„МОЈ ЈЕЗИК ЈЕ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ, СРЦЕ ЈЕ МОЈЕ ЖИВИ ИЗВОР ВАТРЕ, У ЊЕМУ КУЦА ВОДЕНИ САТ“!
Биографија:
Славица Благојевић (уметничко име Анисија Цреповић) живи у Малој Светој Гори Лештијанској- село Лешје у Србији. Поезију пише и објављује од своје седме године. Члан је Удружења књижевника Србије. Удружења Хаиђина Србије и Црне Горе и других књижевних удружења у Србији. Члан је Удружења Новина Србије. Удружења новинара The Daily Global Nation Dhaka, Bangladesh. Председник – Књижевна заједница – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња-Лешје“. Главни и одговорни уренидк и издавач, Међународног електронског магазина за језик, књижевност и културу „петрушка-настамба“. Оснивач у протекле две деценије манифестације Петрус-настамба уметика, Лешје и библиотеке при манастиру у Лешју „Венедикт и Анисија Цреповић“. Поезија јој је објављивана на језике: кинески, пољски, француски, енглески, италијански, арапски, хинду, бенгалски,турски, македонски и руски језик.
Добитник је „Златно перо Русије“,Москва 2022. И других; првих и значајних награда у Србији, Југославији и Свету. Године 2021. Проглашена је најутицајнијом женом света од највеће светске књижевне организације Writers Capital Foundation, India. Амбасадор мира и културе; Honorary Doktorate Degree dr Anisija Crepović granted bay Prodigy life Akademy US for extraordinary achievements in literature as an AMBASADOR for Serbia&Rusia, Union Mondial de escritores E Artistas Word Union of Writers and Artist Ambasador – Portugalia. ЕвроЖена „Јефимија“,Београд. Aмбасадор of IFCH у Мароку, за Србију.
Академик – Европска Академија Српских Наука и Уметности у Љубљани, Словенија.
Академик – International Academy of Etich.
Сликар на Кинеској свили – Хаига од 1991. Године. Члан је Нада Фине Арт у Сирији и Међународног Удружења сликара животиња у Москви. Приредила је књигу о сликању на свили „Ходочашће белих лептирова“. Проглашена је међу најбољим сликарима света од Wirters Capital Foundation – Indija. Виртуелно је излагала у Либији, Индији, Грчкој, Норвешкој, Мексику и Португалији. Приеђивала је самосталне и групне ажириране изложбе у Србији. Слика и уљем на платну од 1979.године.
Славичин мото гласи: „Ако волимо једни друге, ако поштујемо једни друге, променили смо свет“!
Поезију пише и објављује од своје седме године. Објавила је збирке песама: „Шкољка“, „Повеља на сиги“, „Перунике за Перуна“, „Перунике за Фабиолу“, „Гугуткина огрлица“„Петрушки записи“ у штампи је „Петрусне двери“ и „Ходочашћем белих лептирова“. Члан је Удружења Новинара Србије, Удружења новинара The Daily Global Nation Dhaka, Bangladesh. Удружења Књижевника Србије. Удружења Српских песника Словеније, члан Културног центра „Ћирилица“, Хаиђина Србије и Црне Горе“. Председник – Књижевна заједница – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“,Лешје и директор манифестације „Петрус – настамба уметника од 2004- године, Лешје. Директор Издавачке куће „Анисија“,Лешје. Главни и одговорни уредник и издавач међународног еекторонског магазина за језик, књижевност и културу „петрушка-настамба“. Уредник магазина „ Prodigy“ у Аризони. Сарадник магазина „Невскаја формула“, Санкт-Петербург, Русија. Године 2004 у центру српске средњевековне културе и духовности при манастиру „Покров Пресвета Богородица“ основала је манастирску библиотеку са монаштвом и српским писцима „Венедикт и Анисија Цреповић“. Поезија јој је објављивана на језике: кинески, пољски, француски, енглески, италијански, арапски, хинду, бенгалски, македонски и руски језик.
Добитник је „Златно перо Русије“,Москва 2022 и 2025. И других првих и значајних награда у Србији, Југославији и Свету. Године 2021. Проглашена је најутицајнијом женом света од највеће светске књижевне организације Writers Capital Foundation, India. Амбасадор мира и културе; Honorary Doktorate Degree dr Anisija Crepović granted bay Prodigy life Akademy US for extraordinary achievements in literature as an AMBASADOR for Serbia&Rusia, Union Mondial de escritores E Artistas Word Union of Writers and Artist Ambasador – Portugalia. ЕвроЖена „Јефимија“,Београд. Aмбасадор of IFCH у Мароку, за Србију.
Академик – Европска Академија Српских Наука и Уметности у Љубљани,
Словенија.
Академик – International Academy of Etich.
Члан је пројекта: «Радост првославља» са иконама на кинеској свили и духовном поезијом с коришћењем црквенословенских и словенских речи.
Њен је мото: «Мој језик је црквнословенски, срце је моје живи извор ватре, у њему куца водени сат»!
Сликар је на кинској свили-Хаига од 1991.године. Награђивана је за сликарство. Првом насликаном на кинеској свили слици «Перунике» добила је трећу награду на тамичењу са учешћем од 400 академских сликара у Ћуприји, на «Сусрети другарства Србије». Године 2022. проглашена је међу најбољим сликарима света као шеф координатор сликара за Србији у Свет при највећој светској књижевној организацији Writers Capital Foundation, Индиа. Слика и уљем на платну.
Славица с пуно љубави и поштовања,уз молбу и с благословима сивих монаха Мале Свете Горе Лештијанске, поручује њеним мотоом:
„АКО ВОЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, АКО ПОШТУЈЕМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, ПРОМЕНИЛИ СМО СВЕТ“!
Prof.dr sci. тeol. Димитрије Калезић, протојереј-ставрофор
МОЈЕ ИМЕ ЈЕ AНИСИЈА
Адаму Пуслојићу: стигоше витезови на дан славе Матере Петрушке прерушени у откуцаје срца у мноштво сенки опасаних лештијанском кошавом где кости смрти воде битку да оживе. У нама је бојно поље- посред бојишта лелуја стогна њеног имена које ми додели песмом „И стуб и грана“ српски песник. Склоњена у баштини петрушкој овамо да тихујем, осамна одувек, ја, Анисија.
Дигла се мглушина, Мрвају је разоткривала
мглу хладна кошава и развлачила ситник с једноногим асидама.
Јединствени дани немуштог века. Зачарана ва простору
на дну блата Мрваје веселогледана моја сен ухваћена в суб.
А ја овде како остављена јесам?!
Сланост, не петросна пустош, тањи се пловидбом …
Дан објављен рогом.
Беспрестана кошава зањиха канап на клокољни
не трпим мрачну ношч; наједанпут осред нас
угасло жалосно и жалосно апостолником
покривене Солнце.
Задрхтале ми босе ноге на најјачем дану о таму,
ко мојим очима сагледава светлост изгледом
плачевне мгле?
О, о кнеже Лазаре, в пиргу скинје осамна сам;
не смета ми Назарећанин, не сметају ми ни
четири јеванђеља. Али нећу да ми анатемом име нибаше.
Пред крњим динаром кир Јефремовог лица.
Петрос је мој град до крови!
Иако сам окајана колокољима с Атоса:
„Од свих светих 12 апостола и триста и осамнаест
Светих Отаца Никејских и од Свих Светих који су
одувек угодни Богу. И да је заједно с Јудом и Аријом
и да је са онима који рекоше: „Крв Његова (Христова)
на нас (нека падне) и на нашу децу „и умесо да му помогне, нека му је Великомученик Христов Пантелејмон противник и овде, ва његовом животу после смрти. Амин.“
Трисветом молитвом коленопоклонењија
пред златно печатном булом, пред зеленим словима
тешким као изгубљено инорогово младунче ва
исто шарној планини Баби.
Од грешних ми мисли, од скрбних ми мисли
(Забрављена међу петросним зидовима светог Пантелејмона оградом егејског мора, међ немирним таласима високим пирговима). Уви!!!
Оу диму кадилнице запео ветар петросне двери
обласног господара војводе Чрепка,
с тешким звекиром која се отвараше ка западу према
Брестници.
Оу плитком дуборезу: „Авато“!
Заклон,мени која заштиту не треба.
Тихи звек наде и снаге приносенијем сваком бићу које
трпи буку овог века. Без разлога да жалим кобј, која
каноћ ми под сикавицом најави ….
Побијам гномо да по сенци мери несретне душе
оу ово земаљско безвремено бреме,
доушнику свих снага ва срцу сваког била из мог
старог градца Петурса.
Пробуђена будилником манастира господових истина,
и моћ молитви под оцом преко камилавке и параманом,
четвороугаоно платно крстолико свезано преко груди,
опасан кожни појас, огртач, и тако из живота во живот …
златном жицом везем:
„Шум лишћа петрушког виногорја“…
на свиленом атласном убрусу за влажне очи.
„Утрављен пут је сигуран пут“, влезите …
– прошло је шесто година, војно утврђење са још
неизбледелом хроматиком – ниједна шара богатог мозаика у поду није се отргла. На форуму упола порушени стубови
онаквим каквим их је сачинила закрпа отоманског царства.
Наследников плач во лоша времена трчи – сцена во петросу.
Сивљи од олова крагујац растопио ми се ва срце
и поје из мене икос.
Пред дрвећем во вртовима изнешен скрипториј,
оу зацепљено дрво, слновача завршена коралом с бисером при врху – перо ва недовршеном летопису
Псеудо – Дионисија – Ареопагита старца Исаије.
Али место не изгледа тако блиставо, као кад се човек
налази унутра; У предворјима корстица изуједана сипцима мирише на шушање сламе в мемливој штали, где зубр је одавно употребљен во рог.
Оу купатилима четке за прање тела, крема за лице од гушјег лоја и сузамовог уља, отвореним од сребра поклопца исијава
в стакленцету кристалне теглице.
И нетакнуто белило за лице.
Ишчезли мириси и шчезлих воштаних лица инокиња
по рођењу ва знаку пролећне милости благословене
в зрцалу студенца осмехом.
Стивије ва углу ока размазује черне слзе
преко оснеженог лица, запињу. Он фанфарама и гуслама благородне весељаше као што је то обичај самодржаца.
Молитвеницу ва мираз у приградско здање ојача.
Оу последњој гозби; мрље вина без капи воде,
по белом столњаку на крајевима ва чвор свезаним, извежен сребрним и златним крокама као котлине пуне
росних крошања воћњака Вукославића во ово рано пролеће,
с уљаром на плећима упртених улијаника ва пошаст!
И кап петрушког причешћа, остаци ва обедници, ставилац врух ва дну ледарице додао шару на кристалу, бљуди, врчеви, пехари … бокали, купе, афроидни корчаг, сребрни есцајг с бисером при врху, в кондиру од виолетног опала сакривено Симеуново блаженство.
Златни путир окован ва скупо камење и кација с пепелом
тамјана, сломљене двозубе бадалке во жестоком војинству на самом попришчу Баба, и врх од сребра бадалика заглављена међ крезаве зубе под маском соколара с коралним завршетком
оу кристалном солилу на маховинастом гнезду, усправљеним на сребрним ножицама. Сасушене коштице маслиница … во петосу отрок
згрчио шаку с 27 перпера с лишом сраслих.
Ово позорје које сада постоји, настанио је мој деда жупан Влкослав с костима под сваким пепелом петроса.
Син жупана Црепуна с подножја херцеговачке Бабе.
Са скривеним сечивом, с коштаном дршком, увученим у жуту чизму, столни нож наоштрен попут бријача.
Златна брокета с изграђеним ангелом на чијој глави багри рубин,
из сафирних камика нижу ниску бисера на истозлатни послужавник.
Оу сред златне зделе по ивицама во филигранском раду; смарагдни гроздови с патинастим сребрним петељкама – исијава в течућем кровљу кратки мач (германских делатеља).
Празне ко празна душа која траћи овоземаљско време;
оу позлати бљуда откованим драгим камењем ва спектру дугиних шара, изгубљеним по непрестано растућим стогнама.
И гладна курјачица оглођала коску, док мглу можеш златном лжицом да кусаш, и пада, пада све више и, и више, да не знаш куда да кренеш даље…
Под неугаслим полилејима свуда костури оних који никада нису куповали улазнице за подијум на позорници
сопствене косовске драме.
Оу благоисконском дану загрљени оутреницом
наздравимо безначелни силовитим пићем!
Са спеколаторовог дрвљаника избија вилдан отела
благорозген ва раскоши својој, благовомнији
још не зна да благоцвести је погубљен.
Исцурава вино петрошко ва агнецу нафоре …
О, Лазаре, „брате“ мога баба Чрепка
анкер, анкер ми додај да кораблец своју увежем!
ПУСТИЊА НАД ПУСТИЊАМА
Завештање Млекопитатељници
Петрос , најлепши у својој мудрости у свом плаветнилу у предзорје,
kад векове мирисне испушта пред зрацима помаљајућег сунца.
Камен који ће нас у свој пустош одвести и претворити у њ.
Шта ће остати за нама?
Ни мапа угарком обележена.
Наше сузе, топле ко летња киша.
Наше срце што живи као пролећна трава.
Руке које су орале земљу и рика говеда до длубоко у небо.
Спојена телом „петрушком пустињом“ и небом.
Отисци ноктију који су гребли голи Петрос,
2
фосилни траг слепљен заједно с лептировим крилом под „Матером Петрушком“.
Између телесности ваздуха, у коме је остала тескоба, није било више живих.
Вода и петрос су нас винули тако мале, у длубоко небо.
Лакши од поезије. Док век касније, пребирамо по летопису, окрутно тражећи Апокалипсу,
ја, Анисија Цреповић натцртавам Реч.
Келијом шпартала сам у брзом ходу, стазицу од прозора до скрипторијума.
Болно. Радосно.
Нек слуша, ко није читао, нека плаче ко још суза има:
„Овде је била узвишена планина Баба, на њеном платоу Петрус “!
У том граду, живела је она, Анисија, и одраз тражила у анатеми Атоској добијеној, тражила и брата Венедикта.
3
Али он је исто тако непроменљив. И ретко виђен овде. Инокшки икос ветар узвисује до очију разрогачених свеца. Олујни растанак. Источне и северне двери разваљене лупарају, беспомоћно дрво разбацује своје гране тамо међ њима;
Римски пункт склизнуо камчцима низ kollinu Гробље Трибала сјаји ко рибља кост.
Док дрежди Сунце са зенита.
Ћурчар и Самар град , стари Градац ….. Римски пункт са пресахлим бунаром на дну утопљен колута Месец који беше спреман за ноћни бој.
Свих седам кула… свих 45 лештијанских кућа гроздасто начичканих ….
Ма, све је само камен.
Каменита пустош!
Све је Петрус, рушен од века до навек!
4
Овде су живели; људи, ратници, животиње и дивље и домаће, бубице, моруна, и сиви орао, долазиле и одлазиле ласте ….
Гавран лети у круг, за кљун стиснута шака косовског јунака, која се не скупља више
војводе Црепа Вукославића исијава прстен-печатни.
Истовремено у свом походу и перина кобј .
Све док пчелице нису упртиле бошчу на просјачки штап, у сандалицама од сопственог праха,
и у глуво доба одлетеле у пошаст.
Овде је мирисало шумско цвеће, ливадско цвеће, овде је фибулом причвршћена висибаба за петрос. Громом преполовљен храст.
Животом планине у пролеће живело се.
Одзвон тонова, што бритко небо брусе, са колокољне сузне молитвенице „Матере Петрушке“,
било је …
Поседње што се чуло.
5
Сан свих наших снова о Човеку,
о видарици млечних суза мирисних на лековите травке, крипти отвореној.
С Помазаниковом честицом крста, лелујали су,
с беспрестаном кошавом која их опасује.
Не ишту суражицу, они који су одавно сити, не ишту сирење од прве пролећне траве…. не ишту…
Него само игра… Игра природе. Игра оног што је требао бити Човек!
Водена крипта све је у речну шкољку сместила,
читаву једну планину, село и гробље с горућим воштаницама, стало је ту!
А река Петруша, и даље тече….
Каменита пустиња, режи у кресалу. Протиње се однекуд светлост ко звук цитре.
Поворка свечана. Стазица усходна!
Пожурују све око прамца, и мрак се помера,
кофом из бунара Анисија извадила плашљиви месец,
копно и вода се удаљавају …
И покојни у крипту што сиђоше, ти су са нама
с нама путују; плове путују.
Само нису нервозни, спокојно.
А свет вазда огњиште своје гаси друкчије.
И опет, летњег неког дана кошава се узвере
уз јарбол храстов и одозго
земљу распе.
Тишина:
источник петрушин хукну пониквом!
Слабашна светлост из кресала је упозорење.
СЕНКА ЊЕНОГ ЛИЦА
Спремни за све пред прагом
Сад сенка њена под ореолом светли
црте њене се прибраше
малчице изгубише.
Урезана је у фреску
несвесна да су очи упрте у њу
изненада врло старо лице
људским
цртама омеђено.
У подне кад је сенка најтања
Светица, лова кнегиња.
Не сме нико у сенку да јој провири
осим оних дивљих зверова
кнез Лазар може да јој поклони
шумско цвеће које ни један
људски створ не угледа, али
при том ни њему није дозвољено
да јој види лице.
Она је српска кнегиња, везиља, поетеса
царство блоне у пуном бујању
можеш се у њ нагнути стопити с породом
засејана леја у градини, некаква слуз пужа
земљив и очигледан, оклоп сузама пошкропен
жутињав летњи дан међу зидовима поређаним
унутрашњост његову спазила је пре него
да је он њу угледао.
На мермерном поду Љубостиње
сјајном ко сребрна фибула баш у ово подне
и ватри воштаница под кишом стрела:
крв шикну из вене из друкчијег једног струјања
него што је то дах рука дотиче светлећу сигу
призор кад рука свећом дозива њега, дозива
корење и уста закључана
зов рогом за позив у лов
Испражњена шума, тонска лествица се руши
(тиша тишина од тишине јати се око њеног чула
одјекнута у тај зов, раштркан
гоњен изрезан из својег гласа, истеран).
Иди и причај како сам проговорила
иди причај како сам открила своје лице
како стојим нага пред тобом.
Само узмегнеш ли то, ја ти дозвољавам!
Агиазмом, том светом водом попрска под
то беше њен поглед који помилова његово лице
кнез какав пред њом стајаше
на темељима Љубостиње
пређен праг призор љубави каква је ово сада
малтером од; живог креча и јаја, урличу погледи.
Непознати дани једном беху
спремни на све
гоњени изрезани из својег тела
из својег гласа , из свог црквеног појања
зрно трњине прска, тамо на стази за звери
језик љубави, протиче кроз сигу блока
крик један по страни над упаљеном свећом,
њена би рука да ишчупа огиомнисију
и види зачуђена да си онамо живео
наг, неповређен твог језика удар по тлу и еху.
Одлазиш можда с болом трчећи преко
купинових вржина, планине се стрмоглављују
боравећи на земљи моји ударци срца казују
Откуцаји бију као камичци, ја сам та сен
ударац срца што удара о зид, дугачки сам ја пут
и вечитом се стазом кораци моји зову
Преображена у фреску, можда сам постала
тај исти зид, добро је,
Не можеш замислити.
РАБКА ШТО ЈЕДНАКО ЛЕТИ
Др окултних наука Владимиру Красићу, књижевнику и новинару, песма је настала истовремено када је и мој пријатељ остао без очног вида због болести од diabetes mellitus, док сам му читала песму путем телефонског разговора којом сам дала одговор на песму „Анисија са жигафоном“ сазнала сам да ме је време поразило. У години 2008-мој у којој сам остала ко срце у златном пехару за вино, у неком мраку, у висини ове планине изнад моје хиже, без сјаја чак и очију слепих мишева ту у њиховом обитавалиштву те касне вечери. А желео је; „да ако ја могу овде да живим“, да се и он настанани у тој настамби поезије и уметности под самим небом. Тог истог лета био је мој гост са својим синовима новинарима Братиславом и Иваном Красићем. Птица рабка једнако лети …
Над пустим тлом израста
атласно небо из ковнице молитвене Раванице
шире од ношчног добовања Матере Петруше
покривен олтар до његових рогова.
Празнујте учесталим жртвама, отуда долази крв.
Уљар сноп, тај ће пожњети, радосне руковети
вечне хране жића.
Али тамо, у дубини планине, жив креч с очима Праотаца
међу јатом моруна.
Тамо очи ничију срећу не дотичу.
Кошава дувајућа струже бојиште.
Затворена у блону своју ослушкујем оутрое дана
Над срећном правдом одеждом. Откидам гутљај вина
багрено – бело пенушаво.
Оу тами разастрте ношчи, никаквих лептирова око лампаде.
Ту је свиац оседлао сваку пчелику у улијанику,
Асплад џбуње толико споконо спрам дуге, спрам неба.
И јасен који шуми непомичан, као да то би вечити дан
пред дуго одиста дуго путовање …
Велике очи шаре самониклих дрвета сада је
предео планине Бабе осликан белим цветовима
рано је ово пролеће, ледени петрос никад топао.
Само што заридао није на трагосу истом бојом
мастила боје уздрхтале траве, онаквог каква је и сама планина.
Божанствене. Да твоје очи.
Очи витезове које нећу бојиштем назвати.
Ово је моја сопствена христинизација.
Твоје очи, велике у облику крошње црног јасена, ал и
цвету винових гроздова налик.
Расло гроздова нашег виногорја си Ти.
Што израста у пустињи над пустињама лештијанској и
голом гранчицом цвате ва тамми што ослушкује,
гушиш се у петросу, лебдиш с Праотацима у њему
успокојен си у њему.
Перине и шкољке заједно с тобом уснули унутра
с уљаницима и пољскм цвећем
чак и дажд спава
по петросним узглављима под атласним саванима.
Кругови Солнца, откуцаи жилавих петросних срца
и агерија петросних. Белих као очи статуа у апотеци.
Миленијумима круговима солнца и луне витла усахло
Панонско море своје издисајне валове у силовитом паду
петроса у дубине,
петросно према небу од петроса … да осетиш
како се овде и сада итовремено усрећу у одласку
и поврату оседлане свицима пчелице.
Време љубави и кончине цела – цела природа је око тебе.
А где си?
Где си Ти, рабка је у високом растињу жита
Укопутно излеже з авга, благује тамо у зрцалу језера
Које лагано у приобаљу захвата голуждраве птиће.
На сам дан славе њене није свануо дан за повратак.
Ја чекам перину што једнако лети.
Кончаније и жиће – прејаки попут оног петрошког вина.
Да, бити оно што и ношч, сам себи самом једнак,
Пламеном светиљца упиљеним у УМИЉЕНИЈЕ очи
Недокучиво и благо као што јасен трепери и шапће.
Перијца под епитрахиљом, брижљива перина сама
Присиљена да вериге петрос јој буду.
Оно што беше ми на врх језика, али што не могадох да кажем
И пламен воштанице попут беле куне се узвиси…
Рог од јелена, можда чак и збра, покрива звек плаве тишине.
На пуничи тог мора
одасвуд обливеном таласима, где је средина пловидбе?
Свето Пантелејмонска млитвеница далеко беше, сад је
Неизрецива и блиска; дроњава риза, пуна чичкова, трстике,
Полистравион, омофор, епитрахиља оу две поле,
На телу које куља изнура утњава пренапрегнутог срца
Док везем стихару са свим житељима Петрушиног тока
Светлим концем надбдренице истим
Ораменталним додацима уз тих славослов
Сестре ми Јефимије
Реченије нежним љупким замамљујемо новонастале свеце.
Какав страховит притисак на уска окна молитвенице.
Колико жудње и дима смирне од своје да угледаш све до
Крајишта петросја.
И рабке смирјани лет.
Како се подиже увис, сјајнооки крупнородни
што око зглобова свијену носиш ме, упртену
у сваки чвор вунене бројанице рачетељнији митрополиту
брате мој, Венедикте, под сенком перине лета.
Бездомно обоје кружимо око скиније амбиса, има ли заборава?
Нема твог, осећам их во својим молитвама, већ дугих.
Да ли је ношч да ли је дан или је ношч?
Рабка сања о рачку руменог сумрака што хрли руменилу јутра
Над језером Мрваје лет преосталих жутокљунаца.
Полуношчница је, благује огледаући се в лиу отртог очног вида.
Бела осама насупрот черној осами Или черна против беле?!
Плишт се оглашава међу сигиним зидовима
Испрскана мастилом, ва скрипторијуму…
Оу тами сандалије свицем запертлане, она ме саплиће
Риза радовнија.
Гномо уврх највишег врха планине уврх највишег петроса.
Сам себи сенка.
Сати замичу, време мињава, ношч лагано меље у жрвњу
Сваку нову серпом пожњету руту.
Звездозналац у подртом хаљетку руковолшевием
Закрпио пукнуту кроку.
Да. Бити оно што и ношч, сам себи једнак.
С пламеном светла упиљеним у њене очи, недокучиво
И благо као што јасен трепери и пашће,
Кончаније и жиће прејаки попут оног вина у мени
Као што беше ми на врх језика, ал што не могадох да кажем,
Крока што ко стрела стујне мноме
Од најчстије срећне молитве.
И пламен свешче истрчава попут беле куне
у дубини житног поља
… још ближе светлима ауреола дугиних.
И почетак исторемено.
РАБКА ШТО ЈЕДНАКО ЛЕТИ
Др окултних наука Владимиру Красићу, књижевнику и новинару, песма је настала истовремено када је и мој пријатељ остао без очног вида због болести од diabetes mellitus, док сам му читала песму путем телефонског разговора којом сам дала одговор на песму „Анисија са жигафоном“ сазнала сам да ме је време поразило. У години 2008-мој у којој сам остала ко срце у златном пехару за вино, у неком мраку, у низини ове планине Баба изнад моје хиже, без сјаја чак и очију слепих мишева ту у њиховом обитавалиштву камених шпиља,те касне вечери. А желео је; „да ако ја могу овде да живим“, да се и он настанани у тој настамби поезије и уметности под самим небом. Тог истог лета био је мој гост са својим синовима новинарима Братиславом и Иваном Красићем. Птица рабка једнако лети …
Над пустим тлом израста
атласно небо из ковнице молитвене Раванице
шире од ношчног добовања Матере Петруше
покривен олтар до његових рогова.
Празнујте учесталим жртвама, отуда долази крв.
Уљар сноп, тај ће пожњети, радосне руковети
вечне хране жића.
Али тамо, у дубини планине, жив креч с очима Праотаца
међу јатом моруна.
Тамо очи ничију срећу не дотичу.
Кошава дувајућа струже бојиште.
Затворена у блону своју ослушкујем оутрое дана
Над срећном правдом одеждом. Откидам гутљај вина
багрено – бело пенушаво.
Оу тами разастрте ношчи, никаквих лептирова око лампаде.
Ту је свиац оседлао сваку пчелику у улијанику,
Асплад џбуње толико споконо спрам дуге, спрам неба.
И јасен који шуми непомичан, као да то би вечити дан
пред дуго одиста дуго путовање …
Велике очи шаре самониклих дрвета сада је
предео планине Бабе осликан белим цветовима
рано је ово пролеће, ледени петрос никад топао.
Само што заридао није на трагосу истом бојом
мастила боје уздрхтале траве, онаквог каква је и сама планина.
Божанствене. Да твоје очи.
Очи витезове које нећу бојиштем назвати.
Ово је моја сопствена христинизација.
Твоје очи, велике у облику крошње црног јасена, ал и
цвету винових гроздова налик.
Расло гроздова нашег виногорја си Ти.
Што израста у пустињи над пустињама лештијанској и
голом гранчицом цвате ва тамми што ослушкује,
гушиш се у петросу, лебдиш с Праотацима у њему
успокојен си у њему.
Перине и шкољке заједно с тобом уснули унутра
с уљаницима и пољскм цвећем
чак и дажд спава
по петросним узглављима под атласним саванима.
Кругови Солнца, откуцаи жилавих петросних срца
и агерија петросних. Белих као очи статуа у апотеци.
Миленијумима круговима солнца и луне витла усахло
Панонско море своје издисајне валове у силовитом паду
петроса у дубине,
петросно према небу од петроса … да осетиш
како се овде и сада итовремено усрећу у одласку
и поврату оседлане свицима пчелице.
Време љубави и кончине цела – цела природа је око тебе.
А где си?
Где си Ти, рабка је у високом растињу жита
Укопутно излеже з авга, благује тамо у зрцалу језера
Које лагано у приобаљу захвата голуждраве птиће.
На сам дан славе њене није свануо дан за повратак.
Ја чекам перину што једнако лети.
Кончаније и жиће – прејаки попут оног петрошког вина.
Да, бити оно што и ношч, сам себи самом једнак,
Пламеном светиљца упиљеним у УМИЉЕНИЈЕ очи
Недокучиво и благо као што јасен трепери и шапће.
Перијца под епитрахиљом, брижљива перина сама
Присиљена да вериге петрос јој буду.
Оно што беше ми на врх језика, али што не могадох да кажем
И пламен воштанице попут беле куне се узвиси…
Рог од јелена, можда чак и збра, покрива звек плаве тишине.
На пуничи тог мора
одасвуд обливеном таласима, где је средина пловидбе?
Свето Пантелејмонска млитвеница далеко беше, сад је
Неизрецива и блиска; дроњава риза, пуна чичкова, трстике,
Полистравион, омофор, епитрахиља оу две поле,
На телу које куља изнура утњава пренапрегнутог срца
Док везем стихару са свим житељима Петрушиног тока
Светлим концем надбдренице истим
Ораменталним додацима уз тих славослов
Сестре ми Јефимије
Реченије нежним љупким замамљујемо новонастале свеце.
Какав страховит притисак на уска окна молитвенице.
Колико жудње и дима смирне од своје да угледаш све до
Крајишта петросја.
И рабке смирјани лет.
Како се подиже увис, сјајнооки крупнородни
што око зглобова свијену носиш ме, упртену
у сваки чвор вунене бројанице рачетељнији митрополиту
брате мој, Венедикте, под сенком перине лета.
Бездомно обоје кружимо око скиније амбиса, има ли заборава?
Нема твог, осећам их во својим молитвама, већ дугих.
Да ли је ношч да ли је дан или је ношч?
Рабка сања о рачку руменог сумрака што хрли руменилу јутра
Над језером Мрваје лет преосталих жутокљунаца.
Полуношчница је, благује огледаући се в лиу отртог очног вида.
Бела осама насупрот черној осами или черна против беле?!
Плишт се оглашава међу сигиним зидовима
Испрскана црвеним мастилом, ва скрипторијуму…
Оу тами сандалије свицем запертлане, она ме саплиће
Риза радовнија.
Гномо уврх највишег врха планине уврх највишег петроса.
Сам себи сенка.
Сати замичу, време мињава, ношч лагано меље у жрвњу
Сваку нову серпом пожњету руту.
Звездозналац у подртом хаљетку руковолшевием
Закрпио пукнуту кроку.
Да. Бити оно што и ношч, сам себи једнак.
С пламеном светла упиљеним у њене очи, недокучиво
И благо као што јасен трепери и пашће,
Кончаније и жиће прејаки попут оног вина у мени
Као што беше ми на врх језика, ал што не могадох да кажем,
Крока што ко стрела стујне мноме
Од најчстије срећне молитве.
И пламен свешче истрчава попут беле куне
у дубини житног поља
… још ближе светлима ауреола дугиних.
И почетак исторемено.
УГИНУЛА ВЕВЕРИЦА И БОБИЦА ОСКОРУШЕ
Угинула веверица, лежи на collini
с бобицом оскоруше у устима
она се осећа више неголи нага, глас јој је замукао
глас што је с гране на грану скакутао, пркосећи грубостима
пркосећи сиромаштву и грли, у једном скоку у осећање немуштог језика.
Прасак – Ad multos annos!
Шта је то сиромаштво у језику – то је трагање за нечим
то је боја планине, што је ваља згулити у сигу.
Шта је језик, оно што скакуће с високе гране на вишљу
не хајући за низине, за између.
Мишићаво тело, дрво. Ничег између.
Веверичино крзно и гране. Бљесак студенца.
Кожа ко креч бела и црнило косе.
Једна ствар следи другу и свет је испуњен.
А шта је сама ствар?
Бобица оскоруше.
Узрела.