Biografija:
Marina Rabrenovic je rođena i živi u bačkom seocu Kruščiću sredinom zlatnih sedamdsesetih godina prošlog veka. Životno opredeljenje joj je bavljenje jezikom i književnošću, budući iz profesorske porodice, i sama profesor srpskog jezika, počeka je da piše tek nakon desetak godina rada u prosveti, i kako sama kaže, nije žurila da objavljuje dok ne sazri kao pesnik i pisac proze. Očekuje da će u skorom periodu svetlost dana ugledati njena prva zbirka poezije, a nešto potom i prvi roman. Objavljivala je u časopisima za književnost i umetnost: „Trag“, „Dometi“, „Brankovina“, elektronskim časopisima i portalima „AS izdavaštvo“ , „On lajn poezija“, „Stanje stvari“. Završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu, trenutno nezaposlena i posvećuje se književnosti, želja joj je da osim pisanja poezije i proze uzme učešća i u esejistici. Bavila se takođe recezentskim radom i prikazom romana i zbirki poezije. Od malih nogu je u svetu umetničkog dela jer joj je otac bio kulturni radnik.
EHO
Zauvek novi, neka bude, blistav i uman priliv saznanja. Mislim da nisam poznavala miris straha, zadugo. Iz svih revija sreće, izlazila je, kao para, nadahnuće; život se raspršio kao vodena para u osebujnoj, varljivoj tananosti spoznaja prvih utisaka o životu, u svojoj ušuškanosti , dražesan, ali krepak, stvaran, krvotočan, istovremeno silovit i jasan i sam sebi otvarao vrata tih osamdesetih godina dvadesetog veka, u vreme kada sam još pohađala svoju prvu školu-život! Radili su bioskopi u kojima su, pre početka premijerno prikazivanih filmova, puštali najnovije albume pop i zabavnih opšteprihvaćenih melodija, a to sve činilo zavodljivu i vodviljsku sladunjavost u poređenju sa našom avangardnom glađu da „proždiremo“ novi talas i novi zvuk, neke filmove Milutina Petrovića, kojeg još tada nisam ništa razumela, ali mi se sve sviđalo što ne razumem, jer sam osećala da ću znati i shvatiti „to“,taman kada bude trebalo, nekad , retroaktivno ,iz rezervoara učenja o životu. Iz ruke u ruku išla je knjiga; dlanovi su već bili plamteća vatra strasti od pročitanoga, a za nepročitanim. Čitao se, u rano proleće, kada počinje zov trava Milan Oklopdžić, ma nije da se čitao; učio se napamet kao bukvica. Zašto? Zašto je slobodna volja želela da dođe do mustre od reči , kao mustre za milje, za nadstolnjak i ukras u zvonkoj istoriji čitanja koja će tek uslediti…Zašto se vezivala za već opisanu i već mrtvu slobodu kada ima žive koju treba poroditi delanjem…eh, pa kada imaš trinaest godina i još i mnogo, mnogo kasnije, dok ideš naredne godine u prvu plesnu školu, dok počinješ da pratiš sve Kusturičine filmove,kasnije Paskaljevićeve,Nikolićeve tražeći beleg istorije u mentalitetu, i kasnije kada se trajno i do kosti zaljubljuješ u Dostojevskog, u nerv Majakovskog, u društvo ukletih pesnika simbolizma,u ulične skitače sa američkog asfalta prateći andergraund literaturu, a koji te revnosnom svežinom neokoštalih psovki uči da psuješ živeći buntovno kroz rokenrol, učeći te da nije znanje samo ono što se dobije na gotovo, nego i ono autentično kao dah čoveka. Kao Bohumil Hrabal duh krovova i balkona sa kojih se posmatra život. Neka svaki dan bude bizarno nalaženje novog spleta ganglija sa nekoga nebeskog tocila, svaki dan neka bude neki novi nerv trajno usađen u nabore srca, ne bih li njima mogla da prepoznajem sa brda poznanja nepogrdom, bez predrasduda, bez osude, ovaj prebogati raznoliki svet, kao u filmovima Andreja Tarkovskog. Ove različite kulture, pojmove svesti i religije, neka se kosmički ugrađuju u mene da što bolje posle njih razumem nit tantru, nit mantru, nego ono što mi je dano u brdima moga porekla; „Majka me rodila u ovim brdima sivim“kako reče pesnik detinjstva, ono od iskona dano „Budimo ljudi“, to je sve što imamo da uradimo i sve što ćemo raditi , nek se slije u to jedno. Sve neka se stekne u misli toj, i, opet, nisu oni to govorili, skromni bejahu, oni su to živeli. U časti se ne zbori. I, tako, opet, ja mnogo mažena vaspitanjem i odgojem, lutam i upoznajem i pipam svet na prvim školskim takmičenjima. Lepa deca, a držva stasita! Ponosni mi na nju , a još i više ona na nas. Nema ni surevnjivosti; de, šta ako je sa zapada i tamo su i ljudi i ćudi…A mi željni sa istoka zvezde Zornjače duševida, Jesenjina i Puškina, sa zapada senzacije i originalne kreacije.Socijalne i skitačke, ulične umetnosti. Improvizacije i smelosti.
Neko je išao za Beograd da sačeka sestru iz te „Petnice“, eh koliko žalim što ne znam matematku, a za srpski ne šalju..mislila sam u istraživačku stanicu.. .. i onda je taj neko kupio skejtbord. Orcale smo gore dole, kao ništavni, bajagi za nas, pogledi „publike“ naših godina…onda pored socijalistički crvenih kioska sa „hot dogom“, sedneš, nešto žvakneš, pa onako nehajno u priči, počneš neku vrstu novoga štrikanja za generacije koje ne žive sa bakama, koje bi ih naučile ručnom radu. Sestra je iz „Petnice“ donela svakojake nove adete našeg doba; jedno beše nekakva igra za nas devojčice iz osnovne škole: zavežeš konce , od volje ti boje i koloriti, u čvor , na igleni deo ziherice, koju je naša baba nazivala “ spučom“ ,pa sve tako,kao na razboju, samo što ovde donji njihovi krajevi nisu učvršćeni , nego slobodno padaju. Potom imaš sistem , srodno pletenju pletenice za kosu, namestiš ih jedno preko drugog, pa još i treće, pa zavežeš čvorić.Cela stvar traži mirnoću, nonšalanciju i želju da tu svoju brazletnu, poput neke pop art brojanice detinjih snova, završiš do kraja, što je nužno značilo, u ovom slučaju, da tri nastavna dana u školi svaki slobodan momenat koristiš vredno „pustujući“ na svojoj tkanici. O benefitima druženja dok ti svi unaokolo na školskim odmorima zaviruju u krilo, jer tamo je prikačena spuča na farmerkama, da i ne govorimo; ta stvar je toliko uznapredovala, da smo mi jedni druge učili tom radu, a neki su dolazili i samo da poruče, kao po narudžbini za sebe jednobojnu ili petobojnu narukvicu. Njen završetak je bio končani i lepo se vezivao u mašnicu.
Onda su se nizala leta.Umetnički rad na prvim računarima,video igrice, film klub sa kasetama za video rekorder, pozajmljen, jer otac još uvek smatra i uvek i zauvek će, da knjiga mora biti ispred filma i da tek kada pročitaš „sve“ knjige,stići ćeš na volšeban način da se uputiš u „te“ filmove,a o stripovima još ni govora, pa letnje galerije pod vedrim nebom, tamo uz more gde te slikari, iz pijeteta prema hudoj dečjoj uobrazilji uče tajnama kompozicije, te najednom ti si modistkinja art studija tvoje „izvanje“ strine akademskoga slikara koja, osim što kao i pola tvoje familije radi u školi za hleb, ima i svoj atelje u starom Nišu, gde kreira garderobu za prve privatne modne butike, koje vode školovani umetnici, ljudi koji su proputovali belim svetom i sa najviše ljubavi sve što su naučili, sve pelcere kreativnosti i biznisa zadenuli u tlo na kojem su im još i nane i dedovi porodice stekli.Stari makadam, i drvena i kamena kuća.Iza toga, sećam se, prvi bioskop pod vedrim nebom u gradu Pe3tra Hektorovića, na Hvaru i u njegovom Tvrdalju Rada ĐUričin govori monodramu, a u Puli filmski festival te svakog leta na gostovanju u porodičnoj vikendici moje strine, u kojoj je odsedala na smenu čitava familija, pa književni ulični skupovi, kasnije, prvi performansi po kafićima avangarde u Novom Sadu za vreme studija, koliko časopisa! Šta se sa njima htelo, a sve je sa njima započelo, pamtiš kao na matrici reviju podataka: koje pisme su na A, a koje na B strani, potom, ko je zamenjeni basista i istorijat teksta neke pesme, te datum rođenja i datum smrti muzičara iz takozvanog kluba dvadeset i sedam.Čekaj, to nije dovoljno, za koju godinu pravimo svoj fanzin. No, to beše period nakon onoga kada si tekstopisac u vršnjačkom rok bendu. Prošle su već godine i godine recitatorskih smotri. Otac ti je profesor književnosti i ti moraš tri sata svakog dana da recituješ pesmu „na stotine različitih načina“,istu pesmu , svakoga dana , tri i po sata….Naravno, sve dok ti ne postane jasno šta zapravo znači stih „Glad je moja beskrajna,a ruke večno prazne“.Onda naiđe kao gost u naš dom jedan poznati profesionalni režiser, koji je u mom selu režirao amatersku predstavu, da bi sve bilo „po propozicijama“ i kaže mu:„Ma pušti , bogati dijete, vidiš da od ovoga nema kud bolje“, a otac ne bi nikad da me pusti i oslobodi te paklene sonornosti i potrage za izgubljenim blagom. Iđasmo posle peške u susedni grad, „noćom“na koncert kultnog benda grada na Miljacki, nakon što stekoh drugarice ,koje su spletom okolnosti došle baš u moju kilometarsku otvorenu ulicu. . Slučila se i uspomena sa Korane i Une i Plitvičkih jezera kada sam prvi put sa babom, onom drugom, majčinom, pila kafu iz fildžana, preko kocke, u dvorištu , na strmini pod vinogradom, a nadomak Korane.To je bila laka poveznica sa Brankom Ćopićem , da sa talasom izbeglica steknem najbolje drugarice iz Sarajeva. „Izbriši mi inje sa očiju i čela, Sarajevo, Sarajevo“ pevao je Milan Mladenović.Majka prima i pristaje da „po potrebi“moja najbolja drugarica prespava posle koncerta kod mene. Prvi put na njihovom koncertu sa trinaest godina, potpuno frapirana, kao najteži ovisnik o drogama shvatam da više nema povratka u prethodni život i da su me opili tekstovi i muzički aranžmani Ekatarine Velike.Slušala sam sa četrnaest i Azru, prvi put.A Rolingstonse nikada… Živim otkrovenje: brat od tetke mi ih je već vaspitno pustio tri godine ranije,mislim na zajedno sa „Toking Hedsima“ i bendom „Ju tu“.Izmenjao mi receptore za sluh, došlo mi da novu ploču nekog pop benda koju sam taze pazarila, bacim u kontejner u očaju…Brat me vodi u SKC na svirku dok sam kod njega u Studenjaku. Tu dobijam na poklon demo snimak Obojenog programa.U sred „Fokstrotovih svirki“ džeza u divnoj srpskoj Atini, shvatam to je zenit. Sedam jednoga vikenda na autobus da se odvezem kući. Ne vučem više sa sobom knjige, znam unapred da sebe ne treba obmanjivati: rešena sam, ponovo, učiću. Jednoga juna roditelji mi saopštavaju da oni dalje ne mogu.. Otimam se, želiom da radim, želim svoj tek stečeni život, želim da su ponosni i slobodni. Ne daju, kažu „osladiće ti se dinar, nego ti prvo diplomiraj“.Otac se iznenada razboleva, nije prošlo više od koje godine od bombardovanja. Majka se našla na tom pregledu. Zgranuta je. Verujem uplašena za njega. Najednom,nema ga ovde više. Ustajem, govorim sebi:“ Nigde si i nigde prispela nisi ako ne stekneš svoje parče hleba“. Hrani me ponos na njega. Ništa mi nije teško. Želim da zaštitim majku. Želim da zasija ponosom: dva studenta sama izdržava iz provincije i radi dva radna vremena za neka neljudska i smešna materijalna sredstva. Na ramenoj kosti joj je ulegnuće od torbe u kojoj svakoga dana nakon posla ide da prodaje kozmetiku po raznim lokalnim ustanovama. Ranije, lekar joj je saopštio da ima prošireno srce. Posle sam tek razumela da to u njenom slučaju nije samo urođena „nepravilnost“, nego još i sudbina,još i krst. Jednoga dana, uoči diplomiranja, direktorka škole u kojoj je majka prodavala kozmetiku zove me hitno telefonom, premda me ne poznaje, da prihvatim zamenu za koleginicu koja je iznenada zbog održavanja trudnoće morala da uzme bolovanje. „Konačno“, pomislih presrećna, „moj život počinje“. Otac je kratko i to samo na početku profesionalnog rada angažovan u prosveti, premda je bio seriozan pedagog i kao rođen samo za taj posao, izuzetno taktičan i suptilan i sve sam „pohvattala“ od njega, poput beležaka…Diplomiram.Biram zahtevan rad. Ne želim da se „provlačim kroz iglene uši“. Biram zahtevan predmet, zahtevnog mentora.One seminarske radove koje brojčano moraš napabirčiš – neću da otaljavam. Kandid ili optimizam. Volter u Filozofskom rečniku , paralela sa satiričnom novelom Kandid. Kunigunda je bez pola zadnjice, ali to je točak dijalektike samleo. Rastem.Učim. Stasavam u delatnim „zamenama“ sa decom u školi. Prekidaju rad, samo iznenada se kolege vraćaju sa bolovanja. Ne hajem, verujem, nadam se. Omiljena sam deci. Deca prave revoluciju da se vratim prvi put. Onda godine bez posla. Ne mogu da ostavim majku, jer je brat daleko. Osim toga on se bavi temeljno svojom decom.Idu u Petnicu. Sestričina dolazi i uči me da pravim drugačije, neke gumirane tkanice narukvice. Verujem joj.Verujem nebu. Dočekah zamenu jedne direktorke u srednjoj školi, da uđem umesto nje u nastavu.Kakvo gradivo, ma to su sve sama remek dela. Zar nisam celoga života sanjala kako deci da približim Kafkin „Proces“,kako Boru Stankovića… Dobih starešinstvo: Bog me pogledao nakon godina čekanja makar i na zameni, dobih najbolji razred u školi.Cvetanje. Utorak je. U subotu prvog juna izvodim, nakon deset godina potucanja po školskim pragovima, moju prvu generaciju. Na dijeti sam. Razredna najboljeg razreda u školi ima da izgleda onako kako zaslužuju ta deca.Sada kada smo dobili nagrade na literarnom konkursu za njihove radove, kada smo utvrdili da im je prosek ocena na nivou odeljenja u rangu odlikaša, nije mi žao i tu sitnicu da priredim i sebi i njima. Putujem da kupim toaletu za matursko veče, zaboga, pa ja nemam ništa za toliku svečnost. Ponos mi nadima grudi. Zvoni mi mobilni telefon. Direktorka govori u slušalicu mog telefona:“Srmka, ti od sutra ne radiš. Znaš, morala sam da primim neku malu“ .Zbunjena sam, paralisana, u šoku i pitam je :„Kako?“.Nema objašnjenje. U ugovoru stoji: „Do povratka zaposlene sa funkcije“, a ona je napustila radno mesto zbog podmetanja krivičnog dela njoj. Predsednik Opštine je dobio direktivu da zaposli onu malu iz kladionice.“Uvedi je u posao i pokaži joj gde si stala“ rekla mi je. Koji predsednik Opštine?Onaj što nema završenu srednju školu, ali ima kupljenu diplomu fakulteta i hektare voćnjaka? Da to je onaj čijem je ocu moj pradeda bio učitelj, a ovaj je posle kolonizacije u Vojvodinu naučio da razvodi struju po kućama, dijagonalno postavljajući instalacije.On više nije predsednik Opštine, ali ja već petu godinu ne radim. Ni dan danas u mojoj švapskoj kući ne smem ekser za sliku da zakucam bez straha da ću zalud poginuti.
МЛЕКО
Хоћеш ли отићи на чесму по воду? Морамо се купати ми мали чистунци- рече ми жена.
И није баш да сам био полетан тај дан. Али, обузело ме је „оно“ френетично узбуђење; Мики и Талијан су се јавили да ме чекају код мајстор Милета, нашег Бачванина, који је у сомунима правио најбољу „рукоплет“ роштиља, по рецепту однекуд из јужне Србије. Ставио би на сто суве паприке пуњене орасима, са преливом од уља, павлаке и белог лука и сви смо били убеђени да их је пунио млевеним месом, док није након што је изгубио на бетлију, морао да покаже рецепт. Чека нас у пуном саставу да бацимо још једну партију. Мисао ми је негде блудила преко појава. Рачунам, „завршни рачун“ у фирми сам предао, а и фирма је под стечајем. Наводно, ова држава нема више новца да нас плаћа по уговору о делу. У школи за образовање одраслих сутон је пао када је отишао последњи директор, којем су наместили нешто, сигуран сам, онако, баш квалификовано.
Ко се мача лаћа …Е мој брудеру..да си само знао , мишљах.
-Бабики долазе њене гошће- рече ми жена да појача „интонацију“.
-Чекај-трже ме-ко, бре, долази и када?!
Ти знаш да ја морам бити горе на центру…Донећу ти, наравно, све што вам треба.
-Бог с тобом, па јуче си довезао Милеву, Машутину куму из завичаја. Мама је већ ручак завршила, нећеш, ваљда, сад одмах да идеш?
-Хаххах…враћам се пре него се те маторе уседелице устреме на „моје питање“.Види, ко је њих заобишао, волео бих да га лично упознам. Радоје је доктор, а овај млађи, Живан, што је режисер, и ја, вазда им је око на нама, ко да нас Удба прати.
-`Ајде ти по воду. Идуће недље разапињу те цеви за водовод, па смо спасени.Човече, од када си дошао из Беча,мислиш да си на Хабсбуршком двору.
-Ех сад, никад се ти мени не би сетила те опаске да овај наш мали ађутант на двору није овако опако узнапредовао. Чекај, трећи месец и осам килограма, машала…
Тај има да рипи на бицикло и донесе канте с водом за који дан. Прекину ла их је комшиница која је запитала може ли ући код Ласице.
-Слушај, ићи ћу на неки састанак с Пољацима; гради се црпна станица за наводњавање њива.
Треба им преводилац и радник. Идем, па ћу знати кад се вратим шта је. Послах овог малог из комшилука што ту „аргатује“код Миша, летњи дан до подне.Донеће ти воду.
-Ти рече да те подсетим за списак играча за игре из Баната.
-А накарикао сам им тамо: Кучук Алија, Муса Кесеџија, Илија Громовник, па нека дешифрују; то, ионако, нико не чита.
-Ниси ваљда тако?!
-Не будали, ти мислиш да су они читали епске песме некад у животу…или ишта…
-Па кад се запошљавају само по партијској линији, ти мислиш да они знају за Алију Ђерзелеза… Излупао сам тамо нека имена; немах јуче времена,а, право да ти кажем, ни не знам их ја све. Овај овом баба од тетке и зову га Иго. Јебем ли га јали од Илија, ја л` од Виктор Хуго.
-Само се ти завитлавај. Знаш како си последњи пут прошао за посао, а ни крив ни дужан. Ризикујеш репутацију.
-Знам Примадона, зато и идем да видим шта је ово што ми нуде. Ништа им не верујем, док се не отворе све карте, а, види, ни тад…Не брини.
Мени је важно, мени је најважније да сте ти и малац сада добро. Нема те свечаности, ма нема веће гротеске за мене!
Ту ноћ сам се вратио пред зору у оној кошуљи у којој сам се и венчао, натопљеној зеленим и хладним знојем. Неки језив усуд ме је терао да положим на тај коцкарски сто целу женину плату. Знао сам да не смем да изгубим, а нисам и да баш зато морам изгубити. Када сам отворио врата, жена је дојила сина и све је мирисало на опијајућу нежност.Мале уткане руке у њен меки загрљај и блажено меко дисање у највећој љубави , благословено. Негде је владао анђеоски смирај, а ја нисам био део тога. Нисам јој рекао ништа. Заледила ми се мисао када сам помислио да сутра неће имати чиме да га подоји. И даље сам једнако био са свима са којима сам и те ноћи изашао, само никада више нисам сео за коцкарски бенч.