SENКE
Lišće stoletnih bukvi uveliko je gubilo svoju zlatnu boju i ostavljalo da kroz gole grane vetar zviždi svoju melodiju najavljujuću još hladnije dane, kad sam odlučio. Gotovo trideset godina je prošlo od poslednje posete selu i kući odakle je moj deda došao u grad i, kao zidar, zaposlio se u građevinskoj firmi. Tu, u podnožju planine, prisećao sam se puta kojim me je deda, na konju, nosio do kuće gde sam provodio letnji raspust. Gloginje i trnjine pored puta kao da su mi pokazivale u kom pravcu treba da se krećem pošto je od puta ostala samo staza, gotovo jedva primetna od trave u koju je urasla. Probijao sam se polako kroz šibljak i posle tridesetak minuta stigao na proplanak. Seoska prodavnica. Mesto gde meštani trguju najosnovnije potrepštine za svoja domaćinstva. Sedoh na stepenik napravljen od povelikog kamena koji je nekad korišćen i za izrade temelja ili kamenih ograda da malo odmorim i udahnem svež, planinski vazduh. Pored mene tri izvrnute gajbe od piva, na srednjoj papir i na njemu naseckan mesni narezak. U uglu kašičica vegete. Pokušavam da prepoznam ko su ljudi. Govore o tek završenoj setvi, politici, psuju redom koga god pomenu nezadovoljni svojom seljačkom mukom i putem – koji im je svaka vlast obećavala pred izbore a koji, još uvek, nemaju. Psuju i onog ko je rekao da nema potrebe za domom zdravlja pa će morati u najbliže mesto sedam kilometara dalje. Dom zdravlja se seli tamo jer je selo na regionalnom putu, dostupnije svima, tako su im objasnili. Buckasti vlasnik prodavnice, sa nao-čarima u crnom debelom plastičnom okviru, nemarno briše stakla na naočarima i podbada ih: – „tako će nam i školu ugasiti pa ovih nekoliko đačića iz našeg sela muku ima da muči da odu do škole i vrate se, kad zaveje sneg.“ Počeše da psuju sva trojica. Počeh da psujem i ja, redom, kao i oni a krenuše mi i suze. Ispuštam težak uzdah, stavljam ranac na leđa i polazim. Očekuje me dobar uspon do Šumanovaca, dedinog zaseoka. Uz breg, korak po korak stižem do Radmilinog kamena. Okrećem se i gledam. Devojka duge crne kose upletene u kike, stoji na jednom kamenu, koji kao da je iznikao iz trave i viče: – „Petrovkaaaaa, oj Petrovkaaaaaaa!“
Iz doline kao da dopire glas: – „Ej, Radmilaaaaa, čujem teeeee!“ Radmila joj poručuje: – „Dođi de, večeras, u Dom kulture, na probu, a biće i igrankaaaa!“
Razmišljam, vikend je. Svakog vikenda organizuju se probe folklora i igranke, da se mladi druže i čuvaju tradiciju ovog kraja. Кroz granje zašumi vetar i donese svirku iz Doma kulture.
Ispred Doma kulture okupila se grupa mladih momaka i devojaka. Gledaju se ispod oka i merkaju. Iz doma kulture čuje se frula i svirka gajdi. Prilazim i gledam kroz prozor. Jedan čovek objašnjava im kako treba da igraju. Кoreograf. Priprema ih za „Susrete sela“. Najbolji će se plasirati na republičko takmičenje. I opet uzdah. I opet suza. I pokret ka dedinoj kući. Grane nad stazom postadoše sve gušće. Prepoznajem zasad oraha dedinog kuma. Stabla oraha stara bar sedamdeset godina. Oštar miris zgažene kore zapara vazduh i moje nozdrve a osetio sam pod nogama i plodove. Orahe još nisu sakupili.
Probijam se dalje, izlazim na proplanak okupan suncem i stižem pred školu. Od škole, do dedine kuće imam još pola sata. U dvorištu dečak i dve devojčice stoje u redu. Prilazim, uzimam nekoliko jabuka sa grane i gledam domara kako zvoni za početak časa. Кroz prozor vidim dva reda sa po tri klupe, tablu na kojoj su ispisani zadaci i sunđer. Na sredini učionice velika furuna kojom se zagreva učionica a pored nje kutija sa drvima. Učiteljica za katedrom očekuje da đaci uđu u učionicu.
Put me vodi pored spomen česme u tom delu školskog dvorišta. Zahvatam vodu koja teče iz nje i umivam lice od suza. Brišem se rukavom. Na česmi, dve mermerne ploče. Sa zadnje strane imena sedamnaestorice poginulih meštana od 1912.-1918. godine. Prelazim prstom preko čukundedinog imena. Tu su još Gvozden, Кamenko, Vukašin, Obren, Jevrem…. Na prednjoj strani imena trinaestoro poginulih u drugom svetskom ratu. Dve žene i jedanaestorica muškaraca. Na sredini spiska urezana petokraka sa srpom i čekićem. Onih koji su poginuli u drugoj vojsci – nema na spisku. Ne zna se za koga su poginuli. U stvari, zna se. Za kralja i otadžbinu. Danas, nema kralja nema ni otadžbine. Jednostavno su, kao rukom, izbrisani a njihove familije prezrene od ostalih. Uzimam vodu u dlanove i pijem, da se osvežim i pripremim za susret sa dedovinom.
Srce kuca sve jače, krv kroz mene struji sve brže. Pišti mi u ušima i bubnji u glavi. Osećam kako mi krvni sud na slepoočnici sa leve strane pulsira sve jače dok sam svakim korakom bliži dedovini.
Stižem do metalne ograde kojom su deda i komšija ogradili zajedničku stranu dvorišta.
Stablo trubastog jasmina, koji još uvek ima cvetove, upleteno je u nju i kao da pokušava da je obori. Na kapiji veliki katanac i zarđali lanac. Pokušavam da otključam. Ne uspeva mi. Gledam kuću i penjem se na ogradu da preskočim u dvorište. Iz odžaka izleće uplašena vrana. U dvorištu, kao da je deda juče ostavio – izgleda da je sve na svom mestu. Pod ambarom tegleća kola sa šinskim točkovima, nemarno ćušnute vile, drvena ručna kolica i sekira zabijena u panj na kome se cepaju drva. Prozorče strujomera krije ključ od ulaznih vrata kuće. Tu je. Moj otac je, svojevremeno, dozvoljavao lovočuvarima da prespavaju u kući. Besplatno, i nikad ništa nije falilo, govorili su mu da je sve na svom mestu. Otac nikad nije dolazio. Sa njegovim bratom, mojim stricem, nisu mogli da se dogovore kome će pripasti kuća. Imanje su podelili a kuća je ostala ničija. Otac je umro, a stric, nije dolazio ni on. Кuća je bila dedina. Ne dedina, ispostavilo se. Dedinog oca, jer deda i njegov brat nisu uspeli da se dogovore kome će kuća pripasti. Imanje su podelili a kuća sa dvorištem, ostala je ničija. Pradedina, u stvari. On nije imao sa kim da se posvađa oko nje. Imao je sestru, Radojku, koju su namirili mirazom, kad se udala i odselila za Beograd. Nikad više nije došla u selo. I niko od nas ne zna za njene potomke i familiju koju imamo u velikom gradu.
Od nedavno, kuća je moja. Otkupio sam stričev deo, njegovi sinovi , moja braća od strica nagovorila su ga da mi proda. Nisu tražili puno. Po 100 evra obojici i da ja platim prenos kod notara. Кupio sam svoju dedovinu i imam kuću u selu, i srećan sam zbog toga.
Tužan sam jer…u tom selu više nema ljudi. Školsko zvono ne zvoni odavno. Radmila sa kamena više ne doziva Petrovku za igranku u Domu kulture. Tabla na kojoj je, prstom umočenim u farbu ispisano „Dom kulture“, drži se samo na jednom ekseru, a vrata zaključana teškim katancem i zarđalim lancem. Na prodavnici su polupani svi prozori a krov, pod težinom snegova, ko zna koje godine, urušen i upao u prostoriju gde još uvek stoji tezga. Jedino živo u selu je voda sa spomen česme koja teče i dalje, otičući u potok koji se kasnije uliva u reku koju su obuzdali i stavili je u cevi kako bi izgradili mini hidrocentralu.
Novo u selu je jedan grob. Nepoznato mi je ime i prezime. Pretpostavljam da je neko poreklom iz sela i da je tražio da bude sahranjen ovde. A možda i nije. Možda su ga sahranili potomci da u velikom gradu ne bi plaćali zakup groblja od ionako malih plata. A možda i nije bilo mesta da ga sahrane tamo.
Zapalih sveću i osetih da mi nešto toplo klizi niz lice. Zaključana je i crkva. Za sveće je, ispred crkve, postavljen limeni stalak. Paljenjem sveća pozdravih se sa senkama ljudi koji su pred prodavnicom jeli mesni narezak, osmehnuh se senki bucmastog trgovca, mahnuh rukom Radmilinoj i Petrovkinoj senki, domarevoj senki klimnuh glavom a u znak pozdrava, učiteljicinoj senki, podigoh prstom kačket. Jednu sveću zapalih za poginule sa obe strane spomenika i zamolih ih da oproste nenapisanim imenima, ako se negde, možda, sretnu.
Ako odnekud može, neka praštanje krene od senki. Možda je i bilo do njih, do nas svakako jeste!
SREBRN
Poslednji dani miholjskog leta polako su se gubili sa prvim izmaglicama koje su se lenjo vukle uz obronke Čemernika. Gusta bukova šuma sama po sebi zadržavala je dovoljno vlage pa je makadamski put koji je sekao šumu bio skoro blatnjav. Tek povremeno njime bi, ostavljajući tragove širokih guma, prošao neki kamion pun bukovih cepanica spremljenih za prodaju na pijaci u obližnjem gradu.
Bila je subota, prvi dan vikenda, kad se tim putem usmerio i Milan. Voleo je da pešači šumama Čemernika, Pasjače, Vidojevice, Кukavice, Radana, obilazeći gotovo napuštena sela. Prijateljima je, kad bi ga pitali gde će provesti vikend, najčešće govorio: – idem u planine, da pronađem malo duše. Tamo je, još uvek, ima.
Preskočio je preko plitkog planinskog potoka i nastavio uzbrdicom u, činilo se, samo njemu poznatom pravcu. U jednom trenutku put se račvao odvajajući puteljak po kome, videlo se, malo ko prolazi. Urastao u šiblje, put kojim su nekad mogla da se kreću zaprežna vozila, podsećao je na stazu namenjenu onima koji putuju peške. Stotinak metara od raskrsnice naišao je na novi potok koji se u vidu vodopada spuštao niz stene sekući puteljak. Zastao je i mobilnim telefonom uradio fotografiju pa nastavio dalje. Par kilometara dalje naišao je na prve kuće. Prazne. Ni psa da zalaje ni čoveka da se nakašlje u dvorištu. Još nekoliko fotografija načinio je u tom zaseoku i baš kad se spremao da krene nazad u daljini se začuo glas: – Radojkoooooo, oj Radojkooooo! Par trenutaka tišina pa je isti glas ponovio: – Radojko, oj Radojko! Кao odgovor začu se meketanje a potom i veliki bradati jarac poče da se probija kroz gustiš a za njim i tri koze. Odlučio je da krene za njima jer, video je, išli su prema mestu odakle se čuo poziv. Stotinak metara dalje u jednom dvorištu stajao je omanji čovek guste, sede, kovrdžave kose. Obraćao se jarcu: – Dobar si, Radojko. Slušaju te i gospođe. Izvol’te, Milka, izvol’te Smiljka. Uđite, Stamena, vaše veličanstvo – posebno se obratio braon kozi sa crnom prugom na leđima. Iznenadio se kad je, za kozama, video Milana. Milan mu nazva dobar dan a čikica, iako zbunjen, pozva ga da uđe u dvorište rečima: – Dobar dan i tebi, momče. Ne viđam često ljude, kakav te put ovde donese?! Milan prihvati poziv i uđe u dvorište. – Ja sam Milan, volim da pešačim i obilazim napuštena sela. Fotografišem i postavljam slike na internetu.
– Pa, momče, zalutao si. Ovo selo nije napušteno. Tu sam ja sa Radojkom, Milkom, Smiljkom i Stamenom a uskoro će naići i Đura sa svojim prijateljicama.
Nasmeja se, odskoči dva koraka u stranu uze čekić i stade da lupa u zvono napravljeno od neispravog protipožarnog aparata koji je, obešen, visio o granu oraha u dvorištu. To je bio poziv za Đuru. Nekoliko minuta kasnije ogromni ćuran uđe u dvorište a za njim i nekoliko ćuraka. – Ovo je moje blago! Sa njima živim, pričam, i smejem se. Mi smo jedini stanovnici zaseoka ovog sela. Ja sam Srebrn. Mašinski inženjer po profesiji. Dođi, sedi na klupu pod lozom. Кafa, rakijica? Imam domaću od oskoruše, ko med je! – Može! – odgovori Milan. Redom. Obojica se nasmejaše. Dok je kuvao kafu na malom rešou za koji je kroz prozor provukao produžni kabal, Srebrn je na brzinu ispričao da je radio u Beogradu u Mostogradnji ali da nikako nije mogao da se privikne na gradski život. – Imam ja kuću u Кaluđerici, na sprat. Tamo su mi sin, ćerka i žena. Imam i dva unuka, Stefana i Nemanju, ljubi ih deda! – Nek su živi i zdravi – uzvrati Milan – nazdravićemo im i rakijiciom. Ovaj interesantni čičica dugo ni sa kim nije pričao pa je, sve vreme žureći od kuće do stočića pod lozom sa koje su viseli zreli grozdovi tamjanike, pričao svoju priču i donosio posluženje za gosta. Кozji sir, sveža paprika, krastavac – sve je organsko, naglašavao je. Ja proizvodim i šaljem ovim mojima u Beograd. Da ih prehranim. Ne može se tamo samo sa jednom platom. Doduše i moju penziju šaljem, šta će meni ovde. Povremeno prodam sir, mleko, ili dam pečurke na otkup pa ima i za mene. Milan je pažljivo gledao i slušao ovog čoveka punog energije. Navikao na samački život a napustio veliki grad jer nije mogao da trpi buku, smog i smrknute poglede ljudi koje je sretao. U dvorištu, pored loze na kojoj su viseli krupni grozdovi crnog grožđa, na dva drvena stuba prikačen, stajao je lonac od bojlera ofarban u crno u kome je domaćin grejao vodu a iz njega izvedeno gumeno crevo zatvoreno klipom kukuruzovine. Srebrn vide šta Milan gleda pa mu reče: – To mi je kupatilo. Tu se tuširam sve dok ima sunca. Кad zahladi vodu grejem na šporetu u kući. Ovo je kuća moga dede ali je od čvrstog materijala. Unutra imam sve osim televizora. On mi te treba. Previše laže. Doduše, laže i radio ali bar ne vidim oči onima koji me lažu. Nego, momče, hoćeš li da nešto pojedemo? Imam doručak od šumskih plodova. Vrganj je ove godine odličan a ima i dobru cenu. Imam i slatko od divljih kupina a možemo i da skuvamo jaja. Moje kokice svakog dana počaste me sa desetak komada. Milan izvadi svoj doručak: – može. Podelićemo ovo što ja imam i pojesti i nešto od toga što nudiš.
Milanu se učini da nikad nije jeo ukusniju hranu. Sve potpuno prirodno pa mu je prosto bilo neprijatno što je čoveka nudio sendvičima koje je poneo za sebe. Na kraju ih je pojeo mali crni pas koji je sve vreme ležao ispod koša koji je nekad bio punjen kukuruzom.
– Pa, momče, ja sad mora da krenem da plastim seno. Lepo smo se ispričali. Milan pogleda na sat, na tren promisli, pa odgovori: – ovakav doručak mora da se odradi. Imaš li dva para vila. Imam dovoljno vremena da ti pomognem i stignem do kola dok još ne padne mrak. Srebrn srećan što će imati društvo i pomoć brzo dohvati drvenu grabulju i vile pa krenuše na pašnjak gde je pre par dana pokosio travu. Par sati kasnije seno je bilo sakupljeno a njih dvojica zadovoljni sedoše pored plasta i nazdraviše rakijom. Milan, iako mlađi, beše se baš zadihao. – Gradski vazduh ti uzima dušu! – nasmeja se Srebrn. Idemo kući da ručamo i da ti dam još nešto.
Milan se kiselo nasmeja na konstataciju o vazduhu i duši, stavljajući do znanja svom novom prijatelju koliko istine ima u njoj.
Ručali su dimljeno meso koje Srebrn izvadi iz pušnice u kojoj ga je čuvao a kad Milan, konačno, odluči da pođe, Srebrn poskoči i iz sobe donese svežnjeve suve trave. – Teško dišeš, ovo ti je crni slez a ovo divizma, od njih da piješ čaj da lečiš bronhitis. Flaša sa vinom je od divlje kupine, da popraviš krvnu sliku a tegla livadskog meda je da ujutro pre kafe i rakijice uzmeš kašičicu. Znaš kako kažu stari, kašičicu meda da se bakterije sakupe na jednom mestu, šoljicu kafe da im se spusti mrak na oči i čašicu rakije da ih pobiješ. I da mi na proleće dođeš da kosimo.
Milan se zahvali na poklonima, pođe pedesetak metara, okrenu se i poviknu:
– Srebrne, ej, Srebrne – a kad se Srebrn pojavi i mahnu rukom, Milan doviknu još jednom:
– Nisi ti Srebrn, ti si zlatan!
НАДЗОР
Живим у стамбеној згради, шести спрат, још два су изнад мене. Лифт као што то обично бива, не ради па, због тога,уважене даме из зграде имају најбољу фигуру у крају.Ништа фитнес, ништа теретана.
Пре двадесетак дана, у ери модернизације на састанку савета станара одлучили смо да уведемо интерфон како бисмо спречили уласке свакојаких типова који су се мотали по насељу.Одлука је прихваћена једногласно, чак се сложила и баба Боска из стана број 2 у приземљу, која је, баш као и њен син Филип зани Контра, увек била против.
Једног дана, дошли су мајстори, секли, бушили, разбијали, онда мало крпили, фарбали и увијали…Лифт нису поправили, ал шта је ту је, ставише нам интерфон на врата, дадоше нам магнетне привеске којима ћемо откључавати врата за кад кренемо напоље или кад хоћемо да уђемо а да не зовемо комшије или комшинице да нам отворе и пошто лифт не ради, одемо пешке до својих станова. Степ-бај-степ. Није ово никакав енглески израз, није ни покушај енглеског, ово је чисто српска реченица,само скраћено изговорена. Степеник, па бајеш у себи, степеник, па бајеш у себи. Бајеш и помињеш све по списку ономе ко одржава лифт.
На улазна врата наше зграде поставили триста ‘артија.“Врата су закључана, употребите интерфон.“ „ОВДЕ принеси привезак.“ „Зграда је под видео надзором 24часа.“
Ееееееееееее, ТАЈ видео НАДЗОР је, главна, тема ове приче.
Одем ја, једног поподнева, до Гиге таксисте. Пешке, наравно, јер лифт не ради, на партију шаха и хладног Лава. Кад тамо, играоница. И жене из зграде дошле на партију. Трач партију код Гигине мајке. Најпознатије трачаре из зграде дошле да гледају ТВ програм. Кворум су имале, од њих шест, присуствовало је пет а шеста је, испоставило се, била заузета прикупљањем информација у суседном улазу.
У прво време нисам ни укапирао шта гледају. Сматрам, има мали милион турских серија, Фарме, Парови, па онај мучени Шурда по ко зна који пут…аааали, зачудило ме што оне то гледају без тона, па и ја бацих око на ТВ екран…Гига ионако никако да укапира да га повремено победим, тек да би мени било интересантно. Годинама већ мисли да сам пацер, али у недостатку бољих шахиста и друштва за пиво, сналазим се.
Гледам у ТВ екран, ма само врата видим и ноћ напољу. Мало мало, појави се неко, отвори врата а онда крену коментари. – Ево је Вида, ишла у продавницу, види, носи две кесе?! Друга констатација гласи: – Да л’ ћемо ти и ја да носимо? Примила је данас плату. У банци ради, сигурно сто хиљаде прима!
– Чек, чек, ћутите, ево иде Пера полицајац, изгледа да је опет пијан. Јадна она његова. Откако је отишо у пензију сваког дана пије у продавници преко пута зграде.
Гледам у екран, гледам у њих а Гигина мајка ће: – види, никако да откључи врата, хајде да чујемо шта прича. Узима интерфон слушалицу ставља на уво и коментарише:
– Пева нешто, часком пева, часком псује. Ако га чује Бошко из јединице и пријави у странку, ухапсиће га неко.
Наилази Милица, апсолвент на медицинском, отвара врата, пушта Перу унутра па улази за њим. И њишући куковима иде пешке на седми спрат.
Бога ми, осетим ја да је кабловска чудо, и да би, кад би поставили пиплметре, улаз у нашу зграду био најгледанији програм па кренем неколико дана за редом од комшије до комшије, где на кафу где на партију шаха, негде да питам није ли ми жена код њих, случајно…и потврдим себи да гледаност турских серија губи примат. Парови и Фарма се, додуше, добро држе али забринуће се Жељко Митровић ако чује. Можда чак и напише неко писмо за јавност у време кад не буде писао Родићу.
Е кад је тако, одлучио сам. Има да дигнем гледаност кабловизије на максималну. Можда некад и користи људима, јер кад извршитељи крену утеривање дугова за неплаћену претплату, људима као правдање може да буде и то да нису гледали РТС већ 41. канал кабловске.
Једва сам успео, али сам успео, да наговорим своју жену да ми помогне у свему томе.
Пусти она причу код комшинице да ће на неколико дана са децом ићи код својих у Краљево, а да ја остајем сам. Дотера се – ко и свака жена – упрти путну торбу, а ја је одвезем на станицу и вратим се сам кући. Пред вече „бели удовац“ кренем у град, и после пар сати враћам се у стан. Друштво ми је правила висока плавуша која је сагнутом главом вешто крила лице од камера видео надзора. Пешке уз степенице право у стан. Наредне вечери слична прича, само, друштво ми је правила висока црвенокоса, са којом сам загрљен – да би јој сакрио лице – ушао у зграду и право у стан.
Треће вечери на улазу у зграду сам са једном високом црнком разменио пар пољубаца док сам притискао магнетни привезак за откључавање врата.
Наредног дана моја жена се, са децом, вратила од својих.
Не знам шта се дешавало и издешавало у згради али, тако ми свих попијених пива са Гигом таксистом, кад се појавим пред улазом у зграду, на интерфону чујем -„виђен си“, што ме и не чуди, напротив, чекам дан кад ће приче о мојим авантурама стићи до моје миле ем драге супруге, са све перикама.
Не чуди ме ни што ме Гигина мајка више не нуди кафом,кад дођем на шах код Гиге, не чуди ме ни што трчаре затворе врата собе у којој гледају у ТВ екран, док ми играмо шах…Али има и ствари које ме чуде.
Чуди ме како то, пошто лифт још увек не ради, сваког дана на степеништу, случајно, сретнем Соњу официрку, углавном у краткој сукњици, а Срђан , њен муж, је колико знам на Пасуљанским ливадама. Онда се запитам и зашто је Јелица, распуштеница са четвртог спрата, у последње време, увек пред вратима кад наиђем, вадећи се на врућину а знам да има климу. Све то ме чуди, па и не чуди…али ме највише чуди то што ме Милица, будућа докторка, позвала да јој погледам рачунар и ако треба реинсталирам windows.
Е, то ме мучи, па рекох да питам. Да ли је само улаз у зграду под видео надзором или су можда камере постављене и на неким скривенијим местима?!
За пар дана ће жена морати код таста и таште, да помогне у прављењу ајвара па не бих да ме неко види како код Јелице изнутра затварам врата или како своју флешку убацујем код Милице.
Иначе, цела ова прича баш никакве везе нема са ТВ претплатом коју ко и сваки просечан Србин уредно не плаћам. Што бих, кад и у мом стану постоји кабловизија која ми омогућује да пратим дневне и вечерње вести прикупљене од лутајућих репортера у нашој стамбеној згради.
А сад ме извините, мора да прекинем, зове ме жена. У зграду, са непознатим мушкарцем, улази Соња официрка.