НАСТАНАК ПОРТРЕТНОГ СЛИКАРСТВА КОД СРБА У XVIII ВЕКУ
УВОД
Првобитна идеја која ме је водила при писању овог рада била је, да представим и анализирам портрете Теодора Илића Чешљара, на један ликовни начин употпуњен дрштвено историјским приликама које су постојале у том времену. Међутим осетила сам потебу да рад започнем и са кратким прегледом уназад историјски кроз епохе, и проучим када се представе портрета појављују код Срба и чији су то портрети.
Анализом портретног сликарства код Срба вратила сам се у XII век и формирање прве државе Немањића, када настају репрезентативне представе владара под византијским узором. Начин сликања је такав да се представља физички изглед портретисаних, док је сва пажња на самом лику, све остало је типизирано, гестови, ставови, ношње, атрибути. Најбројнији су ктиторски портрети. Паралелно са ктиторским портретима јављају се и савремени ликови црквених великодостојника, епископа, архиепископа, почевши од Саве Немањића. У XVI веку имамо и појаву племићких портрета. Међутим, падом под турску власт и губитком самосталости (1459) дошло је до потпуног престанка и замирања сваке уметничке делатности, то је трајало читав један и по век. Тек обновом Пећке Патријаршије (1557) настају савремени портрети углавном ктиторски и најчешће порети црквене јерархије која је преузела верску и политичку улогу. Период током XVIII века доноси праву ренесансу у политичком, културном и уметничком смислу. Велика сеоба и новооснована српска црквена организација- Митрополија Карловачка су битни моменти за развој српске уметности XVIII века. У оквиру правно изграђене државне Хабзбуршке монархије, од тада почиње културна оријентација ка западу и тежња ка прихватању модерне западноевропске културе.
Нешто опширније сам представила XVIII век, кроз културне и друштвене прилике тог времена. Посебан приказ чине прве представе портрета, утицаји који су били доминантни на нашу ликовну уметност, затим прекид везе са Русијом и све већи утицај са Западном културом која је постајала много доминантнија и јача. Споменула сам и значај анонимних аутора портрета, јер сам хтела да покажем колико је тема портрета била актуелна и распрострањена на овим просторима.
Значајно је истаћи да се портрет у XVIII веку појављуј као самостална ликовна тема, јер је до тада портрет био уклопљен у црквено сликарство. Утицаји су били разнолики, од традиционалних зографских решења, ранобарокни, украјински утицаји, потпуно западњачки, барокно-рокајни до наговештаја неокласицизма. Такве особине се много брже испољавају на портретима него на црквеном сликарству, зато што су припадали највишим друштвеним слојевима и израду портрета су поверавали страним сликарима. На западу је одавно негован, познат репрезентативни владарски тип портрета, који је нарочито одговарао српској цркви у монархији. Сликари су сада школовани у иностранству и раде репрезентативне портрете, често и монументалних размера. То су представе црквених великодостојника, из црквене јерархије у свечаним пардним орнатима са инсигнијама. Истовремено се појављује и једноставан, интимни портрет, где су представници приказани без барокне помпезности и сјаја. То су скромни, допојасни портрети у полупрофилу без инсигнија и осталих акцесорних елемената. Посебна пажња је усредсређена на приказивању моралних особина код портретисаних ликова. Важно је рећи да се појављују портрети из осталих друштвених редова, на пример војних, где је истакнуто оружје, медаље и остали знакови престижа. Док новонастало племство има и видно истакнут и племићки грб као симбол свог новог друштвеног статуса. Остали ликови представљених су угледни српски грађани, први српски учени људи, писци, историчари, просветари и др. То је битно истаћи, да би се разумело портретно сликарство, јер су друштвене промене дубоко прожете у уметности и сликарсву, посебно на портретима XVIII века.
У свом раду проучила сам и графичке портрете, јер сматрам да је важно посмартрати много шире и садржајније важност и значај утицаја западноевропске културе. Затим сам додала и сажет значај и вредност коју су имали у дисциплини и области шатмпе и публикације. Штампана књига је новина и углавном се ова врста портрета појављује у књигама. И сам Теодор Илић Чешљар је израдио цртеж по којем је штампан лик епископа Јосифа Јовановића Шакабенте. Занимљиво је споменути, да је слика имала већу важност од самог текста. Док је сама бакрорезна илустрација била толико популарна да је и успех књиге зависио искључиво од илустрације. Прву иницијативу за прихватање бакрорезне графике, дао је патријарх Арсеније Чарнојевић.
У поглављу о портретима Теодора Илића Чешљара дат је преглед првих почетака и школовања са сажетом биографијом. Покушала сам да дам приказ његових најранијих портретских радова, преко школовања, где треба споменути важну личност, а то је професор Винченц Фишер. Код њега је Чешљар у Бечу студирао на Академји, који је имао утицаја на стил и рад, где су чак и сарађивали при изради појединх иконостаса. Затим сам истражила особине, стил и друге ликовне особености његових портрета где се запажа еклектизам, који сам покушала да објасним, између ренесансе, барока и неокласицизма. Теодор Илић Чешљар као сликар и његов живот су недовољно истражени чак недоречени, како сматра Дејан Медаковић. Теодор Илић Чешљар је путовао у Италију и одатле је понео утицај ренесансе која ће трајно обележити његово портретно сликарство леонардовским сфуматом, хармонијом, равнотежом и мирноћом. По мом мишљењу, то је важна карактеристика његових портрета а посебно бих издвојила портрет Христофора архимандрита Симеона Христијана. У поглављу шта су све његови биографи и критичари рекли о његовом сликарству, хтела сам да представим на шири начин његов значај кроз мишљење других да би се стекла комплетна слика о њему као уметнику и великом сликару портрета. Посебно велике похвале упутио је Милан Кашанин, који каже да је Чешљар главни представник те нове струје XVIII века, да је сав у нежности у благом колориту, финим и лаким потезима. Најважније је истаћи, да се сви слажу у недвосмисленом значају Чешљаревог портретног сликарства. Споменула сам и портрете непознатих аутора, из разлога да се види колики је утицај западних струјања био јак и важан.
У поглављу које се бави тумачењем његових портрета, идеја ми је била да протумачим, анализирам и ликовним језиком објасним. Затим сам анализирала композицију, ликовне елементе (боју, форму) и однос између свих елемената. Придодала сам и важне биографске податке који су битни за разумевање, због њиховог статуса који су имали у друштву. То ми је допринело и за један вид психолошког читања њихових ликова, јер мислим да је Чешљар то успео да наслика и пренесе. Вешто је сликом откривао карактер, црте лица које одају духовост и осећања. Портрети породице Авакумовић сам анализирала и истакла бих један важан моменат, а то је карактеристика која је свима њима заједничка, да је боја сведена на најмању могућу меру. Док је моделовање јако, посебно је видљиво на портрету епископа Павла Авакумовића. Врло важна особина свих његових портрета је светлост која пада на њихова лица, где зраче неком посебном духовношћу и миром.
КРАТАК ПРЕГЛЕД ДРУШТВЕНО ИСТОРИЈСКИХ ПРИЛИКА И НАСТАНАК ПОРТРЕТНОГ СЛИКАРСТВА КОД СРБА У XVIII ВЕКУ
Почеци и формирање портретног сликарства код Срба у XVIII веку
Портрет као традиционална тема одувек је био присутан у ликовној уметности код Срба и појављује се у свим епохама историјског развоја. Још од времена формирања прве државе Немањића у XII веку настају репрезентативне представе српских владара, под утицајем византијских узора. На њима је представљен физички изглед портретисаних, али је сва пажња концентрисана на сам лик док је све остало типизирано: ставови, гестови, ношње, атрибути.[1] Најбројнији су ктиторски портрети. Ликови српских владара појављују се и у циклусима фресака са сценама из живота, најчешће Симеона Немање.[2] Паралелно са владарским портретима у српском монуенталном сликарству, јављају се и савремени ликови црквених великодостојника: епископа, и архиепископа почевши од Саве Немањића. У XIV веку имамо појаву и племићких портрета који су упадљиво реалистично представљени док су им гестов и поставка фигуре типизирани.
После губитка државне самосталности и пада под турску власт (1459), дошло је до потпуног замирања сваке уменичке делатности у трајању од једног века. До поновног оживљавања долази после обнове Пећке патријаршије (1557). У том времену настају савремени портрети углавном ктиторски. Најчешће су то портрети из високе црквене јерархије која је преузела не само верску, већ и водећу политичку улогу и моћ. Током XVIII века запажа се права ренесанса, како у друштвеном погледу тако и у културном, посебно у уметности где су се догодиле значајне промене и препород. На развој и подстицај уметности утицали су важни догађаји: Велика сеоба, новооснована српска црквена организација и Митрополија карловачка која је омогићила повољне услове за развој српске уметности у XVIII веку. Првенствено је била носилац привилегија бечког двора, у оквирима правно изграђене државе Хабзбуршке монархије. Од тада почиње културна оријентација ка Западу и прихватање модерне западноевропске културе.[3]
Карактеристике и врсте портретског сликарства код Срба у XVIII веку
Портретско сликарство код Срба тек је у XVIII веку постало самостални ликовни жанр. Будући да је до тада портрет био уклопљен у веће или мање целине црквеног сликарства, то сликарство се стилски развијало упоредо са главним током спрске црквене уметности тог доба, и то почевши од традиционалних зографских решења преко ранобарокних, везаних за украјинске утицаје до потпуно западњачких, барокно-рокајних облика укључујући и прве наговештаје неокласицизма. Овакве стилске особине на портретима се испољавају много брже и очигледније него у српском црквеном сликарству, зато што је израда портрета поједних чланова, који су припадали највишим друштвеним слојевима, често поверавана страним сликарима. Они су неговали на Западу одавно познат, репрезентативни, владарски тип портрета који је посебно одговарао високој јерархији Српске цркве у Монархији потврђујући њиме своју теократску владавину. Највише су се на њима угледали школовани српски сликари који у последњим деценијама XVIII века раде запажене, репрезентативне портрете често чак и монументалних формата. Представе архијереја на тим портретима су у свечаним, парадним орнатима са свим инсигнијама и барокном штафажом у позадини слике истичући тиме статус и углед Српске цркве на коју су и сами претендовали као њени највиши представници. Међутим, истовремено се појављују и једноставни, интимни портрети на којима су представници високе црквене хијерархије приказани без барокне помпезности и сјаја. То су скромни допојасни ликови, дати у полупрофилу без инсигнија и осталих акцесорних елемената, са уобичајено празном позадином. На њима је све подређено узвишеној скромност, као основној пастирској врлини, а сва пажња сликара је усредсређена на приказивање моралног лика портретисаног.
Сматра се да су овако поједностављени и морализовани портрети појединих српских архијереја настајали под утицајем протестанског културног круга, будући да су протестантска учења била позната духовној аристократији Карловачке митрополије.[4] Овакав тип портрета обично се среће у монашким срединама док су за репрезентативне просторије митрополитског и епископских дворова чешће наручивани парадни портрети католичког типа.
Портрети Срба из осталих друштвених редова, нарочито војног, показују тежњу ка барокној репрезентативности и истицању сталешког угледа приказивањем оружја, медаља, колајни и других знакова престижа, док новонастало племство, поред надменог става, има обавезно насликан видно истакнут племићки грб као симбол свог новог друштвеног статуса. Остали портрети угледних српских грађана тога доба су скромнији и једноставнији, поготову кад приказују ликове првих српских учених људи, писаца, историчара, просветара и др., често сликаних са књигом или неким значајним документом у руци.
Репрезентативни портрет владара или одабраних чланова динасрије, имао је још од антике заступничку функцију, те је служио као култна слика.[5] Ову улогу портрет је задржао и у култури барока, али и касније, чврсто се ослањајући на старије религијско наслеђе. Зигмунд Јакоб Апин (Сигмунд Јакоб Апин) у својим текстовима пише о корисности збирке портрета и њиховом утицају на васпитање младих. Он истиче улогу портрета у подстицању других да следе пут врлине добрих и славнх предака који им дају исправан пример.[6] Ако зађемо у прошлост, наћи ћемо примере још код Римљана је постојао обичај да се представљају славни људи, сматра Апин, где се истицала старост и племство одређене породице, млађим генерацијама је предочавао праве вредности моралне поуке. Посебно је портрет угледне и моралне личности био пример који је усмеравао ка добрим делима.
Портретски радови непознатих аутора
Потрбно је споменути укратко и портретске радове других провинцијских сликара тог времена, где се могу уочити њихове скромне ликовне могућности, они су евидентирани као дела непознатих аутора. Ипак се истичу међу њима, својим свежим колоритом и непосредношћу израза, поједини портрети наших људи који се по стилској припадности везују за зографско сликарство, и настајали су у другој половини XVIII века. Такви су портрети Петра Желалића, поморског капетана из Бијеле, Илије Милојевић-Јовића, временског сердара из Дрниша, Андрије Фитоле, аустријског официра из Коморана, као и портрети неких чланова племићке породице Текелија из Арада. Они су настајали само неку деценију пре или чак упоредо са потпуно западно европским портретским радовима наших водећих, школованих сликара тог времена. Њихова вредност није толико у ликовности, колико у сведочанству из тог времена, где се види утицај нових културних струјања а такође и о новом виду и животу портрета као самосталне теме која је продирала у нардне масе и грађанско друштво.
Кратак преглед графичких портрета код Срба XVIII века, значајан због шире анализе портрета као уметничког жанра у односу на запад
Ова врста портрета је у нашим условима била углавном везана за књигу. Лепо опремљена књига у којој се често презентира портрет аутора или онога коме је књига посвећена, а осим портрета и читав низ гравира- од наративних илустрација до декоративних вињета и орнамената, -постала је велика мода тог века, културна потреба друштва и једна готово морална обавеза издавача која је штампаној књизи дала несумњиву уметничку вредност. Француске књиге XVIII века постале су читаве збирке бакрорезних гравира. Бакрорезна илустрација у књизи толико је популарна код читалачке публике да од ње зависи успех књиге. Неки бакроресци се због тога оријентишу искључиво на књижну гравиру која је у појединим издањима- (по ондашњим а поготово по садашњим оценама) значајнија од текста.
Рафинирана француска форма и стил украшавања и опреме књиге деловала је на низоземску, италијанску, немачку и аустријску књигу, а преко ње, некад и директно, на књигу осталих народа, тако је и српска књига XVIII века штампана код Курцбека и Стефана Новаковића у Бечу, у универзитетској штампарији у Будиму код Димитрија и Пане Теодосија у Венецији, код Брајткопфа и Тајбела у Лајпцигу, да поменемо само издаваче који су штампали већи број српских књига, примала ту савремену моду илустровања и уметничке опреме књиге. На тај начин доспео је у српску књигу и бакрорезни портрет, у културно-историјском погледу веома значајан а у уметничком погледу најчешће креативни вид књижне графике. Аутори ових графичких портрета били су углавном странци, углавном бечки и пештански бакроресци. Наши графичари XVIII века, Жефаровић и Орфелин, нису се бавили портретом, што је сасвим разумљиво– портрет је рађен за књигу штампану на страни, а власници штампарија су редовно ангажовали своје сталне гравере, међу којима је било стручњака за вињету, за композицију, портрет итд.
Али, ако домаћи бакроресци нису радили гравире, српски сликари XVIII века Крачун, Чешљар, Јаков Орфелин и Арса Теодоровић су у неколико случајева припремали цртеже за гравирање. Прву иницијативу за прихватање бакрорезне графике код Срба, дао је патријарх Арсеније Чарнојевић само неколико година после велике сеобе.[7] Поруџбине патријарха Арсенија код аустријских бакрорезаца биле су за црквену уметност, која се постепено регенерисала и обнављала на територији Карловачке митрополије, не само један од покушаја ослобађања од анархистичких и традиционалистиких предрасуда већ и један од првих додира са западном уметношћу. Један антиминс из 1706., а истих година и ,,образ патријарха Арсенија на бакру“[8], представљају прво упознавање српског клира и народа са бакрорезном графиком.
Иако не постоје никакви подаци о томе како су ти први бакроресци западне уметности примљени у српској средини, с разлогом се може претпоставити да су, и поред наглог пробоја стилских иновација, које су нашем народу морале бити стране, ове гравире бујног цртежа и немирне линије ипак радо прихваћене, јер је бакрорезна графика, ма колико да је укус био везан за традицију дрвореза и дирљиво наивних ,,икона на хартији“, ипак била веома атрактивна и допадљива форма. Ако су она два антиминса остала на часним трпезама новосаграђених цркава, којима су били намењени, патријархова барокна индулгентиа и његов бакрорезни портрет продрли су у народ у стотинама, можда и у хиљада примерака. Тај, нама непознати вероватно заувек изгубљени патријархов лик, који се почетком XVIII века нашао у црквама и манастирима а вероватно и домовина православних Срба широм митрополије, имао је велику политичку, верску и културну мисију. У том отиснут лик патријархов, наш живаљ је гледао свог предводника, свог ,,општег оца и учитеља кир Арсенија“ који је добио царске привилегије и који се бринуо за њихова испуњења. Напаћеном, раштрканом и унезвереном народу нашем у Аустрији тај први бакрорезни портрет представљао је симбол националне и верске независности и слободе.[9]
У односу на сликани, кабинетски портрет, графички портрет заостаје и по броју и по уметничким вредностима. Међутим, док је сликани портрет, уоквирен стилским рамом и амбијентом салона, манастирских трпезарија, свечаних сала, епископских и митрополијских резиденција, племићких ентеријера а у мањем броју ентеријера богатих грађана био је далеко од ширих слојева народа, бакрорезни портрет је имао сталну живу а преко књига и непосредну везу са грађанском класом која се у том веку афирмише као носилац културних, уметничких а често и политичких акција српског друштва. Баш због тога је графички портрет Срба XVIII века имао велику културну мисију, данас културно-историјски значај.[10]
Културно-историјски значај ових портрета и ко су ликови портретисаних
На крају морамо поменути и културно-историјски значај ових портрета. Портретисани Срби XVIII века су били најугледнији чланови тадашњег српско друштва ствараног у подунављу. Њихова се имена срећу у службеним актима државне администрације, међу учесницима црквено-народних сабора, у списковима великих дародаваца, на књигама, бакрорезима и сачуваним записима и натписима. Портрети Срба XVIII века су зато двоструко занимљиви; као ликови људи извесног историског значаја и као уметничка дела по којима можемо пратити развој и препород српске уметности од традиционално-схематских решења до модерних, реалистичких.
У последњим деценијама XVIII века у Србији настаје велика промена у погледу ликовне оријентације, од зрелобарокних ка каснобарокним стилским особинама, коју је својим последњим радовима започео Теодор Крачун. Међу сликарима који су сасвим прихватили стил каснобарокног еклектизма посебно се истичу Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар. Јаков Орфелин за разлику од својих претходника се ликовно формирао без директих додира са сликарством украјински оријентисаних мајстора.
Литература:
-Олга Микић, Динко Давидов, портрети Срба XVIII века, Н. Сад, 1965
-Владимир Симић, За љубав отаџбине, Н. Сад, 2012
-Мирослав Тимотијевић- Теодор Илић Чешљар, галерија Матице српске, Н. Сад, 1989,
-М. Коларић- Т. И. Чешљар, Зборник радова народног музеја II, Београд, 1959
-О. Микић, Д. Давидов- Портрети Срба XVIII века, 104, кат. Н. Сад, 1965.
-Дејан Медаковић- Теодор Илић Чесљар, српски сликари, 90-91
-Л. Шелмић И О. Микић- Мајстори прелазног периода, Нови Сад, 1978.
-П. Момировић- Запис о Теодору Чесљару, књшско архивски споменици из Баната, 125-126, Нови Сад, 1957.
-Л. Николић, М. Кашанин- Српска уметност у Војводини, 94
-Лепосава Шелмић, Српско Сликарство XVIII и XIX века, Н. Сад, 2003
-З. Симић- Портрети Теодора Илића Чесљара, Старинар, 3. серија В, 1930
-Д. Медаковић- Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980
-М. Коларић- Чесљар Илић Теодор, енциклопедија Југославије, ИИ Загреб, 1956
-М. Коларић- Класицизам код Срба 1790-1848, Београд, 1965.
-Н. Кусовац- Српско сликарство XVIII и XIX века, каталог збирке народног музеја, Београд, 1987, 180, кат, бр. 1122
-М- Коларић-Српска уметност у XVIII веку, Београд, 1954, 29
-В-Петровић- Сликарска уметност у Војводини, Нови Сад И Војводина, Београд, 1926.
-В. Петровић- О сликарској уметности Срба у Војводини XVIII и XIX века,1926.
-М. Касанин И В. Петровић- Српска уметност у Војводини И доба деспота до уједињења, Нови Сад, 1927.
-Павле Васић, Увод у ликовне уметности- Елементи ликовног изражавања, Београд, 1968.
-С. Радојчић, Портрети српдких владара у средњем веку, Скопље, 1934
-В. Ђурић, Циклуси фресака, посвећени Симеону Немањи, Зборник радова Византолошког институте, Београд, 1964.
-М. Коларић, Српска графика XVIII века, Београд, 1953
-М. Поповић, Сликарска уметност у Војводини, Београд, 1926.
-О. Микић Л. Шелмић, Дело Арсенија Теодоровића, Н. Сад, 1978.
-В. Коњикушић, Маргиналије уз српску графику XVIII и XIX века, свеске друштва историчара уметности СР Србије,Београд, 1978.
-Итика и Јерополитика или филозофија наравоучителнија, Беч, 1774.
-П. Васић, Доба Барока, сликарство XVIII века у северној Војводини, Београд, 1971.
-Милан Кашанин, Два века српскога сликарства, Београд, 1942.
-Лазар И др Владимир Николић, Српски сликари, Земун, 1895.
-О. Микић, Графички портрети Срба XVIII века као предлошци за уљане поррете, Београд, 1968.
-В. Васић, Портрет као илустрација српске књиге 1800- 1830, Београд, 1961.
[1] С. Радојчић, Портрети српских владара у среднјем веку, Скопље, 1934.
[2] В. Ђурић, Циклус фресака посвећени Симеону Немањи, Зборник радова Византолошког института, књ. VIII/2, Београд, 1964, одељак 1, 69-90.
[3] О теми: Олга Микић, портрети Срба XVIII век (Д. Давидив), Нови Сад 1965, стр. 66
[4] М. Тимотијевић, Портрет архијереја у новијој српској уметности, стр. 166-168.
[5] Владимир Симић, За љубав отађбине, Нови Сад, 2012., стр. 175
[6] Владимир Симић, За љубав отађбине, Нови Сад, 2012., стр. 175
[7] М. Коларић, Српска графика XVIII века, Београд, 1953, стр. 10
[8] Р. Грујић, Духовни живот, Војводина II, 407
[9] О. Микић, Д. Давидов, Портрети Србије XVIII века, Нови Сад, 1965, стр. 131
[10] Динко Давидов, Портрети Србије XVIII, Нови Сад, 1965, Стр. 136-137
