Biografija:
Vida Nenadić Rođena je 1964 u Užicu. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988. godine. Zastupljena je u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom i engleskom jeziku, a neke njene pesme su prevdene na nemački, bugarski, makedonski, slovenački i mandarinski jezik. Do sada je objavila: “Prašina od zaborava”, knjiga pesama, 2007. “U izmaglici sećanja”, knjiga pesama, 2007. “Zoo Called London”, roman, 2008. (nagrada DERETA 2008.) i elektronsko izdanje, 2013.) “Kopča”, knjiga pesama 2009. “Ako sam samo misao – If I am just a thought”, dvojezična zbirka pesama u autorskom prepevu na engleski jezik, 2010. (nagrada Zavetine i elektronsko izdanje, 2008.) “Šaka peska u vremenu”, knjiga pesama, 2012. “Apoteka pesnika”, knjiga pesama, 2016. “Credit Crunch”, roman, 2016. „SRŽ“, knjiga pesama, 2021. „Odavde tamo i otud ovamo“, roman 2022. “ U vrtlogu vremena“, knjiga pesama 2024.
O ĆUTANJU
Ćuti me
ovo vreme.
Ćuti me
i belina
moje
još nenapisane
poezije.
I on
je ćutao.
I svojim
ćutanjem
slušao je
sve naše
(ne)izgovorene reči,
Dok smo mi
i sa njim,
i sa sobom
razgovarali.
Ćuteći.
NIGDE (NI)SAM
Slučajno ili namerno nekad se dođe u nigde,
iako se nigde ne putuje.
Jer nigde je i u rodnom i u nerodnom kraju,
na svakom pragu.
I u ovom kišnom aprilu.
I u maju.
Neki i dalje traže dve,
a karrta za nigde se ne prodaje. Nigde.
Nigde je ta adresa koje nema
i na kojoj nikad nema nikoga.
Za nigde se putuje
najduže.
RAZDANJIVANJE
Pažljivo odmotavam klupko
sastavljeno od tišine reči,
Koje su, odavno, promenile
svoje pravo značenje.
Iz kamenja mi
mašu ruke predaka.
Uz škripu gvozdene kapije,
koju još brane suncokreti,
I poslednji treptaj zvezda
ugašenih u sopstvenom plamenu,
Zarobljen mi je govor,
i zato samo odzvanja kao eho
I sad, i uvek,
kad se u lutanju svetom
Sretnu i prepoznaju dve
davno preminule zvezde.
ODOH JA
Odoh ja i odavde,
da ne budem jedna od onih
koji imaju sve, a i dalje traže više.
Idem, da više ne gledam u sat,
koga ovde i nema.
Idem tamo gde znaju
i sa lakoćom pravilno izgovaraju moje ime.
Idem da prizovem Sunce
u zenice.
Tamo, gde voda izvire idem.
I ne nosim ni uspomene.
Nosim mirise.
I dušu na ramenu.
I jedno malo ogledalo
da vidim da dišem.
I da se u njemu prepoznam.
pre nego ga tebi dam.
Idem, jer vreme je.
A vremenom se ne trguje.
ZALAZAK SUNCA
Kad se jednom rukom
i daje
i prima,
A drugom
uzima
i oduzima
I kad ni posvete
nisu
bez osvete,
I kad i najcrnja noć
krene na put
kroz tvoje zenice
Najlepše je
ispod tvojih obrva
zalazilo sunce.
GODINA KAMENA
Opet mi neko šalje leptira
iz svemira,
dok se pitam
kud idu
svi ovi ljudi
u kojima
tinja pustinja.
U svakom oku
zaledila sam po jednu suzu,
dušu u sebe obukla,
a noge u stare sandale uvukla.
Omeđena rosom sa usana,
izujedana komarcima sa Dunava,
povijena
pod teretom kamena Starog Slankamena,
koji mi pritiska ramena
i u svojoj teskobi kreće i pada
Ugledah
krila
još jednog anđela.