БИОГРАФИЈА: ВЕСНА СТОЈКОВИЋ
Рођена је 1969 у Лесковцу.Завршила је Технолошки факултет у Лесковцу. После завршетка школовања удала се и посветила породици.Мајка је двоје деце , који су сада студенти .
Поезијом се бави још из најранијих дана своје младости.
2017 година била је прекретница у њеном животу, тада. почиње да објављује своје песме најпре на друштвеним мрежама, а касније и на многим књижевним Манифестацијама и песничким сусретима у земљи и иностранству.Добитница је великог броја диплома и награда, а песме су јој штампане у двадесетак Зборника и Антологија на Међународном и домаћем нивоу. Једна од најдражих награда јој је друга награда у Бојнику 2020 на тему,, Крвави фебруар“ у Бојнику и трећа награда за најлепшу причу на Међународном конкурсу ..Premio Citta`Del Galateo- Antonio Ferraris„ Rim, златна Плакета за најбољу поезију Битољ -2020, итд.
Објавила је до сада једну збирку поезије под називом ,,Снови једне младости“2021.г. а у припреми је и друга. Поред љубавне поезије, пише и родољубиву, хаику, сонете, глосе, поезију за децу, кратке приче на дијалекту и књижевном језику.
Од 2019 је члан неформалног Удружења Слободних Уметничких Душа –УСУД-Поезија 016. Од недавно је постала и члан Удружења Писаца из Лесковца.
СРПСКО ЈЕ КОСОВО
Од Лазара српског књаза,из прошлости оста знамен, о Косовском боју прича свака птица,сваки камен. Диже Лазар своју војску, за Србију живот даде. Све сам јунак до јунака , на Косову пољу паде .
Врела крвца пољем текла, као река крв-црвена, девојачка суза пекла, до гроба ожалошћена.
Њене очи сад не могу тешку тугу да сакрију. Међ` труплима узалудно тражи свога ђувегију.
У животу да га нађе, па макар без руку , ногу… Свој живот би дала рађе, молила се драгом Богу. Подигла се густа магла преко јуначких гробова. Из црвене реке крви, никло поље божурова.
Ој, Лазаре , кости твоје нека мирно почивају. Да узалуд умро ниси, нека сви то сада знају. У Косово ко ми дирне, осетиће гнев ратника. Србин опет ће да гине… Он има крв победника !
Ко пожели нешто туђе што је свето и отето, нека му заувек буде само клето и проклето ! Душмани што нама прете , нека знају сад и ово : Било је и увек биће српско, занавек Косово !!!
КОСОВСКА ПРИЧА
У спомен наших предака славних, у славу ратника и часних хероја, што изгинуше за Крст православни, српски јунаци Косовскога боја.
О њиховом јунаштву и храбрости кроз векове се приче преносише, на Косово равно,оставише кости и јуначком крвљу земљу напојише.
Срба је било као грумен соли, Турака кол`ко у гори има грана. Нису жалили ни свој живот голи. Нису се плашили чак ни султана.
За своју земљу ,животе су дали , борили се до задње капи крви. Пред турбаном нису узмицали. Гинули су храбро, последњи и први.
Све јунаци од доброга гласа, заклеше се са хлебом и сољу. А знали су да им нема спаса, да ће изгинути на Косово-пољу !
Крваво је сунце на небу починуло од јуначке крви и љутијех рана. А јутро је тужно уздахнуло, с лелеком и сузом ,тога Видовдана.
Косово је било и увек српско биће, док постоји вера православна. Српске мајке рађат` ће нове Обилиће. Да се памти српска прошлост славна
ЗАГРЉАЈ
Звездана ноћ препуна је тајни, а једна од њих носи твоје име. Са неба нас посматра месец сјајни. Тихо ти шапућем : Загрли ме…
Док напољу зима све јаче стеже, у пламену страсти наша срца горе. Невидљивим ланцима љубав нас веже, а усне нам чулним језиком зборе.
Уз тебе се опет ја смејем често. Небо мог живота више није тмурно. У загрљају твоме пронашла сам место на коме се осећам тако сигурно.
Време је стало,споро теку сати, доксе нежно привијам уз тебе. Загрљај је једино што ти могу дати, то је као да ти дајем себе !
ТРАГОВИ У ПЕСКУ
Мене грли месец , а ветар милује у тихој ноћи уснулу и белу. Долазе ми кришом кад нико не чује, а лагани дрхтај прожима ме целу.
И као да чујем глас у даљини што личи на шапат изгубљене душе. Ходам лагано у цветној хаљини ка мору , док се таласи пенуше.
Буди месец што ме грли нежно. Буди ветар што милује ми тело. Нек` се деси што је неизбежно у овој ноћи, све је узаврело !
Заробљена у том кратком бљеску , негде између јаве и сна. Остали су само трагови у песку на обали … И…сама ја .
Можда си ти морнар без компаса коме увек потону све лађе !? Зато дижеш сидро ,одлазиш без гласа… Уместо наде, ти бираш – безнађе !
ЧАМАЦ НА МОРУ
Чамац на мору усидрен стоји , у једној тихој, приморској луци. А морнар један минуте броји док гледа у сат на својој руци.
Тако усамљен стоји и чека. А можда се само узалуд нада…? Како марамицом маше из далека, насмејана девојка, лепа и млада.
И ко зна колико ће времена још проћи? Минути се к`о бисери у бесконачност нижу. Можда она никад неће доћи ? А морнар још чека , док олује стижу.
Чамас на мору усидрен стоји… А капетан лађе и даље чека. Седа му брада године броји… Да му бар стигне порука нека !
Љуљају чамац морски валови, док море шуми у тихој ноћи. Узалуд му говоре ветрови : Не чекај је, она неће доћи !
ПОСЛЕДЊЕ ВЕЧЕ
Нека ово црвено вино венама нашим сада потече. Хајде да се загрлимо… Ово је наше последње вече!
Нек` љубав наша к`о ватра пламти, а сутра нек` нас у грудима пече. Сад и заувек нека се памти ово наше последње вече.
Љубав и вино нека нас опију. За тренутак свет нека стане. А очи наше нек` тугу сакрију , да лепа нам успомена остане.
Теби у здравље испијам чашу вина, у име прошлости и љубави старе. Јер, кажу да је у вину истина, која лечи ране кад прокрваре.
ПТИЦА
У крошњи дрвета једна птица мала нечујним гласом дозива птиће. док ветар се лагано захуктава и румена зора на истоку свиће.
Из гнезда испаде птић малени, слабашно му тело , а нејака крила. Баци га на земљу ветар студени док је мајка одсутна била.
Цијуче птиче, мајку дозива, док ветар све пред собом носи. У зеленој трави, росом се умива, са страхом се бори и ветру пркоси.
Зашушти лишће , а птић претрну к`о да га неко по глави удари. Сакривен чучи у оближњем грму док мотри на њега један мачор стари.
И не схвата птиче шта се дешава, Каква га велика опасност вреба?! Док се олујни ветар полако стишава, а помоћи нема сад кад му треба.
И страх се појави у маленом оку,. На корак од њега црни мачор стоји. А онда хоп-хоп , у једном скоку… Ал` не хтеде признати колико се боји.
Он рашири крила слабашна, мала, од страха начисто утрнула. Онда га је мајка угледала, на мачора је тада , храбро насрнула.
Фркну мачор, перје се разлети, а птица својом последњом снагом поведе птића, пут неба полети , да спаси живот том бићу драгом.
Весела се песма из гнезда ори, мајка је опет уз своје птиће. Док бистри поток тихо жубори, а румена зора на истоку свиће