Поглед на биографију и песништво Милоја Поповића Каваје
СИНТЕЗА ЗНАЊА, УВИДА И ИМАГИНАТИВНИХ ОБАСЈАЊА
Расуто по бројним књигама и публикацијама, стваралаштво Милоја Поповића Каваје, засновано на знањима и искуствима новинара и публицисте, књижевника, амбасадора, истакнутог културног активисте и менаџера, у сажетом виду појављује се и у његовим песничким књигама. На основу увида у ту врсту његове делатности могу се стећи комплетнији утисци о овој плодној и надасве креативној и истакнутој личности српске културе 20. и 21. века. У његовој обимној библиографији могу се наћи подаци о појединачним делима која тумаче савремени свет у феноменолошком, историјском, политичком и географском смислу, али и у књижевном.
Подсећамо да је Милоје Поповић Каваја објавио око 50 књига, литерарне и публицистичке садржине, између осталог, две књиге о Америци, књиге о Кини и Јужној Кореји, о Београду, Телевизијске приче – о Србији и Београду (у ствари есеји које је читао у Јутарњем програму РТС-а суботом у тада култној емисији Банета Вукашиновића, од 1995. до 1999), две књиге о „Политици“, две збирке сатиричних прича, Други живот Николе Тесле (2015), Како успети у животу (2016), Дневник из гимназије (2017), Дарданели – 3000 ауторских твит – афоризама (2018)… као и неколико збирки поезије. Дневничке белешке, које садрже око пет хиљада компјутерских страна, води са извесним прекидима од гимназијских дана (1952) до данас. Као пасионирани фото-аматер има из истог временског распона ауторску збирку од неколико хиљада слика, сортираних по жанру и периодима.
Важно је истаћи и то да је поема о Николи Тесли, о којем је иначе, писао у више наврата почев од 1976. до данас, ушла у Антологију Американа, том I Њујоршког Поетског форума, као и то да је за Поему о Њујорку од истог форума, проглашен за песника тог града 1976. године. Вредно је помена да се његово име налази и на споменику Николи Тесли на Нијагари у знак захвалности за допринос подизању тог обележја 1976. године.
Као угледни и национални посленик, Милоје Поповић Каваја је носилац и великог броја признања: Орден заслуга за народ, два Златна беочуга Београда, две повеље Скупштине Београда поводом годишњица ослобођења, Вукова награда, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2016), Академија Иво Андрић за књижевно стваралаштво (2016), Повеља општине Врачар (2017), Велика плакета Европског центра за мир и развој (ЕЦПД) УН у Београду. За допринос алжирској револуцији, где је био 1959. на ратном подручју у Сакијет Сиди Јусефу (објавио књигу – два издања – 2003. и 2020) добио Орден народног хероја Алжира. Такође и египатску Медаљу одбране Суецког канала. А од 2005. до 2015. био и председник Друштва српско-туниског пријатељства, што све говори и о његовом уделу у култури и збивањима савременог света. Вредно је забележити да је био и дугогодишњи председник ОКУД „Иво Лола Рибар“ и председник Културно-просветне заједнице Београда (1989-1992). Завређује да поменемо и Захвалницу војске Југославије за одбрану отаџбине од агресије НАТО-а (1999).
Ту су и бројне домаће и међународне награде и признања за допринос туризму, посебно конгресном, о којима је поднео више запажених реферата и есеја на међународним скуповима у земљи и иностранству, која допуњавају слику о значају овог несвакидашњег човека, којег с правом, сматрамо сведоком векова у које задире знањем и анализама личности и догађаја у њима. Све то је исказао у писменом стваралаштву – од новинаства и публицистике до литературе и поезије.
Као саветник за штампу и културу у Влади Србије (1972-1974), директор Културно-информативног центра СФРЈ Југославије у Њујорку (1974-1978), саветник-опуномоћени министар у Савезном секретаријату за иностране послове (1985-1987) и помоћник Савезног министра за туризам и савезни секретар за инострани туризам (1987-1992) стекао је велико искуство и потребна знања за дипломатију и аналитички приступ појавама и феноменима свог доба, о чему је оставио врло импресиван траг у свом обимном и разноврсном делу.
Србија и Београд (у коме је рођен 28. јула 1936, али је детињство и ратне дане до 1945, провео у Пљевљима и Никшићу у Црној Гори) заузимају посебно место у животу Милоја Поповића Каваје. (Треба поменути да је књижевни псеудоним Каваја узео 2006, поводом 70-ог рођендана, по имену књижаре коју је пре рата држао његов отац и која се звала Браћа Каваја.) Један део његових књига обухвата стваралаштво везано за „Политику“, у којој је био професионални новинар од 1967. до1972, а као стални спољни сарадник објаљивао од 1959. до данас у водећој рубрици „Погледи“. Друга његова животна кућа стваралаштва је Сава центар, којим је успешно руководио као први генерални директор целог комплекса (1978-1985). Али и у поезији која је на посебан начин допуњавала његове погледе на свет и време у којем живи и у којој, такође, на известан начин анализира све око себе и отвара своје биће за тишине мора или велеградску буку модерног доба. Прве песме написао је са 13 година 1949. године, када је послао и прве дописе за лист „Пионирске новине“.
Будући да је и професионално био протагониста одређених збивања у свету као дипломата, новинар или у неком другом својству, он и у поезији осветљава просторе, догађаје и личности које је изблиза имао прилику да сагледа кроз своје активности или сусрете са значајним личностима из појединих делова света, Америке, Кине, Кореје, Индије, Алжира… Послови којима се бавио водили су га у скоро 100 земаља Европе, Азије, Африке, Северне и Јужне Америке, где се инспирисао и имагинативно обогаћивао свој песнички исказ увек отворен за необично и другачије, за нове идеје. У том духу у поезији, као и у његовим публицистичким текстовима, у први план избија његов оптимистичан поглед на свет, лични став који је увек утемељен у добром познавању традиције, модерних струјања у свету и извесна пројекција будућих збивања. Такође и иронија, самоиронија и сатира, упркос свему, извесно поверење у свет и човека (песма Двехиљадита, нпр.) на начин који на једном месту помиње Зоран Мишић: „Прави песников позив није да разуме свет, ни да га мења, већ да га прославља.“
Милоје Поповић Каваја је као писац, публициста, дипломата, афористичар, а надасве као песник сва своја знања, искуства и увиде у васколики свет који је пропутовао, ставио у великој мери у службу поезије, настојећи да „ухвати“ и покаже нови дух времена у којем живи. Опевао је и препевао свет у најширем значењу те речи, његове успоне, блиставе и застрашујуће моћне мегаполисе пуне отуђености, насиља, али и тајанствене пределе, лепоту жена из различитих делова света и разноврсност животних појава и феномена.
Чини се да је у поеми једноставног наслова „Кад киша пада“ мало ко успео да обухвати тоталитет бића света и егзистенције као такве, и небо и земљу, флору и фауну… И човека и космос, и мале и велике, сиромашне и богате, градске житеље и сеоске, исток и запад, север и југ… и да покаже како је све повезано, и добро и зло, и да је у крајњем случају, ипак подређено вољи неба:
Кад киша пада
Веселе се уморни најамници на пољима пиринча
Радници на високим скелама изнад булевара
Чистачи са брезовим метлама у суковима беде
Плаћеници великих фешти са кићанкама и таламбасима…
Кад киша пада
птице налазе свој мир у крошњама дрвећа
а дивље звери у прашуми крвави станак праве….
Кад киша пада
Председник Јенкија каже својој Ненси
Погледај драга како се киша слива
Низ старе олуке Беле куће
Уместо што смо заточеници славе
Било би сјајно када бисмо били млади
Па да шетамо по морској трави…
Полазећи од једне природне појаве као што је појава кише, (Збирка Кад киша пада, поезија, 1956- 2010), објављеној 2011, песник који дубље гледа у космичке законитости читав свет уводи у тај поредак и показује како му је све што постоји потчињено, и како то све на неки начин изједначава ма како свет строго био издељен, те тако ни најмоћнији неће моћи да избегну „кишу“ старења и пропадања као и најбеднији. И шта у тој неслободи чинити осим стицати слободу у свом духу који успева да све те нужности обједини у једну импресивну естетску целину. А таквих је у књигама Милоја Поповића Каваје подоста, као и оних у којима се поигравао са новотаријама света и људским склоностима да им робују.
Самосвојан и усредсређен на битне појаве света и века, није се обазирао на књижевне трендове и није се сврставао у постојеће литерарне правце. Тумачио је оно што види, најчешће у слободном стиху и наративном маниру, луцидно указујући на моћ великих светских центара, суноврате, лепоту и гнусобу модерне цивилизације која суицидно стреми ка уништавању властитих капацитета, а с друге стране и на лажни сјај те моћи и предвиђајући опасности које могу донети човечанству. Подсетимо на речи проф. др Драшка Ређепа, врцавог ума и једног од бројних критичара који су у том духу тумачили Поповићева дела:
Путописац с времена на време у рукопису и у стиху Милоја Поповића устукне пред промишљањем далеко сложенијим (…) Поповићева сећања нису глобтротерска: опсесија се зове порекло крви а не програм туристичке агенције или списак дипломатских агенди. Несигурност је већ одавно насељена у древним и тајкунским зидовима, без сумње.
Ако и то треба да се каже, онда је пукотина светла, памћење као такво једино неприкосновено и без иронијских или гневних опаски када су у питању та привлачна женска имена најразличитијих географских ширина. Заљубљене жене, ето, поново се јављају као чисти хоризонти метежа, непрегледа, лавиринта снова.
Но, може се рећи да Милоје Поповић Каваја, не само што је био путописац него и летописац, јер је читаоцима у исто време откривао нове пределе света, али је такође тумачио и време и простор, те тако остављао драгоцене истине о човеку нама недовољно познатих култура и цивилизација, људима које је сусретао, откривајући нам њихов однос према животу, политици, лепоти, глобалном развоју света, слутње о последицама савременог начина живота. У Поеми о Њујорку у којој говори о дуалности, сјају и беди тог тако моћног и очаравајућег мегаполиса, читамо и следеће стихове:
Припада ли овај град данашњем свету
Или је неко предсказање
Шетају ли њиме погрешно рођени људи
Планирани да живе у неком другом веку
Да није то васкрсли ковчег Ноја
Спреман да се отисне до далеких планета
Са товаром људи свих раса и боја
Са утробом пуном знања одлазећег света
Коме прети судар атома или Халејева комета…
Да није године кад је поема написана, далека 1976, могли бисмо са доста сигурности помислити да песник има на уму данашње време у којем је свет на граници расула, распрснућа и нестанка као можда и много пута пре кроз историју цивилизације. Сва је прилика да ће се нека нова Нојева барка поново активирати, чак и да нам не прети Халејева комета, а научници су све ближе тој претпоставци да земљи заиста у догледно време прети нешти слично, ако се до тад велике силе међусобно не потамане, јер „погрешно рођени људи“ воде свет, а њихови циљеви су више него сурови, што је све очигледније након толико деценија од упозоравајућих песникових речи.
Њујорк
Кочоперни господин у излизаном фраку
Маше чековима и кредитним картама
У сламарици чува накит и паре
Увек даје ново у поштанском фаху
Шминкају се и архиве старе
Сазнао није шта је голгота
Без ватре и пуцњаве га срамота…
Као што из наведених стихова видимо, песник је овде тумач не само мегаполиса, друштвеног и економског система, прошлости повлашћене нације која је господарила и господари, већ и онај ко може да предвиди шта из таквих околности следи, куда води моћ земље без стварног финансијског покрића, услед корпорацијских уцена (има милионе успешних и пропалих људи), јер му у чудним светским превирањима можда прети смрт у рушевинам и мраку са чековима без покрића у кревету златном, што је метафора за савремени свет који је на ивици рецесије:
Ко га уништити може
Политичари и порезници
Ако га огуле до голе коже
Страни генерали ако га ракетама слисте
Ђубретари
Ако престану да га чисте
Полицајци и ватрогасци
Ако зликовцима и паликућама
Вајају бисте
Савремене (не)прилике су потпуно осликане у овим једноставним стиховима и нажалост, могу се читати као пројекције данашњих прилика у свим светским метрополама, у позитивном и негативном смислу, што указује на универзални карактер поезије овог неправедно скрајнутог лиричара модерних времена, наше раздешености, нашег раздраганог и гневног крика о томе да још постојимо, да још волимо, да још увек памтимо (Драшко Ређеп).
Поезија Милоја Поповића Каваје, која је тематски и обликовно, врло разнородна и креће се у историјским координатама од давне прошлости до модерног доба, јер он је песник који указује на смисао лепоте и духовних зрачења људског ума, на доживљај природе која чува трагове човековог присуства кроз векове, борби и губитака (песма Белутак). У том смислу он подиже духовни споменик чудотворцу Николи Тесли у поеми под једноставним називом Тесла, даје поетизовани портрет овог генија проналазача, који ће светлошћу засенити сјај пламена. Указујући на његово горштачко порекло, али и магијску моћ његовог ума да проникне у тајне космоса, песник апострофира удео чудесног, божанског у стварању генијалних изума који ће променити развој света и унапредити га за сва времена:
Маг
Без цилиндра и магије
Врач
Без штапа и мантије….
Душу предаде времену
Време ти одузе дах
Удахну животу нове силе
Сам се претвори у прах.
Идеја служења човечанству јасно се овде истиче у први план, а афирмише се смисао умних прегнућа, рада и твораштва.
(Вредно је напоменути да су поеме о Њујорку и Тесли заступљене и на енглеском, као и поеме о острву Хилтон Хед у Џорџији и још неке. Знање енглеског, француског и шпанског омогућује му да пише и на тим језицима, што је заступљено и са једним бројем песама у збирци „Кад коша пада“. Једна од тих песама, написане на енглеском без превода, јесте и она о Сингапуру, написану за време боравка у том граду 1989, и која је објављена на првој страни високотиражног „Стрејт тајмса“, уз напомену да је то једна од ретких песама ове врсте посвећена граду у коме су урбани и технолошки развој светиња и где поезија ретко дотиче стаклене облакодере и небодере тог фасцинантног метрополиса. Слична је и поема о романтичном острву Хилтон Хед Ајленд на Атлантику у Џорџији, у којој је аутор „открио“ да је Бог, обилазивши тај део света, био толико очаран да је оставио ципелу, на коју личи то острво гледано на мапи и рекао супрузи да ће са њом ту доћи када оде у пензију – да се скраси и игра голф.)
Књигом Трамвајем у 21. век или Црна рупа у свемиру објављеној 1993, коју чине истоимена поема и прозне целине, аутор поставља важна питања смисла историје, тумачећи је у иронијском кључу, указујући на менталитет човека овог усудног поднебља, где се гинуло и страдало, који се тешко мења и прилагођава новинама. Стога појава трамваја на Новом Београду у великој поеми „Трамвајем у 21. век“ (у каснијем посебном издању, 2006. године она је названа „Балканска рапсодија“) бива прилика да се на известан начин иронијски реконструише историја овог простора и оно што је „произвела“, служење идеологијама и митовима, потребу за самозаборавом, величањем, али аутор наглашава и смисао духовних узлета, удео духовности и уметности у судбини народа и човека, њену моћ да га оснажи у тешким временима:
Историјо, ти си проклета, нема
Као тамна дубина времена
Тешко ти се извлаче речи
Остављаш по неки запис…
Свестан неумитности проласка времена, заборављања, али и кривотворења историјских чињеница, прећуткивања, песник опомиње на незаборав, на нужност да се историја памти и чува макар у приватној сфери као породична историја, јер шта је одржало српски народ ако не то. Предање које се чувало уз огњиште и преносило генерацијама као најпоузданија повесница:
Како си опстао народе српски
Пет стотина година
Под чизмом турбана
Остао си где си био
Ни харачи ни мачеви
Ни прогони ни истребљења
Нису могли да те доведу
до изгубљења
одржали су те песма и молитва
тихе вечери уз гусле
и приповедања
Легенда је расла
Док није стасала
Док није усталасала
Народ који се диже
Да свети Косово….
У свега неколико стихова стало је вишевековног трпљење и жудња за слободом, показан је начин како се народ духовно крепио уз молитву и неговање етоса сачуваног у епској поезији која се уз гусле преносила вековима.
Остали смо на истом месту, каже песник. Како болно данас могу да одјекну ове речи у душама хиљада наших расељених сународника, али и милиона људи широм света јер:
Велможе су увек
Гулиле народ до коже
Ако, ако им се
и докле се може…
Е, ту смо већ у епицентру савременог света, глобалне слике света који је грубо или софистицирано потчињен „велможама“ које га исто тако, можда још суровије него у робовласништву глобе и контролишу, а стихове овог песника видимо као крајње акутелне и у исти мах свевремене.
У том смислу свакако треба посебно истаћи поему Марш на Дрину, изузетну корачницу која је испевана у славу церских јунака, али и вечне српске спремности да се жртвује за слобуду и одбрану имена, земље и части, посвећену „Српским јунацима са Цера и Станиславу Биничком“ који је компоновао ово врхунско музичко дело 1914. у јеку српског јунаштва на Церу. Композиција није имала речи, па је Милоје, држећи се стриктно музичке матрице, написао поему која се у њу уклапа. Повод је била жеља да се поводом 50-годишњице Церске битке, 1964. године, „Марш на Дрину“ изведе хорски у ОКУД „Иво Лола Рибар“, где је Милоје био члан хора и челник друштва. Носиоци ауторских права – ћерке Биничког, сложиле су се да се четири строфе ове поеме могу изводити као једини званични текст и од тада је ова композиција, позната у целом свету, добила и своју песничку обланду.
Ови стихови, наслоњени на мелодију, имају мултимедијални ефекат – могу се изводити вокално, хорски, уз музику и рецитовати као самостално песничко дело, што је јединствен пример. Многобројне плоче и дискови код нас и у свету сведоче о њеној прихваћености. Иво Андрић је 1961, за време боравка у Стокхолму, где је примио Нобелову награду, поклонио домаћинима плочу са композицијом Биничког и она је од тада постала високо популарна у Шведској и многим другим земљама.
„Да Милоје Поповић ништа у животу није урадио, да је само написао стихове на мелодију најлепше српске корачнице „Марш на Дрину“ Станислава Биничког, којој је дао коначну епску одору, имао се рашта и родити“, написао је новинар и књижевник Ђоко Кесић у недељнику „Експрес“ априла 2020.
У тој земљи гуња, опанака
Где су зоре вечно црвене
Никад бој не спи
А кад жито зри тад без престанка
Свуд се чује песма танка, песма од уранка
Један рат тек што је прошао
Други је за трен дошао…
Није тешко
За сељака, ђака
За српског јунака
Из весеља, кола девојака
Латит’ се пушака…
Милоје Поповић Каваја на крајње сажет и једноставан начин говори о великим и трагичним истинама српског народа који је срчано бранио своје поседе, којем је земља била сав насушни хлеб и који се буквално из земљорадника преконоћ трансформисао и стварао снажну војску која срцем осваја оно што ни многобројније и модерно наоружане војске нису могле. Стога је оваква свечана песма о великој борби на Церу нужна и драгоцена у свим временима, јер посведочује снагу воље, самосвест српског сељака који зна да мора да одбрани своје поседе по сваку цену:
На Цер, пођите са снагом свом
Знајте ви браните род и дом
Свуд је поклич, зов,
Тај витешки ков старца, момка
То је огањ што га носе од предака својих…
У бој, крените јунаци сви
Крен’те и не жал’те живот свој…
У име палих бораца песник изговара речи које обавезују на памћење, вредновање резултата освајаних слобода у име потомака, на незаборав да се не би понављале битке и ненадокнадиви губици, да се не изгуби из вида смисао жртвоване младости, јер у временима која носе свакакве новине, није редак случај да се из уџбеника историје изостављају важни догађаји. Поезија, као што је то одувек било од најстаријих записа сачуваних у венама и другим старим рукописима, у књигама минулих цивилизација чува сећања на див јунаке, а ови су били управо такви.
Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев’о се бој крај хладе воде
Крв је текла
Крв се лила Дрином због слободе.
Вредно је напоменути да су поеме о Њујорку и Тесли заступљене и на енглеском, као и поеме о острву Хилтон Хед у Џорџији и још неке. Знање енглеског, француског и шпанског омогућује му да пише и на тим језицима, што је заступљено и са једним бројем песама у збирци „Кад коша пада“.
И, да на крају, пошто овај текст настаје у време харања корона вируса и сведочења о драматичном ширењу светом ове нове пошасти са великим смртним исходима, подсетимо на песму Вируси грипа написану још 1969. где се помало шаљиво, а више у духу сатире, готово пророчки говори о њиховој моћи да завладају светом:
Без пасоша и виза
Прелазе царинике и бранике
Немају поштовања
За изабранике и часнике…
Зна ли ко
Где се рађају и уче
Одакле долазе ти ратници
Који свет измуче…
И мада завршни стихови долазе као једно шалозбиљно поентирање, нове околности налажу да се савремени човек с правом запита, где се рађају ти вируси због којих се затварају границе, због којих се остаје изолован, у чијим лабораторијама, с којим циљем… Размере ове глобалне смртоносне појаве лако упућује на закључке, тек толико да опет песнику дамо за право да, и кад је озбиљан и кад се шали, погађа мету.
Но, не треба пропустити прилику да поменемо и дивљење које је овај поета исказивао према жени, њеној лепоти, ћудима, тајнама женског бића исказаних у појединачним песмама са овом тематиком, као и у поеми: Сећања (Прва и последња збирка, 1981) где се тело и лице жене виде у светлу уметности, као одраз живота са артефакта и утицаја лепоте на настајање уметничког дела. На најлепши начин овековечене су жене из разних крајева света са свим одликама њиховог темперамента, као што је индијска плесачица Лалида, или весела Ана Волонскаја из Петрограда или златна Имелда, бисер са Филипина, или Валери из Аризоне, Сеико из Јапана, Жозијан са Кариба, где се кроз ликове разних заносних жена презентује и одређена култура тог поднебља, поглед на свет, али и непрекидни ауторов занос подстакнут женском лепотом, страшћу коју покреће.
Иако се може учинити да је писање поезије Милоју Поповићу Каваји била успутна активност, не може се порећи да је њоме такође „премрежио“ свет и век и на модеран начин их увео у српску поезију богатећи је тематско-мотивски и идејно, сликама и порукама од прворазредног значаја за човека новијег доба.
Признање за своје неуморно и континуирано стваралаштво Милоје је добио и отварањем његовог легата у угледном Музеју књиге и путовања „Адлигат“ у Београду, 30. јуна 2018. године, у коме је приказано највредније што је Поповић постигао у својој дугој јавној, књижевној и песничкој делатности, која се протеже на велики број деценија.
На крају бих поново цитирала Драшка Ређепа, сагласивши се са њим у потпуности:
„Милоје Поповић спада у ред устрајних до краја преданих протагониста наше културе и артикулације времена, без којих, бар мени, не би био замислив атлас двадесетог века српске културе… Јединствени, неправедно скрајнути лиричар модерних времена, наше раздешености, нашег раздраганог и гневног крика о томе да постојимо, да волимо, да још увек памтимо.“
Мр Милица Јефтимијевић Лилић
БИОГРАФИЈА:
МИЛОЈЕ ПОПОВИЋ КАВАЈА: дипл. правник, књижевник, дипломата
Рођен у Београду, на Врачару (Крунска), 28. јула 1936.
Био, између осталог, новинар Студента, Младости, Политике(1966-1972), директор Културно-информативног центра Југославије у Њујорку (1974-1978), генерални директор Сава центра (1978-1986), секретар за ино- страни туризам Савезне владе (1986-1952) и саветник светске компа- није ДХЛ. Председник Културно-просветне заједнице Београда (1989-1982). Сада саветник Удружења књижевника Србије.
Аутор званичних стихова за националну мелодију Станислава Биничког “Марш на Дрину”, која до 1964. није имала речи. Одобрена од породице Бинички. Поема написана док је био председник ОКУД “Лола”.
Објавио око 40 књига, литерарне и публицистичке садржине, између ос- талог две књиге о Америци, књиге о Кини и Јужној Кореји, о Београду, Телевизијске приче – о Србији и Београду, две књиге о “Политици”, две збирке сатиричних прича, Збирка поезије… Најновије: Други живот Николе Тесле (2015), Како успети у животу (2016), Мемоари из гимназије (2017) и Дарданели – 3000 ауторских твит – афоризама (2018).
Име на спомен плочи споменика Тесли на Нијагари, за допринос њего- вом подизању 1976. године. Поема о Тесли ушла исте године у Антоло- гију Американа, Том Први. За Поему о Њујорку проглашен од Поет- ског форума за песника године града Њујорка (1976).
Носилац многих признања: Орден заслуга за народ, два Златна бео- чуга Београда, две повеље Скупштине Београда поводом годишњица ослобођења, Вукова награда, Повеља за животно дело Удружења књи- жевника Србије (2016), Повеља општине Врачар (2017). За допринос ал- жирској револуцији, где био 1959, добио Орден народног хероја Алжира. Од 2005. до 2015. био председник Друштва српско-туниског пријатељ- ства.
Данас редован сарадник “Политике” у рубрици Погледи. Води дневник од 1952. године (6000 страна). У припреми за штампу “Зборник 200 живо- тних прича”.
Има колекцију од 5000 ауторских снимака личности и догађаја из земље и света (преко 100 земаља). Поред енглеског, говори француски, шпан- ски и руски. У међународној књижевној и музејској асоцијацији „Адли- гат” у Београду, добио легат – меморијалну собу, која ће свечано бити отворена у пролеће 2018.
Каваја – књижевни псеудоним од 2006, отац Гојко (новинар) пре Дру- гог светског рата држао ланац књижара “Браћа Каваја”.