Biografija:
Marina Rabrenovic je rođena i živi u bačkom seocu Kruščiću sredinom zlatnih sedamdsesetih godina prošlog veka. Životno opredeljenje joj je bavljenje jezikom i književnošću, budući iz profesorske porodice, i sama profesor srpskog jezika, počeka je da piše tek nakon desetak godina rada u prosveti, i kako sama kaže, nije žurila da objavljuje dok ne sazri kao pesnik i pisac proze. Očekuje da će u skorom periodu svetlost dana ugledati njena prva zbirka poezije, a nešto potom i prvi roman. Objavljivala je u časopisima za književnost i umetnost: „Trag“, „Dometi“, „Brankovina“, elektronskim časopisima i portalima „AS izdavaštvo“ , „On lajn poezija“, „Stanje stvari“. Završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu, trenutno nezaposlena i posvećuje se književnosti, želja joj je da osim pisanja poezije i proze uzme učešća i u esejistici. Bavila se takođe recezentskim radom i prikazom romana i zbirki poezije. Od malih nogu je u svetu umetničkog dela jer joj je otac bio kulturni radnik.
Na grudi ti svita
Ti i ja venčani smo milionima stepenika i odmorišta
u bolnim dušama,
gde čežnja pregrađuje i ruši i zida
izvidišta i zatone i kule,
peščani sprudovi misli u samoći
ko topli ožiljci na duši,
stražare nevino,
zrno po zrno peska
vrelo i bolno brojeći
i stihijom nepoznate nebeske bure
tebi i tebi!
Hej, tebi opet nezaustavljivo hrle!
I ove male peščane struje
jednoga dana
napraviće zemljopis drugi!
Urušiće kule svakog zazora bez straha
i iz temelja, ti ćeš podići svoj čvrsti grad
na basamacima svetlosti i muževne i gromke nebeske oluje,
nad kojim trepti zvezda moja blještava, prebela,
nemirna od žudi,
plemenita,
beskrajno ti laka.
Ne noćas
Nemojte mi noćas svirati
ni fanfare,
ni violine tankih žica!
Noćas znam da ću biti
samo naprstak
vaših nezajažljivih živih želja.
Biću čep i zavrtanj pijan
od vaših slepih želja put moje krvi.
Svi vi što osećate moje damare,
noćas znate da je vreme za stradalnika čin.
Sviraju noćas meni
na dvoboj moj,
štitonoša gordo stoji i opremu prinosi;
noćas znam da pašće
svi vaši ideali,
strepnje,
žarke želje i htenja.
Ljubljaste me naivno i dečje,
verovaste i u čin prezrenja
malih duševnih slabosti
i voljnih mena,
ali, ja jača od mermernog kamena
i dalje obnažena u svojoj veri stojim,
daleko od svetovnog znamenja.
Točir
Jesam li ti kazala:
tri oktave tvoga srčanog smeha
valja talase Dunava
I tople mirise raskošne pšenice žarkog leta
koje je videlo svu punoću nekadašnjeg od sreće podbulog sveta.
Jesam li ti kazala
da ima meketa onih koza
mog detinjstva
koje su mi iz ruke lizale so umilno,
svaki put kad ti se nasmešim,
a baba im zida prozor na kućici
od treseta pamćenja.
U prtenoj pregači mirišu medenjaci,
ja stojim bosa na vrelom betonu,
napolju duga u raspuklom plodu popodnevnog neba posle vrelog pljuska.
U mom osmehu okean sreće i kriška Sunca,
među prstima i tabanima valjam peščane dine…
Miriše noćna frajla i dragoljub
i kore ušećerene dinje,
dok točir klopara vojvođanskom zaboravljenom nedođijom
puteno vlažni zrak prve jesenje crvene letnje tmine
miriše na neven.
Rastočeni podovi dasaka
pamte prefinjene akorde i telo gitare koje puca.
Listamo halapljivo na tremu
našu reviju sreće.
Nemojte me pitati ništa;
mogla bih vikati
iz grla popevke širim
od prizemne obične ljudske sreće.
U prisenku
Ta sam, tvoja, nadnaravna,
ona koja je spojila tri milenijuma
dlanovima za senice.
Ona koja je pomirila sve vere i ideologije
i raskršća svetova
volšebno, bez ožiljka.
Beskrvno, bez grotesknih stradanja,
dok su se svud unaokolo
urušavali zidovi većih monumentalnih svetinja.
Oh, moja oseka željno iščekuje tvoje plime.
Reči koje ti se otmu
u prisenku nezauzdavane sreće, pune divljenja,
jedine su kojima verujem.
Koliko još svetova čeka
da ih celivamo u ludosti srastanja!
O, veliki, gledaš li, koju molitvu,
koju još svesnu žrtvu tebi da dam…
Ne znam.
Sprud
Uroni u mene kao
kao u plavu podmornicu;
u mom potpalublju olovne težine spavaju,
okovane stoletnim snom
brodara bez krme,
spasioca sveta i oslobodioca malih ljudskih planeta.
Pobrala sam svetove
i
skupila ih, bosonoga, u svoj skut.
Logika sveta je među ženskim bedrima.
Ne postoji sunovrat
za koji ona ne znaju;
poharane vatre i poarčena ognjišta.
Ukradene baklje osvajača.
Bojni pokliči,
bojne bolnice,
krvavi zavoji,
mužastvena ćud,
kliktanje u zanosu ideala.
Sitni vapaji izdatih od roda.
Bezglasje zaboravljenih od braće.
Beznačajne preljube,
telesne nemušte žudi
sve je među mojim nogama.
Samo dve obične nožice,
a planeta na njima sniva.