Биографија:
Живко Николић је рођен 1958.године у Копривници код Зајечара, за коју је и данас везан. Запослен је у Библиотеци града Београда. Објавио је збирке песама : ПРИБЛИЖАВАЊЕ, 1982, БЕЛИ ВИД, 1986, НЕОБИЧНИ ДАНИ, 1987, БУЂЕЊЕ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ, 1989, ИСТОЧНЕ ЗОНЕ, 1992, ВАЈАЊЕ ПЕНЕ, 1994, ПОЧЕТАК ЛЕТА, 1994, ИСПОД ПРАХА, 1997, ПРАХ И НАДА, 2000, ПОКРЕТНЕ ВАТРЕ, 2002, НЕВИДЉИВА БОЈА, 2004, СЕВЕРЊАЧА, 2005, ГЛИНЕНО ОГЛЕДАЛО, 2005, ЗАР ОДИСТА САМО РЕЧ, 2006, ИЗВОР НА КАМЕНУ, 2007, СЕОБА У НЕВРЕМЕ, 2010, ПЕВАЊЕ, ПРАХ И НАДА, 2014, ОБЕЋАЊЕ, 2014, НАЈВЕЋА РАДОСТ, 2016, КАЖИПРСТ ПУТУЈЕ, 2018, СВЕТЛОСТ НА ДНУ, 2020, ОДБЕГЛЕ СЛИКЕ, 2021. За збирку песама ИСПОД ПРАХА (1997) добио је награду ЂУРА ЈАКШИЋ 1998. године, за збирку песама у рукопису ИЗВОР НА КАМЕНУ (2007) добио је награду РАДЕ ТОМИЋ 2007. године, за збирку песама ОБЕЋАЊЕ (2014) добио је награду ПЕЧАТ КНЕЗА ЛАЗАРА 2015. године, а добитник је и награде ЕУРИДИКИН ВЕНАЦ за најлепши љубавни стих 2016. године у Костолцу, на манифестацији ОРФЕЈ НА ДУНАВУ. Заступљен је у свим битнијим антологијама српске поезије објављеним у новије време. Песме су му преведене на француски, шпански, енглески, италијански, словеначки, шведски, бугарски и румунски језик. Учесник је већег броја песничких манифестација, као што су БОРСКИ СУСРЕТИ БАЛКАНСКИХ КЊИЖЕВНИКА, ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ ПЕСНИКА У ВРБАСУ, БРАНКОВО КОЛО, ОРФЕЈ НА ДУНАВУ, ПЕСНИЧКА РЕПУБЛИКА, СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН … Председник је Књижевног друштва СВЕТИ САВА више од двадесет година. Члан је Удружења књижевника Србије од 1988.године и Српског књижевног друштва од оснивања 2001.године. Један је од оснивача БЕОГРАДСКЕ МАНУФАКТУРЕ СНОВА 1988.године. Бави се фотографијом, приредио је шест самосталних изложби. Живи у Београду.
ОСЛОБОЂЕН
свега сам се једне вечери ослободио
узвишених мисли мелодија и визија
стајао сам на врху брега и гледао како се
спушта ноћ и осећао
да том сутону припадам
и да могу под било које дрво да се склоним
ту јутро да дoчекам
ту врапце и мраве на гозбу да позовем
ту где ми се врата искони отварају
28.2-12.9.2021. Београд/Копривница/Београд
ГДЕ ПРЕБИВА ЂАВО
ако ме питаш где ђаво обитава
испод мог прозора одмах да ти кажем
он ту конце у зид уткане повлачи
иначе испод надвожњака на таласима
ту се он башкари
свуда га има на све је спреман
и нигде није него свој реп извчлачи
и трагове не оставља
а ти веруј да га нема
свуда стиже свуда своју гриву упреда
а није ни мало зао него је син таме
и тами припада у нигдини зачет
како ћеш да му видиш обличје када га нема
када изненада паднеш унатраг
када нос и чело разбијеш
његово присуство можеш да осетиш
то је он конац на зиду повукао
мирно продужи под мојим је прозором
ја га покретом кажипрста зауздавам
а да то ипак можда није од ђавола
него од пуке несанице која те упорно развлачи
12-14.10.2022. Београд
ПУТОКАЗИ НА РАСКРШЋУ
путокази за мраве и људима значе
онима који умеју путоказе да читају
а то што је киша спрала она је само
оно што се одронило однела и са ветром
на све стране развејала
све друго је ту и даље остало
и казује колико и некада
путокази само скривају тајну да су се
сви путеви у вечни круг прелили
а можда то и нису били путокази
и нису била раскршћа
него су само нама знани кругови
2.1-7.3.2023. Београд
ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА
Пред поноћ кроз парк сам прошао
и видео како уз некакво бреме
сав у кутак утонуо
времешни делија дрема
сав од буђи и паучине,
од свих одбачен.
Питао сам се какве су га
то стене ломиле,
шта га је у амбис отерало?
Само сам прошао и крајичком ока
сам спазио како му уснулом
низ образ клизи суза.
И како му је догорели опушак
нагризао прст.
Тешки су уздаси надимали
његово у прње уткане груди.
Киша која је убрзо почела
није га пренула. Само је капу
на чело намакнуо.
И тај покрет нехајни
последње је што сам видео.
Парк је за мном остао
а све јача киша зачела је у мени
дилему да сам то можда
самог себе гледао јер
данима већ не знам
ни где сам, ни ко сам,
ни куда сам кренуо.
Моје је кретање постало круг,
а круг се све више тањи и нестаје.
И поноћни пролазак кроз парк
сада ми на бумеранг наликује.
3-23.2.2023. Београд
ЉУДИ ГОВОРЕ И СЈАЈ НАСЛУЋУЈУ
Људи говоре непрестано.
Свуда где има људи чује се
како речи жуборе,
како се преплићу и у клупко спајају.
Има дана када се том жубору
радујем и одлазим на места
где има пуно људи, да чујем како говоре.
Тада желим да што више речи упијем.
Ноћу се ти преплети у мени разлиставају
и на други начин опет спајају
у наслућивање сјаја који из далека допире.
Говор нас приближава. Говор нас
изнутра умива. Идем и овога трена
тамо где ће људи много да говоре.
Дивно је гледати као лепе жене говоре.
23.2-7.3.2023. Београд