Миодраг Јакшић – КАДА ПИСАЦ ПИШЕ ИЛИ ДА ЛИ ЖЕНИ ТРЕБА МУЗА?


КАДА ПИСАЦ ПИШЕ ИЛИ ДА ЛИ ЖЕНИ ТРЕБА МУЗА?

Писац, чини се, најбоље пише, у зору. Када се прободи, када ослушкује нови дан. Прва јутарња кафа, чај, шта ли, не може да прође без првих забележених реченица. И све што се претходног дана гледало, осећало, смишљало и што се током претходне ноћи доживаљавало, првим сатима новог дана, у буђењу писца, постаје књижевност. Мушкарци, особено, воле то растезање, уз прве реченице или стихове, са цигаретом подељен осећај новог настанка, тренутке освајања нових граница живота, дану пробуђеном када се захваљује за нови живот.
Колумнистима, дневних новина, најпре, рекао бих, али и другим списатељима, то јесте време за рад. Инспирација ври, довољно сати пред аутором јесте, за предају текста и сасвим довољно времена да се текст допуни, измени, замени. То ми потврђује, док пијемо пиво, синоћ, у ресторану „Ел торо“, код нашег друга Лазара, и Зоран Пановић, главни уредник дневника „Данас“, када смо се дотакли у разговору, рада, најпознатијег српског дневног колумнисте, врсног писца Светислава Басаре. „Он, каже Пана, своје колумне пише у осам сати ујутру и сваки дан их уредно на време доставља“. У потпуно трезном стању, дакако, створене, а онда се предаје насртајима дана и изазовима кафанским и иним, надопуњујем саговника. Писати пијан, можда је помагало Ђури Јакшићу, Тину, некад, кажем, можда. Данас, тешко може икоме, да би то написано смислено и вредно, било. Уосталом, наша свест је једино оно, извесно, што постоји од нас и што нас одржава у животу, спремне за дело, па и за књижевност. Тако, та наша свест даје егзактне одговоре, кроз претходне анализе и дилеме провучене, о свему потребном, од стварности захтеваног, да би настала књижевност. Наша чиста свест, на сведочанству наших чула, то само чини. У јутро, рано, или веч одмакло, поузданост тих слика, наших сведочанстава, тих одговора, јесте најблиставије. Тада и настаје књижевност.
Једна страница дневно, написаног текста, то је рецепт пишчев. Довољна мера сачуване интиме је подељена са белим папиром, а тиме, са светом и универзумом. Писање је непрекидан процес. Сваког тренутка, секунде, у свету, неко пише. Почиње или завршава своје дело, озарен жељом и надом да је баш то, ново књижевно чедо, идеални део, који недостаје на светској мапи написаног блиставила. Тако, свакоме је своје тек створено дело, те испиљене и сачуване реченеце, ремек дело радости. Ти први тренуци, тек, по настајуњу, најрадоснији су у дружењу са делом. После песма, прича, јунаци из романа, оду од аутора, у своје временске токове, свој живот, на вечно путовање са читаоцима, и онда, живећи сопствени живот, на писца заборављају. А он испушта њих, окрећући се опет новим реченицама, делу што извире из њега, новом, сусрету са тамом своје празне собе, погледима у плафон, сведочанству сопствених чула, уметничким сликама, тим страшилима по зидовима, музама, даровима које су оне послале, као спасење душе.
А шта је са женама? Мислим о женама и питам вас… Које је њихово време за писање? Да ли их јутро инспирише? Да ли друштво или усамљеност у простору? Да ли жени треба муза?
Последњег дана недавно одржаног Београдског сајма књига, док смо уз црно вино прослављали крај ове гунгуле, и док смо певали неке тричаве старе хитове из осамдесетих, дивна професорка, моја другарица, Сања Домазет, прича ми о томе како је и када писала Тони Морисон, прва црна добитница Нобелове награде за књижевност. Будила се сваке ноћи у четири ујутру, док су јој синови спавали, и записивала реченице туге, јер је остала са двадесет долара у џепу и двоје деце, када је вољени супруг заувек напустио. Писање је спасло. И данас Тони, сваке ноћи, у исто време, устаје и пише… А тај, наш, драги сајам, ме је напунио, изнова, новом снагом, признајем. Љубим у пролазу Исидору Бјелицу, срећан јер је видим да дивно изгледа, машем издалека Весни Дедић која је виткија него икад, мазим косу Данијеле Глишић, скупљајући енергију за милион година инспирације за рад, само кроз ових неколико слика жена у видокругу и додиру. Снажна Писарић Милић, Јелена М. Ћирић… „Недостају нам твоји текстови“, причам Сузани Судар, даровитој новинарки, наговарајући је да поново пише. Напојен инспирацијом и доживљајима, овим сајамским, седам и пишем, свакој од њих захваљајући за збир нових утисака, сазнања, спознаја, што воде ка реченици, сусрету са магијом креативног сусрета оловке и папира, писања, плеса речи, творења реченица, строфа, поглавља, прича, монолога, дијалога, сукоба међу утисцима, новом искуству стеченом. Како том неисцрпном вулкану инспирације, коме је делић секунде брат подстицаја, мало треба да прокуључа, да у врењу сопствене свести удеси смислу партнера написаног, сроченог, у форму књижевну смештеног и заувек сачуваног као чувара тог тренутка сазнајног када се рађа реч, та клица рада на тексту, дело, за вечност, можда спремно. Од тих јединих искустава којих стварно имамо, наших властитих.
Срећан и захвалан, окрећем се новом дану, са истим питањима, за сутра: Када и коме жене пишу? Да ли смо и ми њима оваква инспирација, као што оне нама, мени, јесу? И враћам се, наново, овоме, да ли жени треба муза?

БИОГРАФИЈА

МИОДРАГ ЈАКШИЋ

Миодраг Мића Јакшић рођен је 1969. године у Београду, Србија. Оснивач је и главни и одговорни уредник Уметничке групе „АРТЕ“, која окупља више од 300 уметника из целог света и Међународне уметничке колоније у Крчедину (од 2007. године). Директор је Београдског фестивала кантаутора „КАНТФЕСТ“  (од 2014. године), Међународног књижевног фестивала „Инђија Про Поет“ (од 2017. године) и Београдских сусрета писаца (од 2019. године).  Оснивач је и уредник и колонија у Темишвару, Базјашу, у Истри, на Пагу, на Ртњу…  Као архитекта – потписао око 200 архитектонских пројеката, анализа и студија. Као књижевник – објавио 20 књига, заступљен у антологијама и уџбеницима. Превођен на више од двадесет језика. Као издавач и уредник – потписује више од 200 књига и публикација Арте и 16 ЛП плоча, Царло рецордс. Као новинар – написао више од 1 000 новинских одредница, репортажа, путописа, фељтона, за домаћа и страна гласила и водио ауторске радио и ТВ емисије. Као дизајнер – обликовао логое, амбалаже, књиге, публикације… Био је помоћник и заменик министра у Влади Србије и посланик у Скупштини Србије. За своје дело награђиван у земљи и свету. Председник је Матице исељеника и Срба у региону. Члан је Удружења књижевника Србије, „Црвене звезде“, Савеза композитора, Независног удружења новинара Србије и Фан клуба Марије Шарапове. Живи и ради у Београду.

       +381 64 826 00 50

миодрагјаксиц@мтс.рс

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *