ДОГАЂАЈ У ПОТКРОВЉУ
Наша троспратна кућа је доста стара, сазидана од чврсте опеке и тврдог материјала, али веома очувана и некако заклоњена на крају улице. Са северне стране заклањају је густи дрвореди чемпреса и високих борова, који праве дебелу хладовину и сенку у целом дворишту. За њу се везују разне приче и породична предања, почев од оног како је деда својевремено у поткровљу пронашао мапу изгубљеног блага и неколико гусарских предмета: сабљу, заставу, ковчег, рукавице…
Том низу чудних догађаја у поткровљу придружује се и очев проналазак гомиле записа непознатог аутора, древних савета и упутстава о чувању здравља и личне хигијене. О томе се у породици ретко причало, али је, ипак, све то била жива истина. Размишљајући о тим проналасцима и догађајима везаним за наше поткровље, схватих да сам ја следећи на реду кога очекује тако нешто необично и несвакидашње. Заокупљен тиме и одлучан да пошто-пото решим загонетку, односно да утврдим да ли се заиста сваком мушком члану наше породице из генерације у генерацију дешавају чудне ствари у поткровљу, једног недељног поподнева упутим се баш тамо.
Можда је то само плод нечије маште, а можда је истина. Тек, желео сам да се уверим у то по сваку цену. Наше поткровље није одавало утисак неке посебне и тајновите просторије. Напротив, иако није било добро осветљено, све је било на свом месту. На први поглед није се могло назрети ништа чудно.
Међутим, већ после неколико минута сасвим случајно налетим на некакву сенку. На први поглед помислих да је то зимска бунда од крзна, али сам се преварио. Разрогачених очију и са великом знатижељом посматрао сам ствар као опсену, све док нисам чуо њено хркање и дисање. Тренуци су споро пролазили, а мене су облиле крупне грашке зноја.
– Шта ли то може бити? – питао сам се у чуду.
После неколико минута, у полутами и при слабој сунчевој светлости, схватио сам да имам посла са нечим необичним, натприродним. Одједном сам осетио велики уздах и мрмљање. Моја предвиђања су се, најзад, обистинила.
– Ко је то? – повиках уплашено.
После кратког затишја, зачуо се нечији тихи глас.
– Ја сам…
Помислих да се неко дете загубило или можда сакрило, играјући се жмурке или ко зна чега. Страх ме прошао, па спокојно га позвах да изађе на видело.
– Не могу – узврати глас.
– А зашто?
– Нисам било ко. Ја сам ветар…
– Петар? – упитах радознало.
– Ветар, бре! Јеси ли глув? – побуни се незнанац скоро љутито.
– Мене си нашао да зекиш. Изађи слободно – убеђивао сам га љубазно. – Нећу ништа рећи твојим родитељима…
Али, моји позиви су остали без резултата. Ништа није вредело. Глас се није приближавао, тако да још увек нисам разазнао његов лик. Док су старе даске шкрипале у поткровљу, одлучно сам му се приближавао корак по корак.
Не знам да ли сам више био запрепашћен или изненађен. У први мах помислих да неко збија шале са мном. Међутим, онда сам схватио о чему се ради. Био је то, заиста, ветар. Прави правцијати. Онај што дува улицама и носи лишће, што скида шешире старим особама, што витла често изнад наших глава и прави свакојаке невоље сељацима у пољу.
Удобно и скровито смештен, боравио је ту већ дуже времена. Како је овде доспео, није ми било јасно. Па ипак, схватио сам да му је потребна помоћ. Вероватно се изгубио, па није знао како да изађе и пронађе остатак своје породице. Склупчао се у једном углу, поглед му уплашен и унезверен, а образи с јамицама, румени као у јабуке. Само што не прсне. Деловао је уморно и сетно. На глави му капа са жутом кићанком и прапорцима, а гушчије перо заденуто за уво.
Посматрали смо једно другог неколико минута.
– Ти си се изгубио, црни сине! – закључих без много размишљања. – И то баш у мом поткровљу.
– Па, тако некако – промрљао је покуњено.
– Ништа не брини. Биће све у реду – уверавао сам га са смешком.
Збуњен и очајан, само је слегнуо раменима. Приметивши да сам му благонаклон, није се много плашио и забринуо.
Кад се ослободио страха, објаснио ми је потанко како се све десило. Наиме, његова велика породица коју чине: Лахор, Вихор, Ноћник, Горњак, Северац, Југо, Покосник, Полежак, Топлик, Хладник, Бура, Кошава, Олуја и Мећава, дували су на све стране данима и ноћима, док је он једне кишовите вечери заостао и изгубио се у великој шуми. Без ветроказа и сенки никако није могао да се снађе, па већ неколико дана чами овде сам, у нашем скровитом поткровљу, не знајући у ком смеру да се упути.
Сажалио сам се над његовом судбином. Сишао сам са таванице и донео му крчаг воде и мало хране да се окрепи: врелу лепињу са циметом, комад овчијег сира, црног лука, плави патлиџан, прегршт сочива и маслина. Ненавикнут на овакав призор, нетремице сам посматрао како слатко гута и жваће сваки залогај. Кад је завршио са јелом и пићем, испричали смо се о свему надугачко и нашироко. Живахан и пријатан разговор прекидали смо честим смејањем и свакојаким упадицама.
Морам признати да ми је прирастао за срце. У њему сам нашао искреног и правог саговорника. То је, заиста, био ветар какав се ретко среће.
На крају сам га загрлио као свог брата и помазио по коси пуној перја. Уверен да је коначно дошло време растанка, широм сам отворио кровни прозор и велика сунчева светлост обасјала је цео простор око нас. Ветар ме потапша по рамену, наглашавајући своју опоруку:
– Слушај ме добро шта ћу ти рећи. Ко има пријатеља, тај је богат. Имај то увек на уму…
Климнуо сам главом, сагласан сам оним што је рекао. Без имало оклевања ветар се свом снагом залете и убрзо се нашао напољу. Био је срећан и слободан као птица. У знак захвалности дуго је облетао око куће, машући са великим усхићењем и шепурећи се горе-доле. Затим је нестао из мог видокруга.
Тада сам први и последњи пут видео ветар уживо. То би било све о њему. Више се никад нисмо срели, иако понекад приметим како неки ветар лагано ћарлија око моје куће. Додуше, не знам да ли је то он или неко други, али то ми, ипак, причињава нескривено задовољство и неку утеху. Можда ми неко од вас неће веровати, али ова прича је живи доказ томе. Могу се заклети у сваку њену реч. Њена веродостојност је више него очигледна и за то јамчим до краја живота.
Нема разлога да вас лажем.
Тако ми ветар помогао…
Биографија: Милутин Ђуричковић
Милутин Ђуричковић (1967, Дечани). Песник и прозни писац за децу и одрасле, новинар и књижевни критичар. Докторирао из области књижености за децу.
Члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.
Превођен на 40 језика. Добитник неколико књижевних награда у земљи и свету. Објавио и приредио 60 жанровски различитих књига за децу и одрасле.
Живи у Београду и ради као професор Академије васпитачко-медицинских струковних студија на одсеку у Алексинцу.