Биографија
Радмила Милојевић, песникиња – књижевница
Радмила Милојевић рођена је 03.11.1947.године у Београду. Основну и средњу школу завршила је у Параћину, живи и ствара у Параћину. Песникиња је активан књижевни стваралац из Параћина, члан УКС-а добитница многих награда и признања за своје књижевно стваралаштво. Заступљена је у више од 450 зборника, издала шест самосталних збирки поезије:,, Завичајна дуга“ (2004),,, Нежно таложење времена“(Параћин, 2006), ,, 99 песама (КЦ, Параћин),
,, Река успомена“ (Беокњига и КЦП 2011),
,,Траг у времену “ и
,, Чудно семе “ (Савез књижевника у отаџбини и расејању Нови 15.12.2023)
У припеми су јој збирке поезије,, Искре у оку“, Звездани рој“,,, Свици у срцу“,,, Звездано наручје“,
,, Варошке приче“,
роман,, Дива“,
Председник је огранака Параћин при Савезу књижевника у отаџбини и расејању(СКОР)
координатор Књижевне Заједнице Југославије за Поморавски округ, председник-модератор Подружнице Параћин за Друштво,, Др. Саша Божовић“ Београд, члан више књижевних удружења, међународног клуба,, Гилгамеш“ Београд, књижевног клуба,, Душан Матић “ Ћуприја, књижевног клуба,, Мирко Бањевић“ Параћин.
ЗАПЛЕЊЕНО ОКО
Светли ватрена ноћ, тече…
И циганска музика, черге, коњи и дим.
Распусна игра цигана, врти се из круга у круг.
Жеља за жељом лије, жива је музика.
У само срце дира и краде чула.
Све лепе речи ничу из заборава, удари у грудима.
Јарки црвени цветови ватре у висину лете.
И звезда луталица отвори небо, заплени око.
Месец огроман и насмејан.
Све лепо буди се у нама, отвара се, тече ко живи сан.
Силази у ковитлац ока лелујава сенка, док срце игра у тренутку сваком.
Из пепелишта ока узлеће Феникс птица златокрила.
Чика нас љубављу, просипа свој семења жар.
Искри очарано у нама, где љубав се скрива.
Стрпљиво мреже плете, започиње свој пев.
Медно расипа га клија и тражи нови дом.
Буди нежне речи на језику.
Слива свој ватрени прстен у очи и срца-љубав.
Мисли се бурно роје, теку ко подивљала река.
Спајају са нама…
Круни се јабуков цвет кроз ноћ пролећну.
Светли је Месец и ноћ тече…
Распусна циганска игра.
Музика, коло се у круг врти….
И јарки црвени цветови ватре у висину лете.
Насмејан Месец округао и пун.
КОРА НОЋИ
Пожар сутона рађа се из своје шкољке.
Позлаћује предео цео, кроз позадину пејзажа.
Очи прате златну црту сунца.
Хиљаду слика умножавају се у свест.
Надолазеће вече притискује са свих страна.
Поља су још даном обасјана.
Ружа дана вене пред очима, таласи реке у брзом покрету.
Сунце још течно и снажно блиста у свакој капи воде.
Шуморе тополе, влажни крекет жаба се чује.
Кроз тршћак склизну брзо белоушка.
Пригушен цвркут испод грања.
Обрис Месеца већ се назирује.
Кора ноћи скида се са звезда, сеје прамење мрака на махове.
Као из каквога гаравог чунка.
Магличастим сенкама својим у смирају дана.
Кроз лавиринте времена, цепа се дан на ивици небеског лука.
Залазеће руменило дели, гута ноћна тамнина.
Повлачи у себе бичем као млаз мастила.
Односи собом рујаве боје дана и скрива га где се укрштају две стазе међу звездана јата.
Заробљена у сплетовима месечине постаје безживотна сунчана снага
Напомена:
Преведена поезија на руски, арапски, мађарски и енглески језик.
Проглашена за
,, Најлепшу песму о природи“
ЧУДНО СЕМЕ
Пролећно жубори река.
Несташе наши дани међ ‘врбама и јовама.
С болним сећањем туга шета.
Шумори трска-цвастима лепеза.
Љубав је у срцу чудно семе.
Сама отвара врата раја, вечито искри у нама.
Пролазе дани, зиме и лета, даљине деле..
Никако стари дани врате се
Превише празних је дана, а боли до бола.
У овим данима маја, цветни се мирис шири…
Жубори река, шумори трска,
маше – цвастима лепеза.
Љубав је у срцу чудно семе?
Кораком лаким осваја човека…
Даје животу свој тон у боју,
вечито искри у нама.
Сели се из приче у причу…
То је њен говор.
Никада краја љубавној реци…
ДАВНИ ПРИЗОРИ
Сакрила сам летњу дугу испод јастука.
Трептаје звезда у очима.
Постоје речи које нисам могла изговорити.
Сузе које нисам могла сакрити, сви су видели, ту моју усамљеност.
И бол у души коме нема лека.
Не могу да избришем из заборава те ноћи испод месечине.
Кад се твоје срце претворило у камен, кад је изгорело у ватри.
Још сваку реч памтим, дане и сате у пролазу,
ко муњом ошинути у трену бичем времена.
Кроз маглу још се сећам лика твога као у сну.
И говоре наших срца, као да чујем песму стару?
Ствара ми немир, доноси сећања.
Поруку из давних времена, ону коју може само младост да пружи.
До самог дна срца се спустила.
Животни дани нижу се један за другим…
ПЛАВА РУЖА
Две душе наше неки пут створене и заљубљене, створи сам Бог.
Именом мојим ти се китиш,
по јутарњој роси ходиш.
Под окриљем сунца и дуге небеске.
Ко привиђење Зла Коб надви се над нама.
У замену, добисмо сновни пут.
У астралном простору пронађосмо једно друго, пружисмо руке.
Черга беше наш топли дом.
У матици звезда јездисмо низ Млелни пут.
Месечев зрак направи мост, спусти нас у Подгорје.
У разделку дана и ноћи подари нам тренутак наш.
Стајао си уз мене, весео, горд.
Љубио жарно а нама крв узаврела.
Именом мојим ти се китиш, по јутарњој роси ходиш…
Крај реке Незаборава ишли смо кроз природу цветом и зеленилом обраслу сву.
Кроз слапове дугиних боја и Азур, који даљином мами.
Зла Коб надви се над нама, даде нам само снивни пут.
Зато драгом ничем ко Ружа Плава.
Латице ширим, јутарња роса поји ме, душманину злој Коби, показујем лепоту своју.
Постиђена с првим јутарњим сунцем ка набујалој реци бежи.
Кано Месец пред жарким синашцем.
Мисли се бурно роје, теку ко подивљала река.
Спајају са нама…
Круни се јабуков цвет кроз ноћ пролећну.
Светли је Месец и ноћ тече…
Распусна циганска игра.
Музика, коло се у круг врти….
И јарки црвени цветови ватре у висину лете.
Насмејан Месец округао и пун.