Biografija:
Desa Dautović devojačko Dragović. Rođena u Aranđelovcu Završila sam pedagošku akademiju u Beogradu gde i danas živim. Pisanjem se bavim iz školskih dana. Pišem poeziju, prozu, dečiju poeziju itd… Član sam mnogih književnih udruženja u zemlji i inostranstvu. Imam objavljenenih radova u mnogim zbornicima i antologijama. Dobitnik sam raznih nagrada: povelja, plaketa, diploma, sertifikata … Imam objavljenu knjigu i dve u pripremi koje ću izdati ove godine.
Lepota leta, deca i prolaznost
… Jutro je blistalo na svakoj grani divnog leta, berićet dremao po obodima grana i mamio razdraganu decu da uživaju u ukusima svakog ploda. Jedva su dočekala! Livade šarene mame pčele i leptire, po koji zričak letnje žege oglasi se u travi! Procvetalo svakako cveće po poljima i kao istkan ćilim krasi lepotom i odiše mirisom raznolikim. Deca trčkaraju po tom ćilimu. Neka od njih, obično devojčice uberu po koji cvet uživajući u lepoti i mirisu. Dečaci igraju lopte. Svi su tu i razdragano isčekuju nove drugare! Leto je, raspust grabi nove dane, prolaze tako ispisani zadovoljstvom. Prođe i leto, berićet obran, listovi žute i opadaju, njišu se prazne grane. Livade šarene i bašte obrale cvetove, sasušena trava zlatom podari svu draž. Deca radosna, pozdravljaju leto, jesen ih mami u školske klupe gde ih dočekuju nova znanja…
Jedan žabac Pevao je cele noći u pohode mora poći, rešio je vredni žabac da okuša sreću i poneo kamericu da napravi Koju sliku, i da snimi nešto vešto. Šetao je tamo amo, svega Ima kao naslikano, divio se lepoti i raju gde provode dane mnoge ptice, drugari i životinje razne. Slikao je i on tako, javi mu se neka ptica, eno tamo tvojih drugarica na livadi pored reke, Sunčaju se ko neke starlete. On se tamo uputio, osmotrio, Sve je lepo osmislio, da ih slika Iz daleka da ne ode neka, pa će album da napravi i podeli svima.
Bako moja Osmehu moj, što uvek blista Teška je sudbina a duša čista, U mladosti namučila, duša ista Naradila, odgajila, ostarila a blista. Osmeh mio u mladosti sve bodrio Ruke nežne, žuljevite, ogrubele, Duša široka, sve nam Bog podario Tebe meni dao, tvoje nežne ruke bele. Ni sada ti nije teško, korpu drva dala Donela si, potpomažeš se štapićem, Bluza, džemper ruka tvoja ištrikala I meni je kad sam bila mala, s’ vozićem. Dok sam živa nosiću radost i sreću Nikad stideti se tebe, bako moja, neću Verujem da ću i ja jednog dana odgajiti Unuke kao ti sve nas, uvek sećati i diviti.
Kada te život razapne, jače od tuge…šta je od tuge tužnije? Živimo onako u hodu misleći preživećemo sve nedaće i živeti toliko dugo da postignemo sve što smo poželeli? Vode nas koloseci na razne strane, kuda ćeš? Trudimo se da odaberemo najlepše za sebe! Nekada uspemo, nekada ne? Uvek smo spremni i puni elana da se suprotstavimo izazovima života! Sreća nam se osmehne, mi nesmotreno, bez razmišljanja uplovimo u luke putokazima i smišljeno mislimo da se otisnemo u plahovitu reku, jezero ili mirno more? Mladi jurimo u izazove koji plutaju horizontom sa najlepšim rađanjem sunca, lepotom dana i zalaskom sunca, zracima upletenim okruženi plavetnilom neba i baršunastih talasa. Odnose nas luke a putokazi probude na one raskrsnice i koloseke kojih se klonimo i nismo svesni da postoje? Ipak su tu, na putu svakog od nas… Doživela sam jedan od njih! Kada pomislih da „ceo svet je moj“ da smo na vrhuncu svega, jedna nit se otkinula i sve je ponela dole niz liticu u dubine, gde sve nestaje, plavetnilo opletene lepote nosi u potpalublje ispod korala, po školjkama gazi, i bisere niže, oplete mojim mislima u lavirint me ponese nestajanjem da dohvatim jedan biser i krenem tvome plavetnilu… Da li su to dubine, od tuge tužnije koja te odvode ili visine, plavetnilo visokih oblaka i pogleda Anđela koji se osmehne, prigrli tople ruke i odvodi, ja isklesana od tuge, tugujem, gledam i živim dalje.
Šta je tužnije odlazak ili ostanak Kada te život razapne, jače od tuge…šta je od tuge tužnije? Živimo onako u hodu misleći preživećemo sve nedaće i živeti toliko dugo da postignemo sve što smo poželeli? Vode nas koloseci na razne strane, kuda ćeš? Trudimo se da odaberemo najlepše za sebe! Nekada uspemo, nekada ne? Uvek smo spremni i puni elana da se suprotstavimo izazovima života! Sreća nam se osmehne, mi nesmotreno, bez razmišljanja uplovimo u luke putokazima i smišljeno mislimo da se otisnemo u plahovitu reku, jezero ili mirno more? Mladi jurimo u izazove koji plutaju horizontom sa najlepšim rađanjem sunca, lepotom dana i zalaskom sunca, zracima upletenim okruženi plavetnilom neba i baršunastih talasa. Odnose nas luke a putokazi probude na one raskrsnice i koloseke kojih se klonimo i nismo svesni da postoje? Ipak su tu, na putu svakog od nas… Doživela sam jedan od njih! Kada pomislih da „ceo svet je moj“ da smo na vrhuncu svega, jedna nit se otkinula i sve je ponela dole niz liticu u dubine, gde sve nestaje, plavetnilo opletene lepote nosi u potpalublje ispod korala, po školjkama gazi, i bisere niže, oplete mojim mislima u lavirint me ponese nestajanjem da dohvatim jedan biser i krenem tvome plavetnilu… Da li su to dubine, od tuge tužnije koja te odvode ili visine, plavetnilo visokih oblaka i pogleda Anđela koji se osmehne, prigrli tople ruke i odvodi, ja isklesana od tuge, tugujem, gledam i živim dalje. Desa Dautović