ДУША МОНАХИЊЕ
Рођена је у једном другом животу да вида ране ратницима, диже
онемоћале, храни гладне, тјеши умируће.
Душа, путујућа из живота у живот, не увијек једнако предана Богу
али увијек удивљена у Молитву Љепоти.
У једном се животу пробудила у подножју Свете Планине, у гају
небеском, заштићена у невидној одаји Молитвеног Дома.
Превише је патњи гледала земним очима, превише крви газила
невиним ногама, превише суза брисала себи и другима мекопутним прстима.
Заслужила је тишину планинског храма и мир прољетне шуме.
Душа, тугом и надом ношена из живота у живот, као облак
чежње свих њежности и љепота на Небу Љубави.
У овом животу нема толико ратова, патње, крви, суза – има више
пјева небеских птица у њиховим земаљским гнијездима.
Урушени су сви стари храмови а нови живе неким другачјим
животом, неком носталгијом и празнином.
Свети се живот догађа на мјестима, али и у вртовима
радосних душа глазба небеских сфера понекад узнемири душу
Монахиње, јер је толико различита од свих звукова и буке који
тресу њезиним тијелом.
И сама је, тако сама!
Никад није била толико осамна као у овом животу.
Коме дати сву ту ризницу љубави коју носи из живота у живот?
Ратничка, тешка времена требала су љубав.
Сада, као да љубав људима не треба.
Ни ноге ни руке више нису рањене а погледи људски тако су
хладни, незаинтересирани за љубав.
Тамно је доба.
Некада је био више крви и патње, али и више свјетлости.
Душа Монахиње зна – ово је туђе доба.
Али слиједити мора Божији закон као и све друге душе.
А тијело јој је понекад терет, можда и више него кад је била
утамничена у оном храму препуном влаге и тамних сати.
И рођена је у љубави, за љубав!
Рођена да љепоте упија, ствара, да радост буди у душама других!
Козмичко ништавило осаме најтеже јој пада.
Тако мало свјетлости од ове земље, тако мало њежности од
овог тијела.
Душа Монахиње тихо зазива Божју присутност – али глухоћа
висина стапа се с букама низина.
Све је тако туђе, тако страно, тако далеко.
Понекад дође неки стих, понекад неки тон или боја.
Настоји их препознати и сачувати.
Али, све је тако трошно и пролазно.
Свака мала радост изчезава у бескрају туге.
Нешто ју нагна да то запише, нешто што осећа (јер знатно не смије!) о
својим прошлим животима.
Осјећа често благослов Неба и зов Неба Љубави.
Душа монахиње.
Нитко ју не може разумјети – па ни она себе саму.
Али ум није пријатељ душе, то је само срце!
А душа Монахиње слиједи само своје срце.
У том срцу и живи Њезина душа.
Звала се/зове се Анисија.
У Ријеци на Ускрс, дана Господњег, године 2008.