Птица
Гравитацијом ми бојиш дан
у тиркизно-плаву светлост.
Етос ми еуколијом исијаваш.
Клешеш у мени издржљивост.
Преточио си стихове у кастел.
Конзервирао си сунчеве додире
да се не изгуби важност
дедалског осећаја лепоте.
Поломио си све врхове стрела.
Одстранио сваког коболда.
Поставио си караулу опреза.
да се путеви не уруше.
Ја опет седим и чекам
дозу јутарње нежности,
испијања плаветнила неба,
загрљај ведрине у очима.
Компасом тражим локацију.
Хоћу да приближим даљине.
Отварам кавез птици
која хоће да полети.
