ROMI, KUDA STE POŠLI
Kada dođe dan polaska
do oluja pretvorenih u šapat,
do predela
koji će se stanjiti u crtu,
ni sreća ni razočarenje
neće više govoriti
o sutrašnjici i o Indiji
odakle smo nekada davno otišli…
Nad nama bdiju Bogovi.
Nad samima sobom spavamo mi
kao deca…
Više smo nalik na šarene cvetove
nego na naše indijske pretke…
razdvaja nas velika daljina,
kao što zemlja od sunca je daleko..
Mudriji smo od ruda,
jer nas ne može istopiti
sunčana pakost
ni užarene peći krematorijuma.
Neće izliti od nas štit za neke
tuđe odbrane, već za naše patnje.
Vekovi sada mirno dremaju
I na naš povratak u Indiju čekaju.
Pa ipak, zbunjeni životom nomada
Po zemlji tumaramo kao u mraku,
dišemo kraj drugih naroda rasejani,
postajemo neki drugi Romi,
sred snova koje nikada nisu dosanjani
a ni duhovno ispunjeni…
suviše toga od drugih uzimamo
a malo dajemo, ili oni od nas ne uzimaju.
Čeznući kao pesma
u sobi tuge za Indijom koja je ravnija nego stepa –
okom nepregledna.
Tražimo nostalgiju za šumskom divljinom,
još neskamenjenom,
za gradskom kaldrmom
još neprekrivenom,
za domovinom koja se
neće rasplinuti i nas primiti.
Da ne ispucamo na suši,
da nas kiše ne saperu do kostiju.
Mi trajemo, živimo,
I hodamo na svim meridijanima sveta.
Divan je dan.
Manuš bi hteo da ga dugo pamti
i zato želi da se dogodi
nešto veliko i značajno,
i stoga radosno se obraća Bogu
Daj mi Bože, da u ljubavi i sreći
preživim ovaj dan.
Daj mi Bože, krila dva
da preletim prostranstva sva
da sve narode vidim i sve da ih ljubim.
ŽIVIM ZA DANAS
Divan je dan.
Manuš bi hteo da ga dugo pamti
i zato želi da se dogodi
nešto veliko i značajno,
i stoga radosno se obraća Bogu
Daj mi Bože, da u ljubavi i sreći
preživim ovaj dan.
Daj mi Bože, krila dva
da preletim prostranstva sva
da sve narode vidim i sve da ih ljubim.
Da, Daj i Bože, vremena,
Da pronađem sve ljude iz mojih snova
i ima toliko vremena –
Jer niko kao Rom
Ne može toliko da voli.
Divan je dan
i ja sam presrećan.
Ali, DANAS je došao sudnji dan,
Sudbonosan kao kraj sveta,
kao nastanak prve vatre
i velike žrtve
dogorele u pećima krematorijuma.
Zlato koje je ostalo sa našim kaostima
kroz pepeo ste prosejali , ali nam dušu niste uzeli.
Ostala je naša duša, kao rezervoar
U koji se skladišti naša,
Prošlost, sadašnjost i budućnost.
Niste vi Gadže ubili život u nama,
Već istinu u sebi, kojoj o oči pogledati
nesmete, jer će vas plač, suza i bol Roma
do sudnjega dana pratiti, i savest pomutiti.
A vi Gadže stalno, ponavljate kako niste zgrešili
Ali podvesvesno od Roma tražite da vam se oproste gresi.
Dragi, moji Gadže, Romi, će vam gerh oprostiti
Ali ga nikada neće zaboraviti.
PREPOZNAVANJE
Nekad, kada je svetlo
istinski smenjivalo mrak,
koračala je nasmejano,
do berbe nečega nevidljivog…
luda kô sunce, velika…
sa njenom kosom,
vreme je brkalo ruke putokaza.
Iz uspomene, iz vazduha
ni iz čega noćas raste…
U daljine putujemo lagano
dok diše život bez reči,
ruku spletenih da bi se
odbranili od beskućništva…
Pronašla si put –
ti, sa drhtajem devičanskih ruku
upisala si duboka krila
u pismo srca,
raspevala temelje
kroz zgusnuti mrak u nama…
Kako je lepo, što se i ove noći
naseljavaš u mene
i moju tihu želju.
KONJSKI ŽIVOT
Hej vranče moj, vučeš čergu staru
iz prošlosti ove u novo doba,
jašem na tebi na svom samaru,
prašnjavim putem do našeg groba.
A kada se jako umorimo
i kad se ohladi žar skitanja
u hladu vrbe se odmorimo –
nastavimo u nova svitanja.
U svitanja i predele tuge,
do nove vrbe, vatre i reke,
ispod neke šarene duge,
sanjamo neke snove daleke.
Znam, i ti bi hteo toplu štalu,
gde nema zime, kiše i snega,
da gledaš posvuda ždrebad malu,
da nigde više ne bude stega.
I ja bih, veruj, isto to hteo
kunem se ciganskom čašću mojom,
vodio život ciganski, vreo,
uz mladu ženu sa decom svojom.
PRIJATELJI
Prijatelji,
kunem vam se,
u srcu mi je mokro i puno senki…
Ispovedam se noću
čiste mašte i mračan,
ispovedam se slici svog lica.
Prijatelji,
nikada nisam bio pravi
i veliki da bi mogao biti.
Videli ste me kako rastem,
videli ste slabe strane
moje mirisne uzvišenosti…
Nikada vam neću zahvaliti
golim dlanovima.
Od ovoga što govorim
samo se srce može najesti.
Prijatelji,
možda sam od tvari,
jer sam gotovo siguran
da nema sveta,
da nema ni korenja…
tako bi bilo moguće
zauvek plesati njeno telo.
Prijatelji,
oprostite, neko mi je izmešao misli.
Onda kad su me rađali
ukleli su me do kostiju.
Zato, nek misli lete u ništa…
Tako mi snova,
tako mi vas,
čemu ih zadržavati?
Biografija: Zlatomir Jovanović
Zlatomir Jovanović, kulturolog, književnik, novinar i prevodilac, rođen je 1963.godine u Obrenovcu. Predsednik Udruženja romskih književnika, Autor je više od 12 knjiga, i koautor u 15 knjiga. Iz opusa njegovog naučnog i književnog stvaralaštva izdvajaju se najkapitalniji naslovi:
– „Gramatika romskog jezika“.
– „Romi u vremenu“ – istorija, kultura, tradicija i običaji kod Roma
– „Greh jedne romkinje“ – roman koji je postao bestseler u Srbiji, regionu i Evropi.
– “ Da živimo zajedno“ – slikovnica za decu
– “ Najlepše romske bajke sveta“
– Poslovice kod Roma
– Objavio je više naučnih radova iz oblasti, kulture i jezika, etnologije, filozofije, teologije i sociologije.
– Preveo sedam biblijskih knjiga sa srpskog na romski jezik.
– Njegove knjige su prevedene na: engleskom, nemačkom, italijanskom i rumunskom jeziku.
Za svoj rad unapređen je u Hororar causal Prof.dr od strane Instituta za romsološke studije i unapređen je u Docenta na jednom od najvećih Univerzitieta u Italiji Federaciana uneversita populare.
Dobitnik je više nagrada za životno delo I visokih priznanja reprezentativnih književih udruženja i ustanova.
Autor je i koautor udžebika za učenje romskog jezika u osnovnim školama. Urednik i receznet na 130 naslova autora iz Srbije i regiona. Živi i stvara u Obrenovcu. Oženjen je, i otac je šestoro decе.