Младен Мирић – Београд, Србија

Ћирилица, језик и писмена –

угрожено свето тројство српског идентитета

Српски народ, његова елита и власт, криви су подједнако (може се рећи и заслужни) што, на очиглед свих, губимо три базна или кључна елемента сопственог идентитета, а то су писмо, језик и књижарство. Овој појави је делимично допринео процес балканизације почев од средине феудалног доба, који тумачимо Балканом као поприштем кињења и православље као заморче римокатолика, муслимана, протестаната и др. најинвазивнијих религија и народа у свету. На Балкан, а поготово на православље, насртале су: папе, Млечани, Угри, Монголи, Татари, Турци, Аустријанци, Аустро-Угари, Италијани, Немци, Британци, Совјети, Американци и 19 држава НАТО-а.

Осим њих, на Србе су додатно кидисали и Бугари, Албанци, Хрвати, Мађари, м/Муслимани, Бошњаци и муџахедини или – укупно – више од 40 народа – држава! Сви ти бројни атаци умањивали су српску културу и бројност народа и понајвише ништили његово тројство – писмо, језик и српска ћирилична писмена (књижарство), изазивајући Србима кулурно-развојне дисконтинуитете и пустош, у иначе, богатој, баштини.

Сви поменути завојевачи наметали су њихово писмо и језик, а забрањивали и уништавали српско. Међутим, Срби су почели сами потискивати и губити своје писмо стварањем Југославије и то уз “помоћ“ удвориштва латиничарима. Стање се погоршало тобожњим ослобођењем 1944 – 1945. од када ћирилица нагло нестаје, да би у 21. веку готово исчезла из приватне  па и јавне употребе, част изузецима.

Срби су се томе опирали на разне начине, најпре одбраном, тј. ратовањем, али још више чувајући своју већ створену моћну светосавску духовност и културу, чије су прве цигле била српска ћирилична слова за писање свог језика, на коме су Срби створили три различите скупине књижевности током средњег века, и то: феудалне руком писане црквено-законодавне па и прве ауторско-уметничке књижевне рукописе, а у дугом ропству дичну и блиставу и разноврсну усмено-народну књижевност.

Борба за српски језик и писмо није престала, али се сада води у рукавицама и проводи по сили (војно-економски) јачих, у корист њиховог језика и писма. Поробљени смо у кобајаги мирном добу. Управо стога, писац овога чланка запутио се 15. септембра 2020. године, на дан Српског јединства и заставе (установљен поводом пробоја Солунског фронта) у центар престонице и ево његовог извештаја. Биће то сведочење из главног града који није Београд него Beograd или Belgrad.

Полазиште је било на почетку улице Кнеза Михаила, на Теразијама: на левој страни су непарни бројеви зграда а десно парни. Циљ је да се попишу сви видљивији на(т)писи (обично називи предузећа и продавница), на затеченом писму и језику, осим пар кинеских и сл. 

Видимо да већ на почетку имамо шест натписа латиницом са десне осам са леве стране улице па три ћирилична. Идући од зграде до зграде до краја главне престоничке улице, остаје ости омер, али се улица завршава ћириличним натписима, и то на левој страни “Галеријом ФЛУ“ и “Библиотеком града Београда“, на десној.

У доњем табеларном прегледу нас посебно интересује однос речи на чирилици и латиници, а и однос српских и страних речинеђто мање и с

Дакле, укупно је нађено 266 речи са видних натписа на зградама, у чему је 177 страних речи на латиници (66,5%) и 89 српских речи (33,5%), од којих је 21 српска реч написана латиницом (7,9%). Пошто латиничних речи укупно има 198 (21+177), оне чине удео од 74,4%, а то кошаркашким речником значи дебакл, јер је скор 75:25 за латиничаре. Ни генијални Јокић нам неће моћи помоћи, јер би требао убацити 20 тројку у игри, па чак ни у будућности, јер се преуређује или припрема 15-так нових “локала“, где је бојазан са ће тиме бити још више страних фирми и продаваца илити њихових страних назива.

Следећа тема је била број књига са ћириличним или латиничним насловима у излозима књижара дуж целе Кнез Михаилове улице, осим књижаре “Просвета“ која се преуређује. Овде су, такође ревносно, пребројани сви наслови књига у излозима пет књижара главне улице престоног Београда на ћирилици и латиници. О томе сведочи следећа табелица, која је слика и прилика и чуваног Београдског сајма књига!.

Овде је виђено свих пет излога, од којих је удео ћириличних издања око 20%, док је у продавници која има ћирилични назив стање боље, али такође забрињавајуће. Опет, кошаркашки речено, ћирилица губи двоструким резултатом, будући је заокружен на – 66:34. Овде би неки Јокићи у издавачким предузећима нешто могли учинити у корист ћирилице, ако ништа друго онда нека постану чланови Удружења ћириличара “Добрица Ерић“.

Трећа тема су туристички путокази на најпрометнијем српском шеталишу (или корзу, како се говорило 60-тих година 20. века), којих има неколико. Сваки од њих нас обавештава о 6-10 туристичких локација на стреличастим путоказима, где је са једне стране текст на ћирилици а на другој на латиници. Како је то дивна демократија изражена у равнотежи писама.

Четврта прича из главне “државне“ улице односи се на њено обележавање: на око осам места лево и десно на зградама на угловима са другим улицама, ћирилицом пише “Улица Кнеза Михаила“, али се то једва иди, и то тек са пар метара од очију. Разлог томе је неки тмав материјал на коме је текст дат рељефно и тако сакрио његову ћирилицу. Можда то тако и треба, јер се стога више осећамо као Лондонци.

Пети проблем је тастатура на рачунару. Код највећег београдског понуђача овога уређаја имају 50-так типова-конструктора, а ни за лек ћириличног. Куцам овај текст тако што за Љ притиснем Q, за Њ ударим W за Р – R, за П – P, за Џ укуцавам Х (икс), јер је моје Х на латиничном Н, док Б добијам притиском на В… итд, итсл. Мука, поготово када имаш да радиш у оба писма, као овде. 

Завршавам (кукавичијим) предлогом: да сваки читалац уђе у акцију у средини где живи, тј. да приступи сличном методу снимања стања на свом терену и да за локално стање покуша наћи решење и одговор на сличан изазов.

Ако неко нађе било шта што а да је успешно и прикладно за ширење ћирилице и сузбијање латинице, јавите се, тј. обавестите нас на ову адресу.

Живела Србија и у њој ћирилица!

Биографија: Младен Мирић

Младен Мирић је рођен 1942. у селу Крбавиц, Лика – антифашистичка територија српског етничког простора, одакле је 1946. г. пресељен у Војводину. Био је 15-то дете родитеља земљорадника. Школовао се у Сомбору и Н. Саду. Од малена је био узоран приврженик културе, којом се веома систематски – плански и методично – бавио целог живота, најпре и највише агрикултуром, а затим све више културом српског народа. У основној школи се заинтересовао за поезију, прозу и глуму, а почев од средње школе објавио је више песмица, вести и понеку причу и козерију у неколико локалних и студентских гласила. Био је иницијатор и предан учесник културних догађаја у местима живљења и службовања: селу Колут, средњој школи у Сомбору, на факултету у Новом Саду, на радним акцијама и у војсци, затим у организацији и руковођењу синдикатом, месном заједницом, технологијама радних процеса, издавањем часописа, као и вођењем послова општине, стручних, научних и бројних других друштава.

Специјализовао је семенарство и из те области одбранио докторску дисертацију, а био је зачетник и рукодилац изградње највећег центра за дораду семена у свету са рекордном годишњом производњом од 21.000 тона семена, затим истраживач и иноватор семенарске технологије, аутор значајних прописа из пољопривреде (посебно о семену) и мера за развој оплемењивања биља и производње семена, затим проучавалац комплексне агроеволуције и семенарства. М. Мирић је аутор 200 чланака (из струке и културе сећања), пет научних монографија, у томе три уџбеника и више приручника. Изумео је 54 параметра (формуле), јер је прошао кроз све процесе, фазе и нивое струке и науке о семену, давши свуда видан цеховски допринос и по свом укупном учинку свакако постао један од водећих теоретичара и практичара семенарства. Књигу Српска баштина објавио је 2013. г., а тренутно завршава омањи књишки текст о колевкама чинилаца српског идентитета и почиње књигу под радним насловом Српски допринос цивилизацији.