Биографија:
Милош Белоица, рођен 1982. године у Крагујевцу.
Основну школу завршио је у Буковици код Рожаја, средњу школу у Тутину. Дипломирао на Правном факултету у Крагујевцу.
Правосудни испит положио је код комисије Врховног суда Црне Горе.
Адвокатски испит положио код комисије Адвокатске коморе Црне Горе.
Пјесме су му објваљене у више часописа и зборника поезије у Канади, Црној Гори, Србији, Босни и Херцеговини.
На Међународном фестивалу поезије у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“ у Костолцу 2022. године, добио је Еуридикину повељу за лепоту лирског исказа у пјесми „Орфеј у гори“ .
Објавио збирку пјесама „Вал душе“ и приредио збирку пјесама “Завичају на дар”.
Ожењен. Отац троје дјеце.
Живи и ствара у Подгорици.
УЗАЛУДНА СЈЕТА
Још мислим да си жива
На огњишту руке шириш
Кад ћу из туђине доћи
Кроз прозор брижно вириш
Али нестаде те топлине
И зрака од Сунца мог
Нема ока да ме прати
Нити да дочека сина свог
А како бих срећан знао
На твоје топле руке пасти
И још много, много тога
Учинити од радости
Пусте жеље једног сина
Однијела је та празнина
Ма гдје био у свијету
Узалудну носи сјету
РАДОСТ
Тражио сам радост
Тамо гдје је нема
Тражио сам Сунце
Тамо гдје не грије
Тражио сам дан
У мрклој ноћи
Нашао сам себе
У оку твом,
Земљо моја!
ОЗВЈЕЗДАНО НЕБО
Поносан сам, земљо моја,
Што ме роди на свом небу
Да звјездану љубим стазу
И да китим васељену
Јата су твојих птица
Полетјело истог дана
Изненада угледаше
Небеса озвјездана
Славу њима ти даривај
Нек те златним пером ките
Сјенком својом нека и мене
Поднебесјем твојим штите
ДОБРОЧИНИТЕЉ
У времену оном старом
Док сан бјеше само жеља
Ни слутили нису гором
На широку руку Створитеља
Родио се да дарује
Доброчинством да царује
Да памте покољења
Заслуга је племенитих дјела
Вјечни пламен да упали
И без огња и без дима
Кору хљеба да заложи
К’о насушну жељу има
Бесмртност у мору искри
Под небом зеленог раја
И тамо у далекој равници
Нека сија Сунце завичаја
СЈЕНКА
Мјесечева сјенка ломи гране
Окреће их како сама жели
Тако и тебе врти живот, на све стране,
На ноћ и дан, судбину ти дијели
Но ти се бориш отпор пружаш
Да буде по вољи Мјесецу, не даш
Ни свјестан нијеси куда се крећеш
Не, небеску ћуд укротити нећеш
Када Мјесец зађе иза гора
И умјесто њега Сунце се роди
Опет ће и оно тако учинити
Да по својој вољи сјенку ти води
И када му ход Земљом досади
Када свијет обасја, помази и све уради
Уморно ће на починак отићи
Да поново ноћ Мјесец из њедара роди
ОРФЕЈ У ГОРИ
Уморан мрачном гором лутам
Бијело лице лиром тражим
Птице коло небом играју
Крила теби дају да полетиш
Из таме сама кораком лаким
Не окрећем се док сањам
Да мојим стопама идеш
Нехатно те убити могу
У нашој гори желим да живиш
Зов љубави разум узима
Погледом разарам свијет
Нестајеш у мрачној дубини
Заувијек отргнута оку мом
Посађена у срцу сломљеном
Цвјетаћеш док славуји под Олимпом Најљепше пјесме пјевају