
Долазио сам у ту своју улицу
у један такав прозор с наочарима;
где ме је чекала његова драперија, ролне,
као моја друга половина.
У предсобље као језеро са одразима;
атмосфере устајалог зрцала, бесполне,
где је нимфа Нарциса довела до чина,
где двоје посташе самозадовољна форма.
Био сам кротак због чињенице
да нâс, да мене сигурно
нека много већа, значајнија норма
посматра одозго попут птице
или са тротоара, тмурно
и да сам, да смо у том телу нешто мање…
– Срећан што је наивност и даље огромна
кад легне над то сићушно нам знање;
потпунија је дистанца од нашег огледа.
– Рȁд да се захвалим белом небу оном на
преимућству његовом да нас, чиле, скрије.
Не би оних ствари без небеских тих погледа.
Лепша је свесност, само када било би је.
Беше јасно да је невиност већа
од искуства у ком су ове прилике биле,
– задовољне, што дечја стабла дрвећа
чворовима гледају у њихово окриље
с неком свешћу окатом, која је свакако
много, много драгоценија, уистину,
ко тачка на почетку улице што се пење.
Нисам могао да схватим да ако
нам је Бог дао неједначину,
шта нас је слȁгало јединим решењем?
Испуњен сам био тиме што сам оно
које није морало да гледа,
што је упало унутра као снег у звоно,
снени прозори усред дрвореда
ко одресци трупла с мало смоле пострани,
– самозаљубљени, добровољно мртви,
на услузи ако би неки већи погледи,
много лепши, желели, ка слатко жртвованим
ка њима, по потреби, да буду сви упрти
неостварено бледи,
а без њиховог знања ту,
жутооких, минулих у рими,
који жмуре
– као хермафродити који сањају
у митској интими,
спашени силовањем до ишчезнућа; урне
ко блажен микро сношај ког гледа неко чије
посматрање само беше одраслије.
ЦВИЈИЋЕВА
Две стране имагинације,
бледи паралелопипеди
скривени у низу као хард дискови џина
у којима Шуберт светлуца.
Креда испод дрвореда
увек младих, с фасадом месечина од Сунца
и свечано гостујућим светлом,
унутар и око зграда чији се хрбати
као повези престарелих књига – густи
одају јасно на десет вати
– дању полуваљкасти као крљушти,
те странице замкова наспрам и иза зракâ.
Које ме испрате иза, чипком подвожњаком
или упаднем унутра као квака
прошлости што се полукружно клиза,
у супротном смеру, вођен туђом траком,
тролејбуса – ка делићу сваком,
што се споро сагледа изблиза,
попут увек на истој адреси – амбасаде
те маште, сиве. Где неприметно пале светло
тамо, а не види се да бораве и раде;
професор у приземљу, сусед фотокопира;
стабло и сенка наспрам врата, с метлом,
ко хорор што сакупља мед из лампиног жира
и убије се кад га саспе у се,
и рај прерушен у нерођеног брата,
зелено острво пешака и дистанца,
линија траве из сна, као оса
симетрије тог потпуног странца,
што у гужви светала корача ту боса,
– оних бледих која ту не могу да се слију
до краја, јер овде су на служби
једне бесконачне потиснутости чију
коб сваки ивичњак осећа под тротоаром,
а она му се изврнута враћа, љушти
као блискост без ока семафора
и оног од Сунца, Месеца, него по старом,
напоном струјног кола – призвук сушти
у бајци – као родном формом, њеном паром.
Играчка и лутка сред излога, прекопута
живице која је затегнута, тај смер живи
и геометрија коцака што се криви
у сусрет своме почетку, која бруји –
опет сам је прешао ноћу – мртва рута,
а у њој светлело зелено је светло.
ЉУБАВНИЦИ ПРЕТЕЧЕ
Изгнан на спрат као сред Црног мора,
солитера на хладној серпентини
што гледа у том правцу, припремљен да скочим
загледан у сат, секундару нежних бора
у бетонску колевку у којој се чини
да ће бетон нечије позајмити очи
док излазим из лифта у ком слушам
дечака како оца убеђује тирадом
да постоји неко Сунце веће, веће;
док за зидом бриди сестра испод туша
а ларма се у сан враћа крадом
у музику касније претворена, где ће
немушта шансона тамнети Калемегданом
а не смогох снаге да покушам
пољубити те у завичају одабраном,
где чух да си ми рекла, ја и борова тмуша,
да су две сестре, близнакиње, шизофрене
твоје скочиле синоћ, давно уместо мене
– тамо где драме не беше на крају
и не би спознаје, касније, и без чистине,
са другим лицем, косом у кварту који хлапи,
припит тéжом с којом случајно сви падају,
пољубих се с тобом, Deus ex machine
кад више не могох да дишем без те капи
да би ме питала – недостајем ти гола (?)
док гледам у твоје тело које може и да
види из белих наочара груди,
као да је то суштина, без бола,
– и рекла ми да нисам иза коже зида
малограђанин и подлац као неки људи
и овластила си ме за спој са оном правом,
као наговестивши да си с друге Земље
– тад почех да те волим у прошлости том парку,
на песму оне клупе да ти падам главом,
на сродности наше некада неприпремљен,
што су их сви углови мотрили ко варку
а тад сам разумео музику, бех врх ноте
која се воли у тишини међу дрвећем,
иста фраза која понавља сенке клици;
на леји стазе није било ничега до те
Месечасте светлости – гледала је где крећем,
глумећи сјај звезде, непомичност њене коте,
доклизавши крај ње у твојој реченици.
НУЛА И ЧЕТИРИ
Био сам рођен у тој соби
тад, кад нико не може сасвим да се сети;
која је гледала у свакој доби
у дрво наклоњено мирису ролетни.
Ту сам се био враћао и по одбијању,
по стиду да се приближим девојчици,
а уклетост антиципирана у грању
беласала на рамом сахрањеној слици.
Бацио сам четири пољупца у контејнер,
мислећи да ми никада неће требати,
као дете које одбија њен смер,
улице са знацима имагинарих сати.
Овде сам и љубав осмислио гледајући
тротоаре из затвореног џепа цесте
и на столу писмо затворио, крући,
мотривши над ћошковима онога што јесте.
У тој просторији били су поцепани
џепови ми од беса, по давном састанку
када на клупи бех рекао Ани,
а она ме у њу опет закључала, танку.
Њен прозор у сенку бетона, тај упрти,
плашио ме је ноћу идејом,
да заправо и нема смрти,
само поруке исписане спрејом.
Ту сам мислио и да се убијем ипак;
прозор као епилог гледаше одвећ ниско,
по први пут док у њох бејах,
као и да је самоубиство – истинско
баш овде, попут лустера што је одозго
изгланцан и модеран, висио
и попут лампи што су светлеле мозгом
вештачки, унутра и споља
а онда сам у њој почео да преврћем
ствари, спаковане годинама, и изгледа
да су та четири пољупца ту све време
била, била… као од попа уши, а соба
изгледала другачије кад си ме пољубила
– мада сам ја заправо тебе,
тад кад нико не може да се сети,
а можда беше и твоја, по ролетни.
Соба ми је тада опростила,
на тепиху као на Месечевој кори,
а можда ми никад није замерила, скрила
њих четири, да се њима затвори.
А били смо се љубили у четворо тама,
у по једној за сваки ћошак тамнице,
сада нове, примереније потребама.
Можда и то бејаше судбина таванице.
Тада сам у њој рођен још једанпут,
нимало сигуран да ме и претходна рута
у њој није родила тако
и неко покуцао још четири пута.
– Добивши их као награду за сву ону
тескобу коју знах од детињства, нежни трем,
осетих да сам опет нула која клону
– у гробу из ког нисам морао да устајем.
СЕСТРА У МОЈОЈ ГЛАВИ
Била је крајње необична
симетрија
у којој смо учествовали.
Личила је на наспрамност,
али та симетрија
као да није била одавде.
Њена лутка беше ту,
а можда и она сама
би лутка
неке друге сестре, тамо, правије,
која ју је оставила у подруму
овде, као своју експозитуру.
Седела је на полици, на шнуру,
а и светлела у излогу поподне,
и међу стаблима.
Могуће да сам и ја
био један такав лутан,
одсутан, ради ње
или обоје нисмо били,
можда смо се крили.
У сваком случају, нисмо се могли опазити.
Били смо и богови, и живи и мртви
и гужва што их прати,
два паркирана аута и покретна светла.
Једанпут сам помислио да сестру
у коју нико није веровао
упознам са девојком.
Мојом девојком за коју би
опет било сасвим невероватно
да стварно постоји.
Замишљао сам тај њихов сусрет,
у мојој улици, под крошњама и под земљом.
Нисам могао да се докажем себи.
Више се нисмо сећали родитеља који
су нас начинили, и како смо заправо
постали, враћајући се широком улицом
када ми се учинила далека и рекох да
њу више не желим видети, ни овде ни тамо.
Као у сну, изгледало је да казах у себи.
И оде узбрдо, да се измишљена никад не осврне
док опсовах узбрдицу њених леђа,
а доле низ нашу улицу, уским тротоарима
девојчицу што се смеши, коже сасвим црне,
водила је девојка знатно блеђа,
као мат тамни зрак у завичајима старим, а
као срећни смер у правцу што пада без мрака
и играчка стварности давна, још угљем врела,
као изгубљена наша ствар
с ручицом што жури узбрдо, мрком као квака.
А отац те сестре, да би се тачно доле срела,
морао би бити Велики Физичар.