* * *
Высоко в небе облачко серело,
Как беличья расстеленная шкурка.
Он мне сказал: «Не жаль, что ваше тело
Растает в марте, хрупкая Снегурка!»
В пушистой муфте руки холодели.
Мне стало страшнно, стало как-то смутно.
О, как вернуть вас, быстрые недели
Его любви, воздушной и минутной!
Я не хочу ни горечи, ни мщенья,
Пускай умру с последней белой вьюгой.
О нем гадала я в канун Крещенья.
Я в январе была его подругой.
1911 г.
Превео и препевао Владимир Александрович Бабошин
Ана Ахматова
* * *
Високо на небу сијао је облак сиве боје,
Као веверице раширени крзнен покров.
Рече ми: „Није ми жао што ће тело твоје
ишчезнути у марту, крхка Сњегуљко, поново!“
У пуфнастом муфу руке су се следиле,
Страх ме обузе, нека сета, тама.
О, како да се врате, недеље хитре и вреле,
Његове љубави тренутне, што беху ваздух само!
Не желим ја ни горчину, нити освету,
Нека умрем са последњом мећавом снежном.
О њему сам гатала у Богојављенском светлу.
Била сам у јануару девојка му нежна.