САВО ВЕТНИЋ
(1934-2010) археолог,музејски саветник Директор Завичајног музеја у Светозареву данашњој Јагодини од 1963-1980
ПЕТРУС НА БАБИ
У VII веку Византија је покренула формирање новог војно-управног система путем поделе територије на „теме“ познате још као „војни окрузи“ или „војни одреди“. Са новом тематском поделом су уведене управне јединице војног каракт-ера на челу са командантима – стратезима. Понегде су потребе наметале да се од једне веће образује више мањих јединица под именом „клисуре“ које су захватале ток једне реке од изворишта до утоке са попречним сливом.
На левој обали Велике Мораве је формирана тема која се простирала правцем југ-север од Бачине (Варварин) до Мајура (Јагодина), а правцем исток-запад од Поточца (Параћин) до Секурича (Рековац). Њен ценрални пункт се, изгледа, једно време налазио у „Момчило-вом граду“ у Поточцу, а остали, познати као „Јеринин град“ или „Град“ , у: Мајуру, Драгошевцу, Беочићу, Секуричу, Бачини. Назив ове теме је сачуван у имену ове удеоне области као Темнић[1]
На десној обали, у долини Грзе и црне Реке (Тимока) је образована тема „Пет-рус“, ослоњена, такоше, на више утврде. Сарматес, незаштићен и урушевинама, није укључен у систем, па, отуда, у њему и нема налаза из VII-XI/XII века. Петрус више Поповца је био заобиђен, јер се налазио по страни, те су пункотиви били: 1) Утврда на јужној страни брда чукара у Главици, 2)Зидине „Мала кулајна“, у Давидовцу, 3) Утврда на месту званом Лескине чубуре – Буине воде у Мириловцу, на фрекветном раскрушћу у којем су се сливали путеви из Алексиначког Помора-вља на југу и Ћупријског Поморавља на северу; овде је између два рата нађена остава са око 5 кг. Бакарног византијског чанкастог новца, кој ије размењен за плави камен у некој крушевачкој фабрици, док се расути примерци срећу и днас. Нађено је и дно керамичког суда, са пластичним украсом у виду крста, иначе карактеристичним за позније византијско лончарство, према којем су мештани, а и неки научно – стручни радници, грађевинске отатке приписали манастиру Мирилову, који је Р. Тричковић лоцирала изнад Раванице, 3) Трећи, односно централни објекат у новоуњтановљеној теми („клисури“) је зхаснован на теме-љима некадашњег римског калстела на Баби, са пренетим именом – Петрус. Овим је почело ново историјско раздобље овог краја, у којем се он више не именује по утврди Петрус, већ по области која се назива: „пустиња над пустињама“, „пустош Петрус“, „предели Петрушки“, „Петрушка област“ или „Лештијанска пустош“, и 4) Крајњи пунктови око „источне капије“, са утврдама на Кули (Великој ђули) у Клаче-вици и Стражи или Градку – Чукари у Извору.
До овог времена, византијску војску су чинили најамници, а од сада је попуњавана и живљем настањеним око утврда. У нове одреде су, поред преживелог ромејског становништва, ступали и Словени, што је допринело њиховој масовнијој колони-лизацији. Из тиз разлога, током IX и X века, никла су и словенска насеља у овом крају: дуж леве обале Велике Мораве у Пољни код Варварина. Мајуру, Пањевцу, (Кочином селу) и Доњем Штипљу код Јагодине. Багрдану и под Донићким брдом у Баточини, а дуж десне у Поповцу, и Лешју код Параћина, Супској код Ћуприје и самој Ћуприји, Глоговцу и Дубоки код Јагодине и другде.[2] Након ове интеграције Словена,
Најамничку војску су почели да замењују домаћи сељаци – војници, који су са доб-ијених поседа црпли средства за издржа-вање породица и наоружање. Међутим, временом су појединци губили земљу, од како вели Г. Острогорски зеленаша и „моћних људи“, те су постојали беземљаши – парици на феудалним или црквеним имањима. У нашем случају, њихово име ндицира да је Параћин и овако могао да добије име, док се, истовременом, поставља питање на чијем се тада поседу налазила насеобина са парицама на чијим је темељима настао данашњи Параћин. Остаје, такође, да се истражи да ли се већ тада граде контуре аутономне словенске области Петрус.
Избором планине Баба, са порушеним(?) римским кастелом, за централни тематски логор са пренесеним именом Петрус зашло се у особени крај у којем су се у свакодневном животу уплетали богови и мистерије, што је и данас присутно у духовној баштини становништва.
По једном предању, некада је Помо-рвље било под „Белим морем“, којим су пловиле лађе које су пристајале у врх планине Баба, где се, тобоже, и данас налазе алке за везивање. У топографији учествује и „Бели камен“, западно од Плане, иначе „међник“ иземђу Немање и угарског краља Беле III, као и некропола са паободеним каменим плочама у потесу «Бели брег» , на имању Косте Ђукића у Горњој Мутници.
Према грчком миту, постојале су две планине под именом Атлас, које су држале небеску соху: једна на Пелепонезу, а друга у Подунављу, По Вуку, ову улогу у западном делу Балкана је имао Дурмитор, а по предању које забелеђио лингвиста Милан Будимир у средишњем делу је ослонац био оближњи Ртањ. Негде између, у центру скумене, налазила се планина Смиљана, која је потонула, што се подудара са веровањем везаним за вулканску планину Етну на Сицилији. И изнад ових планина је лежао небески свод начињен од метала, те се, отуда, над њима често вијају муње. У архаична времена, ове планине с овим атрибуцијама су биле божанска места и «врсишта» или «врти-шта» богова, те, отуда и веровање да се Ртањ звао Вртањ.[3]
Наводити ова предања би било излишно да се неке радње не подударају са атеријалним чињеницама.
Наиме, на северозападној страни Бабе се налазила градина подигута на прелазу из бронзаног у старије гвоздено доба, између 1.200. и 800. –те године пре нове ере, у којој су поред осталог, нађени материјали карактеристични за специфичну културу познату у светској науци као Параћинска културна група, коа је тестаментирала многе садржаје у регији палеобалских народа. На тераси Чурчар, која се спуста са Бабе према селу Лешју, налазило се насеље из старијег гвозденог доба, засновано између 800. И 400. године пре нове ере. За разлику од истоветног стања на Петрусу изнад Поповца, овде се живело и у млађем гвозденм добу од 400. Године пре нове ере до прелаза из старе у нову еру. Наиме, у местима званим Атиште је нађена остава са 7 сребрних новчића грчке колоније Дирахион, у данашњем Драчу на албанској обали Јарана, који су ковани од 400. Године пре нове ере, од којих је један сачуван у јагодинском Музеју. Име места «Атиште» је блиско са називима «Атиниште» и «Атеница», а сва имају перфикс «Ата» («тата»), док су заједно могла да иницирају рађање назива паганског руско-словенског култа Ваба, за који је утврђено да је старији од појаве хришћанства. По грчком миту, Атена је рошена из Зевсове, односно «очеве» или «бабове» главе, а приписује јој се да је поред других чуда, пренела из Палена са Халклидика стену на којој је утемељен град Акропољ, станиште богова. Симбол овдашње планине Баба је Обла стена, доцније почетни и завршни међник у омеђивању метоха манастира Св. Бого-рородице Лешјанске. Почев од VI века пре нове ере, Атена је, од узвишене богиње – заштитнице градова, постал аи бођанство ситних занатлија и путујућих трговаца-торбара, који су са скупоценим предмет-има стизали у наше крајеве. То најбоље илуструје некропола са грчким импор-тованим предметима из Атенице код Чачка, мада и налазе са овог тла не треба занемаривати (Батинац код Ћуприје, Мајур кдо Јагодине и друге). Из набројаних разлога се може, додуше уз пуну обазри-вост, сматрати да су крај утврђења на планини Баби, уз неко устаљено „трго-виште“, путујући грчки трговци имали своје станиште посвећено зашт-итници Атени, те су до ових крајева, преко њих стигли новчићи колоније Дирахион.[4]
Недалеко од Ртња, у древном Гамз-играду налазе се рушевине Ромулијане, велелепног царског маузолеја, који је подигао император Галерије негде око 303. године. Тешко је рећи где је Галерије изабрао место због његове већ утемељене духовне традиције, али је још теже одрећи се такве помисли. Маузолеј је изграђен у сличној интонацији, на тај начин што је главно место у иконографској декорацији добио мит о грчком богу Дионису, јер је Галерије предузео градитељске радове после победоносног похода на Персију 297. Године, који је поистоветио са триумфалним походима на исток митског Дионисија, а потом и Александра Македо-нског. Како је Дионисије, после свих похода, отишао заслужно на божанску планину Олимп, тако је Галерије сматрао да његова и душа његове мајке Санеле и миљенице Арјадне треба се узнесу на овдашњи Олимп, односно планину Ртањ. Пред смрт цар Галерије је – са изабраним анследницима императором Лукиније на истоку и мепратором Константином на западу – издао 311. Године указ о прекиду гоњења хришћана и давању пуне слободе у верским стварима. Отуда је његов маузолеј могао да постане „Мека“ за хришћане, нарочито у време доцнијих царева који су наставили са прогонима. Галеријев мауз-олеј недалеко од Ртња представљаће и много доцније, већ у рушевинама, више-струки знамен за становништво овог дела Србије, па и за будућу Петрушку област[5].
Пред крај прошлог века, на планини Баба, између села Лешја и Доње Мутнице, Феликс Каниц је наишао на прилично очуване остатке „великог кастела“, подигутог од камена и античких опека. Он га је лоцирао на северозападном делу Бабе, прилажући димензију 230 x 80 м.
У току 1952. Године, Е. Чершков и Илија Вукићевић су константовали, „источно“ од села, на јужној падини планине Баба, остатке четвороуглог објекта, чији су темељи зидани од неотесаних камених блокова и повезани кречним малтером. „Већ је напоменуто да су овде нађени новчићи Филипа II (244-249) и Кон-стантина III (331-350), уз опаску да други већ означава време рушења римског кастела. Е. Чершков – И. Вукичевић су навели да су «поред грубе керамике различитог облика и димензија» наилазили и на «фрагменте фине римске керамике па и на делове византијских (?) глеђосаних крчага», по чему су објекат сврстали у позноримски – рановизант-ијски период[6]. У рекогносцирањима сарадника јагодинског Музеја су само потврђени остаци њихове прве, док место друге грађевине није препознато. На пром су нађени кречни малтер и уломци тегула, са којима није могло да се утврде да су биле «квадратног» облика, како је описивао Ф.Каниц, али су дебљином од преко 4,5 цм. Биле пуне од уобичајених римских, и још тањих средњовековних тегула. Међутим, археолози параћинског Музеја су нашли зид који се везузе за други објека, али без пратећих налаза. По нашем мишљењу равнањем терена пред подизање срењовековног рада уништени су остаци старијих утврда, мада ни о потоњем не постоје убедљива сачувана грађевинска сведочаства.[7]
Даља судбина византијске утврде на Баби током VIII и IX века је зависила од превласти Бугара и Угара над Византијом у овим крајевима, али и од интереса све три државе да је држе под својим окриљем. У евентуалним продорима кроз стрм и компактан Балканско – карпатски масив, са Кучајем, Бељаницом и Хомољем, Бугари су морали да користе долине Тимоа – Грзе,
Те су залазили у Петрушку област, али на њих ништа не упућује, сем широког терима «бугарске шуме», које су се по крсташима, протезале до Велике Мораве. Угри су стигли касније, али се већ новац Беле II (1131-1141.) среће на некроли у Лешју као обол, односно као курентан новац у употреби на трговима.[8]
У X веку из Бугарске је почео да се шири покрет богумила, које су и византијски цареви прогањали, расељавајућ их у Тракију и друге крајеве. По предању у селимапод Ртњем, богумили су стигли и у ове крајеве, што је навело и Ђуру Јакшића да остави помен о њима у новели „Син седога Гамзе“. Више основа пружа сазнање да богумили нису признавали хришћанску хијерархију, него су увели три своја свештеничка реда, у којима је прва личност био „деда“ или „бабо“, друга „гост“, а трећа „старац“, што се, такође може повезати са настанком имена планине Баба. Интересантно је да је с обе стране Велике Мораве раширено предање да се Немања обрачунавао са богумилима приморавајућих их да гасе по „гумну“ са положеним глоговим трњем и распи-њањем на „вртишту“, односно точку. Такво место се у Левчу, наводно, налази у Лоћики, на узвишењу „Градина“, са данашњим сеоским гробљем, а у селу Павловцу код Врања два спојена платоа са два археолошка локалитета, зову се „Гумниште“ и „Вртиште“. По предању, некада се и Ртањ звао „Вртањ“, али по преиначеној верзији да су на њему биле ветрењаче. На боравак Немање у овом крају указују поједини аутори, али и они ослоњени на предање. Његово бављење у Левчу и Белици па и у Ћупријском Поморљвљу око Равна , везује се за прогон богумила, у којем је толико сурово поступао да их је „за свагда затро“ , па и свог брата Мирослава око Паљана изнад Раванице, мада је његов историјски пут сасвим другачије текао. Са овим исконструисаним наводима се може доћи до закључка да је и у народној традицији нађено решење да је после Немањиног обрачуна са јеретицима и Петрус запустео, те је крај око њега постао „пустиња“.[9]
Из државних разлога краљ Милутин је био толерантан према богумилима, па су се на једном акту потписали: православни еписком, бискуп латински и дед богумилски.
Радослав Прокић је запазио да је крај око Ртња и Бабе, са духовним предиспозицијама познатим још у монашком светум, могао да привуче и припаднике исихастичког покрета, који су водили пустињачки живот у потпуној осами. Време од далеких почетака овог мистично – аскетског реда у XI веку са утемељивачем Симеоном Новим Богословом, до оснивања исихастичког покрета у XIV веку са синајским калуђером Глигоријем Паломом, мало је познато. По једном извору, и цар Душан је био привучен њиме, те је ишао да се сретне са Паломом, једним од најистакнутијих богослова тог времена, који је усто у одбрану исихаста након јаког отпора из редова појединих православних теоретичара. Прогоњени исихасти после бацања Паломе у тамницу су могли да затраже азил од Душана и настане се у Петрушкој области, те и да сами допринесу да она, уз увишавност народа према њима, постане „ пустиња над пустињама“. На располагање су имали и десетак поткапина, арбија и вертикалних („дубинских“) пећина око Ртња, које су до сада, остале по страни од научног интереса мада је у једној од њих јагодински травар М. Абадић нашао фрагменте керамичких посуда које се не могу определити ни у једну познату културну групу.[10]
Сиромашни трагови живота на самом Петрусу и у теми Петрус у време Византијске управе у VI – VIII веку не дају основа да се утврди када је она пресахла под притиском Бугара и Угара. У току 839-927. Године бугарски цар Симеон, иначе млаши наследних Борисовог престола, загосподарио је целим «Балкасним олуострвом», док је старији Владимир, «целим Балканским полуоством» док је старији Владимир збачен због покушаја да врати пагасну веру, морао је да бежи са присталицама у западне области, доприносећи, можда много више него освајачки походи његовог брата да крсташи верују да су се од Београда ка Нишу спустили кроз «бугарске шуме». По Симеоновој смрти 927. године, Визнатија је, на кратко, повратила Поморавље, али је под македонским владарем Аамуилом (976-1014) прешло у састав његове «велике словенске царивине на Балкану». У 1014. годи-ни,византијски цар Василије II је потукао Самуила, а његову државу уништо, те је у наредних две стотине година наступио период „друге византисјке управе“ . Обновљену власт у повраћеним областима Византија је заснивала на „јаким градовима и енергичној цркви“. Уведен је „немилосрдни порески фискализам“, који је приморавао словенски живаљ да плаћа високе порезе у новцу, због чега је он напустао ратарску привреду у равници и бежао на неприступачне сточарске терене, што је допринело обнови живота на и око Петруса на Баби, али и на Петрусу више Поповца, на шта тамо указује појава словенских налаза. На премештање указује и поређење садржаја из некропола у Поповцу и у Лешју: на првој, из IX-XI века, срећу се налази хетерогених својстава, како по пореклу из домаћих радионица или из византијског импорта, тако и у погледу типолошких одлика и квалитета, док су на другој из XII-IVX века, много једнобразнији и са наглашенијом локалном цртом.[11] У исто време, Василије II је признавањем територије Охридске архиескопије, са епископијом Морава- Браничево између Ниша и Београда, под чијом су се јурисдикцијом налазиле цркве из 6 подручних дијацеза, наставио са христијаизацијом и спровођењем хеленизације преко грчког језика. На левој обали Велике Мораве експанзију византијске цркве предочава тзв. Темнићки натпис из XI- XII века, из села Катуна, у саставу „теме Темнић“, који указује на постојање више грчких цркава, док се уз разумну сумњу, мисли да се седиште поменуте дијацезе Moraviskos налазио у Horreum Margi, те је обухватало и Петрус.[12]
У току 1117. године, Угри су први пут прегазили границе Византије, пустошећи њене области до испод Браничева, које је досезало до Петрушке области. У поновљеном походу 1128. године, угарски одреди су прошли Поморављем ка Нишу и Софији те се може помишљати да је већ таа део војске пројездио према истоку путе под Петрусом на Баби. Под византијским царем Манојлом I Комнином (1143-1180) извршена је темељита консолидација византијске управе, у оквиру које је предузето више напада на Бугаре и Угре, а унутар земље обновљено је више значајних утврда. У исто време је извршена и реформа војно-цивилне управе, у току које су изнова испарцелисана стратиотска имања и насељена заробљеницима, што је донекле, значило враћање на мере предузимане у VII веку. Како ни сада од овога није било веће користи, прешло се на најамничку војску са додељивањем земље уз обавезу вршења војне службе, па су пространи поседи заједно са настањеним парицима, давани у пронију великашима уз њихове непосредне војне обавезе према држави. Оставе новца Манојла I Комнина (1143-1180.),и Исака Анђела (1185-1195.) тешке око 5 кг или са 5000-6000 примерака из Мириловца (на средокраћи пута римски Srmates – Петрус на Баби) и Бошњана (на средокраћи путева римски Srmates – Петрус више Поповца и византијске утврде у Мириловцу и римски Horreum Margi у Ћуприји), означавају веће гарнизонске центре из којих су исплаћивани најамници. На истом полођају су нађене и истовремене оставе у Дражмировцу код Јагодине и Буровца испод Петровца (пра на средокраћи пута Horreum Margi Idimum, a друга Idimum – римски Municipijum код Калишта, као да је овакав распоред намерно начињен.[13]
Падом Цариграда 1204. Године у руке крсташа вероватно је унутарашњим областима дошло докидања веза са централном управом, а на рачун тога до јачања аутократичности подручних властелина и аутономиста њиове области, што је представљало иницијалну искру за осамостањење будуће Петрушке области.