Биографија:
Маја Херман Секулић је у овом веку наша највише награђена не само књижевница, него опште уметница у свету са 25 књига прведених на 27 језика и вишеструким титулама амбасадора културе и добре воље под покровитељтвом UNESCO-a.
Недавно је проглашена за једну од „50 незаборавних жена Европе“ и „Стуб културе Европе“ у великом пројекту „Stockholm 2025″ на пет континената.
Њен роман „Девет живота Милене Павловић Барили“ проглашен је прошле године за најбољи страни роман у Италији и управо је изашло друго издање.
Поред светских признања, Маја Херман јеина је наша жива књижевница којој су објављена „Изабрана дела“ од стране наша да велика издавача (Службени гласник и Завод за уџбенике) и о чијем је делу одржана велика међународна академска конференција. И, добитник је награде за животно дело и повељу Симе Матавуља од УКС-а.
Недавно је постављена и за потпредседника Интернационалне Академије етике из Индије, а члан је и Америчке Академије песника.
Године 2020-те проглашена је за „Глобалну икону поезије“, а 2018-те године за „Икону стила Србије „XX и XXI века“ у истоименој књизи. Поред књига поезије, романа, књига есеја и путописа, урадила је капиталне преводе светских писаца и увела нека нова имена и појмове у нашу књижевну науку. Неке њене књиге су уџбеници на катедрама широм региона. Још увек је прва и једина Српкиња на катедрама широм региона. Још увек је прва и једина Српкиња која је докторирала на престижном „Ajvi lig“ университет Принстон у Америци. Предавала је на више најугледнијих америчких универзитета, светски је путник, живела је чак на три континента, а сада живи између Београда и Њујорка. Члан је УКС-а, СКД-а, српског и америчког PEN-a.
Еклипса
У балској дворани полутама
Светло се пробија кроз завесу, на огледалу светлуца,
Напољу, на трави се види напор од прејаког сунца.
Разведрило се на трен
Док сам ишла до обале
Па се онда смрачило
Сетих се како су играчи у полутами облачили патике,
Гурали квргаве палчеве
У врхове налик на полумесеце,
Напукле им нити свилених врпци око чланака
У грчу набреклих мишића
Осећала се страст, пред пуцање, без узврата
Злато је бљескало на зубу љубавника,
Док смо тада у подне играли танго аргентино,
Окрени се, окрени повремено,
Као онда у тангу, нагло, одлучно.
Погледај ме у очи, право,
Јер се осећам усамљено
Под капом небеском,
Осврни се, осврни повремено,
Јер долази мрак, армагедон, крај света,
Твоја љубав је као сенка тог месеца
Сенка преко мене, прекрила ме,
Окрени се, окрени сада,
Јер сам мало узнемирена
Да су најбољи дани за нама,
По мало изгубљена,
Прекривена твојом сенком,
Уплашена
Под твојим сводом, погледом,
Беспомоћна,
Пред природом,
Док су птице одлучиле да заспу усред дана, а ја седела на песку,
Острва усред Атлантика, чекала да нестане сунца, да месец завлада,
Гледала у сунце губећи вид, не видећи ништа,
Онда одједном све је било тихо,
Цветови се затворили у подне,
Ставила сам специјалне наочаре и
Видела црни обрис полумесеца како покрива сунце,
Као твоја сенка мене,
Окрени се, окрени повремено, каже Бони Тајлер,
Тотална еклипса сунца није
Што и тотална еклипса срца,
Кажем ја. 21. август 2017
Ах што волим тај мирис после кише
Мојим родитељима
…
Пре него што се облак претвори у кишу
Лебди безмирисан, без тежине,
Али ја унапред осећам олују што стиже
Када се облак претвори у кишу
Постаје вода уз небеско памћење
На бестежинско, ваздушно стање
Али сада, киша пада ли пада,
Добује, удара по нама
И у свакој капи одсликава
Обрнуту слику земље,
Саме себе.
Ах што волим тај мирис после кише!
Моја мајка, прелепа амазонка,
Купала се увек по пљуску
У мору, вода у води
Спајала јој се у коси
Виловитој, као од таласа
Створеној од пене
Увек су тако божански свеже
Мирисале косе њене.
Мој отац на острву, голом,
Ломио камен по бури, по киши,
Сливала се вода низ стене
Мешајући се с крвљу из вене
Док му није потекао камен
У крви, као божанству,
И уздигао га, бестелесног,
Са собом, онако голоруког
Да му скине претешко бреме
Да га ослободи сваке тежине
Да киша спере мрље од крви са стене,
Да га вине слободног
У небеске висине.
Седим на обали мора док капи кише
У песку праве кратере
А ја читам облаке
Као судбину
Сизифова кћи
Сизифова кћи
Идеалисте
Сулудог револуционара
Мученика
Лудака
Великог човека који је
Знао величину
Од када се родио
У држави
У земљи
Коју толико мрзимо
У тој држави
Која ми је узела оца
Када сам имала шест
Месеци
Бацила на стене
Натерала да их носи
Тамо и назад без циља
И сврхе
Сломила му све кости
Покушала и дух да му сломи
Али
Одупрео се
Херој и жртва
У држави које више нема
Његова лепа жена
Мајка моја
Сама
Са мном која сам плакала,
Плакала без краја
Морала је да побегне из града
Да ме не би чула
Како плачем
Тако очајнички
Јер
Била сам навикла да ме
Држи у загрљају
Да ми пева
Успаванку
Коју је написао за мене
У тој кући које висе нема
Вратила се после три дана
2
И постала ми
И тата и мама
И тако је
Мој живот започео
У земљи које више нема
У тој држави
Коју толико волимо и толико мрзимо
* Сизиф је грчки митски јунак који осуђен за грех што је преварио смрт да сваки дан гура огромну
стену уз брдо и низ брдо. Моја песма посвећена је свим жртвама Титовог режима који су послати на
Голи оток у Јадранском мору, у бившој Југославији, на тешку принудну робију у раздобљу 1948-54
године због злочина слободног мишљења.
Шах
Киша на равнодневицу
Затворила светлост лета
Првог без тебе
Као да зна да песак
Међу прстима
Све брже тече
Ерик Клептон
Анд тхе тхрилл ис гоне
Као да зна да океан
Осећа твоје биће
И постаје тамно плав
Као твоје очи
Кад се љуте
Док су оне небеске боје
Кад делфини скачу
На пучини
И китови певају у дубини
Или кад нам Б.Б. Кинг
Свира на оној миланској тераси
И киша стане као по команди
Да бисмо тада
У загрљају клизили
Преко црно-белих плоча
И одиграли шах партију
Наших живота
Белешке за баладу
Августовско сунце пржи
На плажи, песак у прстима
У коси – сунчеви зраци.
Бежим у кафе
Уморна од врућине
Бело се вино зелени у замагљеној чаши
Сумце и даље пламти.
Нигде заклона, ни хлада,
Његове очи плешу по мени,
Пеку ми кожу
Жежу зенице
Смокве које ми нуди
Сувише су меке.
Кафа сувисе јака.
А сунце не одустаје.
Ни он не престаје.
И сада лежим будна претварајући се
Да је и он будан
И да је свет будан
Као што смо били тада
По жези
Узаврели и
Без даха.