Biografija
Slobodan Blažov Đurović rođen je u Zemunu 27. X 1952. godine, gde je završio Osmogodišnju školu i Srednju grafičku školu „Milić Rakić“. U Zagrebu je diplomirao na Višoj grafičkoj školi, kao učenik generacije. Radni vek proveo u „Politici“, na više radnih mesta, između ostalog i kao višegodišnji lektor u ovoj istaknutoj novinskoj kući i bio prvotimac u šahu preko trideset godina igrajući za tu istaknutu novinsku organizaciju. Do nedavno je bio urednik izdavačke kuće „Sfairos“. Potpresednik je Udruženja krajišnika u Beogradu. Do sad je objavio deset samostalnih pesničkih knjiga (između ostalih “Majci Rusiji” i “Sestri Jermeniji”) i jednu poetske proze, i tri Antologije svetske poezije. Iranska ambasada je 2011. godine objavila njegov prepev značajnog persijskog pesnika Atara sa najlepšim minijaturama persijskih klasičnih umetnika. Knjiga je visoko ocenjena u literarnim krugovima, a prepevao je i Hafizov “Divan”(preko 10. 000 stihova) i nedavna promocija bila je veoma zapažena jer je to prvi prepev Hafiza na srpski jezik. Bavi se prevođenjem sa nemačkog i ruskog jezika. Prevođen je na desetak svetskih jezika. Predsednik je književnog kluba “Jedinstvo”, drugi lektor kluba „Ivo Andrić“ iz Zemuna i glavni urednik zemunskog lista „Stopa“. Kao amaterski slikar imao je samostalnu izložbu u Politici 2004. godine. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja za književnost.
STOPANICE,ČUJ ME 5.
Čuj me, ljubljena, krasna k’o Ištar
boginja, nesravnjive draži na šaru
od jedne ni druge nema mi bega
nisam Gilgameš njoj da se opre
vatrenom plesu, nego sam ništar;-
(-strašilo za ptice čeka u bunaru
da ga prikriju pahuljice snega -)
kad do tebe ne može da dopre…
Osveta božice bila je strašna
Prijatelja Enkidua junaku uze
ali mila treba zaslužiti kaznu
jer u neherojsko živimo doba; –
Prodajemo za mericu brašna
druga, a čekamo pomoć muze
a kleli smo se – krvnu plazmu
da daćemo za nj, prije groba –
Istrgla si list sveske od Baha
(„Erbarme dich, mein Gott“): dar
moje čežnje božanstvenoj ženi
(‘Smiluj mi se, moj Bože, u muci;) –
oprosti mi što beh grub i bahat
umišljajuć da rob postaće car,
dodvoriv se bahatoj Melpomeni
s okrvavljeim bodežom, u ruci –
STOPANICE, ČUJ ME 6.
Ni raju iz ada, ni hadu iz raja, poći:
padah u duboku, naglavce, bezdnu
tražeći rupčić veste, iz raskoraka
da vidim: kročim li po srče staklu
ka padobranu lepote, iz neopaza
čuj me, stopanice, tečemo il skupa
u zagrljaj zmaja kobi, u bespuću
il’ razdvojeni, možda, tek u snima –
a ni slutio nijesam, vaj, u slepoći
da ima čistih duša, što čeznu
da su kroz plamene jezike zraka
ko ja, sledili ljubljenu u paklu,
i ubadali se na strelice mraza
te hodeć ivicom brijača stupam
ne mareć rukovanje sa smrću
ka nebu dignuv lestvice od dima –
Traže nas na slici života al’
odavno napustismo sliku: ram
tek čuva sećanje na preplete
dva naga tela u mimohodu
daj mi krvnu plazmu nevesto
premda sam ukleti krvoliptar
i krik mi, prokletstvo, nećeš čuti –
tebe je prihvatio priobal
božje milosti ja sâm
ko Arahna, lepu te pletem
na zračnoj preslici, u vodu
potonuo: Hamlet ti je mesto
Ofelijo krasno uzeo ko skriptar:
život je +- beskonačje smrti –
STOPANICE, ČUJ ME 7.
Ne tražim da te ovo doba
sačuva za neko daleko potonje
no da te potonje vrati ovom dobu –
čuj glas pridignutog draga iz groba
što obris božanskog ište u donjem
gradu, ne napuštajuć mračnu sobu –
gde nagom svetlošću, u podletu
svetlucavu bih da očuvam tebe,
i iz pada nadletim, život je kratak –
da isturiš šipurak prsiju metku,
da sasma voljenog pogrebe
ne postoji sjenilo, ni kalpak –
Da zgasi nikada upaljenu sveću
ti krasi, moja satrula mušmula
u jedroj ti preobražava višnji –
te je ko u Višnjiku saseć neću
jer kako bi se tvoja svetlost čula,
kako bi te obasjalo gromlje, na kiši –
I ti – zgromila me, odilazeći…
STOPANICE ČUJ ME 8.
Zakulisno volim te. Jednoć
bili smo na pijaci odgrizaka sećanja:
jabuka kožara u ždrelu: a mi goli i prhtavi
poput želatinskog lista na vetru:
u nepcima ljubav: ja pod stare dane
još sričem azbuku ljubavi – vatra je gasi
a led pali: čudno koliko smo dalečni
kada sto stopljeni kao karlica
i vilična kost, premda nemoguće
takvo je stapanje: čuj me bezglasnim
glasom te zovem strvokopci ništa
ne mogu lelujavim kopcima
na vetru – samo me ko novčić stavi
pod kapak sećanja isplivaću kao kalpak
s lica mrtva ritera opet da te prizovem
nagost s ugašena pikavca upalim
utvare prošlosti da se raziđu
žeđ da nas obuzme
posvemašnja nikad da se ne zgasi
odronom glasa da se prizivamo
u nigdini
STOPANICE, ČUJ ME 9.
Posle ove noći rimejk je nemoguć
telo je vrhnje usitnjeno, akvarel
što ga je zločinačka ruka
nevinog angela rukom risala
po svesci osuđenih za odstrel
misleć da je pismo ljubavno
Napoleona Jozefini:“Ponovo,
ove noći, pročitah sva ti pisma,
čak i ono, sročeno tvojom krvlju…
Moja je duša u tvom tijelu, i dan
tvog zemaljskog usnuća biti će
dan moje smrti“. Možebiti
stopanice da su moja pisma
leptiri koji su se bacili u plamen
i sagorevši kuloare tela obeznoženi
i obezručeni se bacaju smelom ti
nagošću: da hoće vetar pirnuti
da tvoj haljetak zavijori po
sakralu nebosvoda gležnji
da ti zabelasaju žabokrečinom
bezlična života: anđeo da se probudi
u zločincu, dželat da se prepozna
na zboru aranđela: nemoguća
misija, čuj me košljoribe
ne mogu leteti, al’ san
teški lakušno nose na srcu: zajutri
u meni – rimejk nemoguć da oživi…
STOPANICE, ČUJ ME 10.
Zvaću te i kad prozukli glas
od prizivanja pukne, k’o mogranj; –
i udarivši, u božji talambas
svo ti nebo draži skovitla na nj; –
i voljena svetlosnim knutom
dojki ti, zemlji prinudno sletim; –
k’o vetruška, za zlatnom utvom,
što levitira i kada ne leti –
medonosne usne su ti strujne
pantljičare, neka me satru,
u krtičnjaku opsenarstva i laži; –
polugluh i poluslep sam, čuj me
te kao tigar ulećem u vatru
i po nedođiji mrtav te tražim –