ПУТ РУЖЕ
- У знак сећања на Ружу лутања
Пут свиле и у оно несвилено време ишао је и кроз нашекрајеве, на срећу или несрећу каравана, који су од тога видели вајде и нас који смо из Александрове приче и последњег доба, тј. нас затечене/заточене који смо неми посматрачи…
Истини за вољу мало ко је ту могао да види свилу у живо али су је многи цепали и развлачили вековима, неки се ту опарили, а неки то узимали за заставу!
Исус ми је рекао да нама свила не треба!
У Путиново време, код наше браће Руса , само у Москви престоној, коју једва за дан можеш да пређеш с краја на крај, свакодневно се износе на ломаче руже тако да ми из Александрове приче помислимо да је на помолу Пут руже.
Пут руже би могао да повеже целу Русију, са Русијом и Остатком света!.
Лепо већ видимо да све одлази из Москве или се у њу враћа, ако не заврши у Сибиру!
Јаче од милион ружа се дневно спали само у Москви.
Колико само ружа сагори у преосталој Русији.
Сви – и народ – страхују да ће због самоизолације и држање растојања цвећаре пропасти а цвеће, као и птичарско царство, као и наше животињско царство мора да сносе косеквенце и дим…
Продаја у живо – не пије воду!
Руже су своје попиле.
Нешто иде преко интернета, наводи Ројтерс..
Морам да проверим новчанице од 2 долара, виђао сам свашта ових да, досолим ја.
А Ројтерс јавља – из својих извора -Неројтерсу ( читај: Остатку света) да се сваког боговетног дана 1,2 милиона московских ружа жртвује.
Пут руже пред нама већ кривуда!
П.С.
А пре пола века из суседне нам Бугарске, у најсићушнијим мршавим бочицама стизало је за нас мушке ружино уље као поједаначни пут ка женском срцу.
/15-16.4, кад је сенка најмања/
НИЈЕ ЗАЦРКВАНА ВЕЋ ЗАКАТАНЧЕНА
Најре морам, како сам неверницима негда обећао да кажем о изнова актуелизованој синтагми богослужбени простор.
Пре но кренем сматрам да, у већ казаном, морам да отфикарим реч „актуелизованој“ јер је задобијена од толиких цркволомаца, православних атеиста углавном и брадом, оним који славе славе и дижу и сад велику халабуку око свега и живе свенародне ране која наводно тражи да се не поштује благословени богослужбени простор.
Као да је дошло време за неме молитве. А очито – није!
Црква је иначе рањиви простор који нуди окрепљење.
О томе ће свако да размисли у самоћи коју сад има на претек, а ми се враћамо на богослужбени простор.
На ову синтагму сам набасао пред вратницама цркве чији сам довратак био спречен да пољубим, још 17. или 18 марта (убаците имена светитеља за тај дан , то је добра вежба у принудној и нездравој изолацији којом сте изложени, ни Божјом ни својом вољом!).
О овом, за рубрику „Веровали или не“, може да потврди и једна онлајн-извод који преузимам из песмоказа „Торбица за преживљавање није код мене“ добродушног господина Књиговенчаног, коме свесрдно на томе захваљујем.
„Кад сам видео да апотека ради тек од седам скокнуо сам до цркве – кад тамо дебо катанац“ (по сећању, купац течног алкохола)
А ради се о томе да је Неко затворио цркву да би је, (наводно и низводно!) сачувао од Нечега.
(А ради се о томе да нисам рекао Небо је затворило Цркву, из својих и наших разлога, а могао сам!)
Онај Неко, да би цркву сачувао од Нечега, брже боље уместо Зацрквења понудио Закатанчење!
То је један из реда оних који не праве разлику између шапагета и макарона и обрнуто.
То су они што успут, под маскама, разговарају о свом породичном и верском опредељењу.
Зато су наша бол и жал већи од сваке немаштине и вештачког зла које не уводи ни у вештачки рај већ равно тунелом до Пакла и Ђаволије.
Отуда ми не сматрамо да морамо да одговоримо на синтагму која их категоријално и суштински мучи.
Од кад овај народ памти себе и своје увек је преостајала вера а сад те на сломи врат уче ,навратнанос, да је растојање безбедно и окрепљујуће….
(9.4. )
ЦРКВА РУЖИЦА И ОКО ЊЕ
- О питању богослужбеног простора
Кад се попнете на Брег за размишљање – право име за Калемегдан, штета што није наше већ пусто турско…
Међутим, паше му!
Дакле, кад се попнете већ једном на Брег за размишљање, не можете толико затворити очи или да вам сунце и дневна похлепа толико заслепе очи да не видите Цркву Ружицу одакле пуца непоновљив, очеосвежавајући и душуосвежавајући поглед.
О њој ми је Стеван Виноточиви, ових киселих и грких дана, послао Малу капију као причест:
Црква Ружица на Калемегдану по многима је једна од најчуднијих богомоља на свету.
Ова црква је међу десет најнеобичнијих на планети.
Поред осталог, због тога што је њен полијелеј сачињен од делова оружја.
Прошлост храма је специфична, баш као што је несвакидашња и историја града у којој је ово здање никло.
Овај храм направљен је 1867. Тада је подигнут звоник и дограђена је олтарска апсида.
Храм је тешко пострадао током Првог светског рата, а његов данашњи изглед је из 1925. године, када је обновљен.
Ова црква је војно светилиште, а испред уласка у њу налазе се две статуе, ливене од топовских чаура, које представљају српског средњовековног војника, као и оног с почетка 20. века.
Ту почиње тешка, београдска прича, у којој се сећамо војника који су бранили Београд у Првом светском рату.
Многи су се последњи пут пред битку причестили у овој цркви.
Затим су сишли у ровове поред Саве и Дунава, одакле су се тукли са надолазећим Аустроугарима, да би многи од њих, данас, почивали у споменик костурници у Јакшићевој кули, удаљени од цркве Ружице тек неколико десетина метара.
(Из књиге „БГ приче“ Зорана Љ. Николића.)
… Иначе, чак и у ово доба, синко мој, црква није дугорепа лисица са кокошком у зубима.
Црква је ова наша, и у овој причи, кћери моја, једно јаје из којег се испилио толики наш православујући свет.
А сад би да упуцају лисицу и раскрчме крзно, напуне јој празну мртву главу, преузму и изложе у Дворским одајама у које мало ко залази.
Тамо је тешко одржати растојање и ово све веће – немање.
10. април 2020.
Миљурко Вукадиновић (Горње Сварче, 1953), песник, прозни писац, романсијер, есејиста, антологичар, преводилац. Пише на српском и румунском језику.
Објавио је 21 књигу песама на српском језику: Слободно Средоземље (1977), Сплав прокишњава (1979), Књига живих сасвим (1981), Пољски радови (1984), Кап румунске крви (1985), Водјездик (1986), Водјездик 2 (1987), Водена република (1989), Чини и кучине (1990), Своје воде господар (1992), Америка је нео/брађени виноград (2004), Еп о Шљивамешу (2007), Ухођење Вишњића Филипа (2009), Колачевина (2011), „Шкр gut“ (2012), Вевчаница (2014), Вевчаница 2 (2014), „Jесењи монах“ (2015), Конт Ејнер 65 (2015).“Дани Велике теку“(2017),“Гуслар по сећању“(2017), Ја сам стазе (2018), „Пев над зевовима“ (2018) Канадијана у десет дана“(2019)
На румунском језику објавио књигe песама: Чини и кучине (1996),Са Истока на Исток (1999), Исток – Запад (2001), Ја, моја породица и Еминеску (2000, 2015 ), Зовем се Никита (2005, двојезично издање 2007).
Три прозне књиге Провокативне фигурице (1987), Нишоловка (2011), Мушка природа (2012, три издања) и роман Ловци на пукотине(1994).
Има шест антологија песама на српском: Звуци и комешања – новије песништво у Србији,1989, Похвала реду вожње – антологија светске поезије о возовима) (1995), антологију светске поезије о болести, болницама, болу – Нису све болести за мене (са Душаном Стојковићем, 2014), као и антологију Трезор српске поезије хх века (са Душаном Стојковићем)., Фигуре у тексту – градови у фокусу, антологија српских песника рођених 1946-1996. (у сарадњи са Видаком М. Масловарићем и Раденком Бјелановићем). У припреми су још два тома Трезора (песници рођени у ХIХ веку који су стварали и у ХХ веку и песници ХХ века, са Душаном Стојковићем ). Има и три антологије на румунском: Разуђеност архипелага – новије песништво у Србији (у сарадњи са Марианом Дан, 1998), Песништво у Црној Гори – хх век (2001) и Антологију поезије српске авангарде са манифестима(2005).
Аутор је студија: Приближавања (огледи о роману код Срба у Румунији) (1993) и Физичка књига (25 година физизма) (2007).
Укупно 95. издања(на српском и румунском)
Заступљен је у бројним антологијама поезије и лексиконима писаца у земљи и иностранству.
Са румунског и српског превео је 33 књиге (сам или у сарадњи) и 2 књиге са словеначког на румунски ( Сречко Косовел, Томаж Шаламун), као и текстове стотинак румунских аутора у српским листовима и часописима.
Добитник је угледних домаћих, румунских, молдавијских и македонских признања – за књижевни рад (за песму, за књигу, за поезију, за кратку причу, за есеј, за антологију, за животно дело) и преводилаштво. Укупно, Више од тридесет награда. Помињемо најзначајније: за песму („Златна струна“ Смедеревске песничке јесени, 2010 „Сија Мајка Ангелина“,2014, «Алек Маријано»,2017), за причу (награда часописа Акт, 2008), за књигу (поезије: Књига живих сасвим – „Драгојло Дудић“, 1979, Америка је нео/брађени виноград – „Арка“, 2005, Еп о Шљивамешу – награда „Шумадијских метафора, 2007, Колачевина – „Печат Кнеза Лазара“. 2011, Шкр gut – „Ђурин Шешир“, 2013, Вевчаница – „Књижевна далга“, Македонија, 2014,»Дани Велике теку» – «Војислав Брковић»2017; за књигу прозе Нишоловка – „Слово“,2012; за есеј: „Павле Бихаљи“, 1979; за антологију: Звуци и комешања – „Захарије Орфелин“, 1989, за укупан допринос: „Златни Орфеј“, 2008, „Сретењска повеља“, 2008, награда „Раде Драинац“ за поетску трилогију Еп о Шљивамешу, Колачевина и Шкр gut, “Раваничанин“, 2014, „Повеља Карађорђе“, 2014, наградa „Збиље“, 2014, наградa Интернационалне Академије „Иво Андрић“ за животно дело, 2014, „Злана повеља“ Српске духовне Академије, 2018 За преводилаштво: јубиларна медаља „Михај Еминеску“, 2000, специјална награда Савеза књижевника за 2003. годину, награда „Никита Станеску“, 2004, награда часописа Књижевни разговори, 2005 – све у Румунији.
Између осталог, носилац је Ордена са златним венцем Михај Еминеску Републике Молдавије за заслуге у култури и „Златног беочуга“, КПЗ Београда за заслуге у култури Београда.
Бави(о) се издаваштвом и уређивањем листова и часописа у Србији (Књижевни преглед, Унус Мундус) и Румунији (Paradigma, Poezia, Feat beck, Axioma).
Био је секретар Књижевне омладине Србије, уредник едиције „Пегаз“, лектор српског језика и књижевности на универзитету у Букурешту, оснивач и директор књижевног друштва „Еуропоинт“, секретар Удружења књижевника Србије и уредник и водитељ трибине „Француска 7“.
Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, члан Савеза књижевника Румуније и Удружења новинара Србије.
—————————————————————————
ИЗАБРАНА ДЕЛА МИЉУРКА ВУКАДИНОВИЋА (1-10), Dineh,Београд/Народна библиотека „Раде Драинац“, Прокупље
2015. ПРВО КОЛО
Изборник 1 – Магазин за народни живот и коментари/Шљивамеш и друге поето диверзије
– изабрана поезија – Награда „Душан Срезојевић“, награда „Печат вароши сремско-карловачке“
Изборник 2 – Провокативне фигурице/Трогласник
– изабрана проза –
Изборник 3 – Књига насред друма
– изабрани преводи –
Изборник 4 – Нису све болести за мене
- изабрана антологија –
2016. ДРУГО КОЛО
Изборник 5 – Проветравање (1-2)
- изабране критике и есеји
Изборник 6 – Неукњижено (1-2)
- изабране необјављене књиге
2018. TРЕЋЕ КОЛО
Изборник 7 – Колачевина и друге песме
– избор духовне поезије
Изборник 8 – Еротски троглас
– избор еротских прича и песама
Изборник 10 – Књигарник о Књигожеднику
– монографијaДушана Стојковића о делу Миљурка Вукадиновића
2020. ЧЕТВРТО КОЛО
Изборник 9 – Азбучник читања (у штампи)
- критичари о делу. М. Вукадиновића