Биографија:
Неранџа Нена Костић , рођена у Пожаревцу 1965. као једино дете Јасминке и Добривоја. По струци ликовни техничар дизајна с дугогодишњим искуством административног радника
у фабрици Мегапласт, у Мосни, где је стварала живот. Након дугогодишњег бављења приватним бизнисом и стварањем бољих услова за живот најмилијих, враћа се поезији као бродоломац.
Посредством друштвених мрежа полако налази круг пријатеља и читалаца. Песме су јој објављиване на разним књижевним порталима и заступљене у међународним збиркама.
Неколико награда с књижевних конкурса отворило је путеве за даљи рад и подстакло је да никад не одустаје од песме, све док песма у њој исчитава живот.
Не питај
Не питај о чему јаворлишће шумори,
а јесенбиље болује.
Ромори сињи Подунавље грле,
стихује Пореч мој.
Са разгледнице докова
један човек и једна жена
испраћају бродове.
Шарене тезге светкују
са поморцима путеве далеке.
Под шубарама зиме,
у руковању двеју рукавица,
успавана туга притиска кеј.
Блискост Шварцвалда
и Мироч планину
ветрови запиркују.
Док сумрак лењом везисанком
плете дарје
намернику случајном,
никад не питај о чему Дунав ћути.
Јелене мој
Јелене мој,
чујеш ли дивљине
на измаку зиме?
Мирноточном песмом, како
шумарају потоци вилински,
док срне сред појилишта расту.
Јеси ли одрастао,
младо моје, од живота?
Слободе твоје
касају у песми срменој,
хране те мартовске придике о лепоти.
Нас није сачекало бусење папрати
на трему старења.
Нисмо се нашли у покајничкој беседи:
(зато кажем: ,,мој“).
Јелене храбри,
протрчаше иња пред нашим очима,
као да те нису ловиле
ватре исконске.
Нису били трофејни поступци,
ни замки довољно да паднемо
у истом пепелишту.
Теби је увек било лакше
да прескочиш грмље,
а срну да пустиш хајци
са младим ланадима.
Па кад одрасту,
да слободно откасаш
имањем праведника.
Јелене мој,
по шипражју које стасава у вису,
а од нас
само мрва заборављене блискости.
СРБИЈО, НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ
Зар по трима смрти дишеш несмртнице
Са три ране љуте дојиш узданике
Урекли те љутим уједима звери,
Угари и Турци. Фашисти. Нељуди.
Распарчали небo накупци светиљки
А Ти горда плениш сабраздима златним
Клијаш цаклиш небна
Пред Кумовом чергом
Гајдама опевна. Фрулом пркосита.
О, причешћа светла
Фреске наше – милошт
Да нам је још трипут озеленет Метох
Проденут кроз кошуљ
Црвенвезје- божур
Па одморит душу у свом пољанику.
О, не ућутите завети с’ небеси
Нерасцвали лиандри невестински
Вали смртни Егеја љубавнице!
Шест векова небес песме чујем
Што их с Вида гласници приносе
И молим звездано врежје молитвом
Оче наш
А, лимун жут, ко месец над урвином
Процвет’о.
Воћко, с калема наших светих
Излечи прокислом надом сузу
Писмоноше анђела.
ПЕШЧАНИК ЗА САН
У ветров пој фруле тесам,
хармоник храстовог года.
С детињцем походим брежје,
а, ноћце чезе прежу голине.
Дудиња слад уснозборим
соковника јоште младих.
С дружином тек по коју срочим
док месец за меном праћака.
Бурјанских димова пресита лажи
друмару седом уделим грош,
с брвна у небо седлам чилаше
калдрмо зебнута, усуде лош.
Нагиње пешчаних ура бусол
сновиљем беспутица.
Казаљке ока, пречници збиље
видела црних броди сонг.
У лету гавра- суђаје дрзне
сва чул замукне
и дрхтај стрелца
устрели мук.
Храстово детце с капицом скита
у стопи лисја зажири хум.
За шаку раке фрулашко колце
свира ли свира…
А, тек ме родише шумске звери
у паганском обреду оделца јеле
игличаст борик прободе мехур.
Злослутна будњо, време је…
МОЛЕБАН ПЕСНИКА
Распусти косу
дивља дунавска ружо.
Ја сам ти целивао недозреле пупољке пролећа.
Тучке расадио мирочким врлетима,
љубио те лукавицама подземним,
док је корење још мирисало невиношћу.
Скини хаљину од латица љиљанских,
голом стабликом
заплеши дунавским д- молом,
препусти се плавом ветру.
Казан је прокључао одавно,
а само ти остала искра.
Оголи колена до бокова,
ту где је Дунав најшири
најлепше пелцере сљуби.
Изуј из ципела северце,
заврти латицa круне
ко бакље над Милановцем.
Одруби жипоне обала белих
сав ивик нек отрудни кејом.
Засрми подвезице бреза
док аласи развезују чвор.
Стави венчић ливадског цвећа
око ногу,
кад небо и вал на црту стану
нек не жале љубости мале.
Ја сам те љубио у сваки цвет пролећа.
Осликао небеска платна
сваком ластом. Мушмулом. Матичњаком.
Док су хоризонти стасавали
згрлио притоке Подунавља.
Дивља ружо,
занавек млада
трном се браниш.
,