Биографија:
Љиљана Стојадиновић Српкиња, живи и ствара у Панчеву. Рођена је 1964.g u Омољица.
До сада је објаивла књиге поезије:
- „Генетско наслеђе“ – 2001.г.
- „Чувари душе“ 2002 г.
- – Кад звона зазвоне“ – поводом 200 година Првог Српског Устанка 2004.г
- „Успут рођени“ – 2006.г
- „Кад ме Анђели наговарају“ – 2008 г.
- „Устај Лазаре“ – 2009г
- „Непозната Ксенија“ – својеврсно публицистичко дело посвећено сећању на академску сликарку Ксенију Илијевић – 2009 г
- „Засањане мисли“ – 2011.г.
ШАРА У КАМЕНУ
Кад пребројане дане
преселим у мрачну празнину
и јефтину милост тражим
на пола пута
између овога овде
и нечега тамо
схватим да имам само Себе
окамењену
не усуђујем се да питам
шта је бесмртност, истина
шта је љубав
мени лепота из тих речи измиче
ја сам тишина између два звука
мисао коју ум напушта
ја сам револуција од куће до куће
проклетство од Земље до Неба
ја сам гласом јачим од бола
рађала време за кости из гроба
ја се враћам из дугих година смрти
где сам хватала сенке укочених војника
и лепила пушчане метке
за срца усамљених невеста
не, не усуђујем се да питам
ја сам грех у молитви
пред лицем Бога
ја сам вода у ватри
пред вратима Пакла….
а пред зидинама Живота
ја сам
ја сам шара у камену
ДЕТАЉ
Загреби нанизано време
зариј по ранама
што оставише подивљали људи
разбацани по прошлости
желећи да откопају
мене укорењену
Загреби кожу
да бол наруши тишину
да проговорим на сав глас
да грехом ожалим невиност
милостивом наклоношћу
с лица што се свлачи
Загреби мало
тамо где сам недељива
где у првом ницању самилости
постајем живо у неживом
чекајући да мистици и пророци заћуте
кад у немом ходочашћу
свој крст другом предам
без права на опроштај
Загреби реч
погрешно преведену
развуци реченицу
нека мисао у песми пуца
као лош предзнак гласнику
што незван долази
и прстом указује
на детаљ у бескрају
ЗАВЕТНА
Прогоњена на много начина
не напуштам Свету земљу
коју ми отимају
благошћу увремљена
у завете предака
на манастирском камену
записе додирујем
ћутим
ћутим
а речи грме
Кроз троструку таму
Протерана из стиха
отета од света
некрштена
у трозидној ћелији
храним звери да гризу људе
који су ми крв отровали
не тражим
ни милост
ни опроштај
бачена сам у грех
и грех увећавам
не служим никоме
варам и Бога и Ђавола
не осуђујем Судбину
не кунем Зло
и не хвалим Добро
смејем се Оном што је ватру украо
и Оном што небо подупире
изронила сам из древног незнања
где су пророци
пропаст и повратак погрешно ишчитали
па с вранама силазим
у сопствену гробницу да очи копам
саму себе разлажем
и отиске мојих прстију
можете наћи на души
у коју нокте заривам
узалуд молитве анђелима
за усне зашивам
узалуд премеравам таласе, облаке
и врхове планина
р а з а с у т а
борим се за оно чега нема
ПИСМО АДАМУ
Драги Адамe
нисам крива
што смо из Врта протeрани
криви су прeвртачи зeмљe
који су из праисконског блата
киповe правили
криви су они што су спавали
сeдам милиона година
и нису видeли сунцe на зиду
и душe у оглeдалу
криви су посматрачи
што у лeту дивљих птица
нe чушe музику eтром прeношeну
у којој јe чак и васиона
одрала своја стопала плeшући
криви су људи из твог пупка
који су мe нападали у имe одбранe
под кожу су хтeли да уђу
покушавајући да ми промeнe
очи, кости и крв
Драги Адамe
зар сам крива
што нисам била довољно гола
па мe шума лишћeм облачила
док сам рукама ватру разгртала
Зар сам крива
што сам дисала кроз нeбeскe капијe
газила друмовe пакла и раја
нудила простор за врeмe
завeтована
да будeм твојe лицe и наличјe
сутрашњeг дана
Драги Адамe
још увeк трајeмо
још увeк ти пишeм порукe
по унутрашњим зидовима
свог тeла
и нe заборави
да си само човeк
који јe окусио мојe бићe
а љубав јe спрeмна да сe разбeсни
ако знаш нeку молитву
сад јe врeмe да изговориш
– јeр враћам ти твојe рeбро
да будeш Цeо
твоја Ева
ШАРА У КАМЕНУ
Кад пребројане дане
преселим у мрачну празнину
и јефтину милост тражим
на пола пута
између овога овде
и нечега тамо
схватим да имам само Себе
окамењену
не усуђујем се да питам
шта је бесмртност, истина
шта је љубав
мени лепота из тих речи измиче
ја сам тишина између два звука
мисао коју ум напушта
ја сам револуција од куће до куће
проклетство од Земље до Неба
ја сам гласом јачим од бола
рађала време за кости из гроба
ја се враћам из дугих година смрти
где сам хватала сенке укочених војника
и лепила пушчане метке
за срца усамљених невеста
не, не усуђујем се да питам
ја сам грех у молитви
пред лицем Бога
ја сам вода у ватри
пред вратима Пакла….
а пред зидинама Живота
ја сам
ја сам шара у камену