Биографија:
Владан Ракић је рођен 24. 05. 1960. године у Плани код Параћина. Завршио је Гимназију, потом Факултет политичких наука (група – новинарство) у Београду, где је на постдипломским, магистарским студијама 1985 – 89. апсолвирао и „Масовне комуникације и публицистику“. Од 1984. до 1989. ради у ТВ Београд („Београдска хроника“), паралелно сарађује у Радио Београду, а потом годину дана проводи у РТ Приштини на испомоћи из ТВ Бгд. (почевши као новинар и водитељ, а при крају ради као самостални уредник „Политичког магазина“ ).
Од Видовдана 1990. живи и ствара у Берлину, где је апсолвирао специјалистичке, постдипломске студије на Филмској и телевизијској академији „Конрад Волф“ Бабелсберг-Потсдам (група „Науке о аудио-визуелним медијима“).
Паралелно ради на припремама за докторат на Факултету политичких наука „Слободног Универзитета Берлин“ (код ментора проф. др. Фрица Вилмара).
Истовремено, од 1990. ради као стални (хонорарни) дописник „Вечерњих Новости“ (претежно за европско издање, али и за оно у мартици), непрекидно извештава за Радио Београд, повремено за ТВ Београд (Програм за иностранство), а 1998./99. за Радио „Дојче веле“ (редакција на српском). Кратко сарађује у „Дневном телеграфу“, „Националу“ (2002.) и „Блицу“ ((2004./2005.), а неколико година и у недељнику „Стар“ и „Свет“ (повремено је објављивао у дневнику „Вести“ и немачком „Билду“). Од доласка у Берлин 1990. на немачком кабловском „Отвореном каналу Берлин“ покреће, уређује и води телевизијске емисије на српском „Ју-актуел“ и „Србијанка“, а од 1999. тј. од покретања прве наше комерцијалне телевизије у европској дијаспори, „ТВ ДЕЛТЕ Берлин“ (њен је идејни творац и носилац пројекта) ради као главни уредник, водитељ и сниматељ.
Априла 2003. од Медијског уреда Берлин – Бранденбург добија лиценцу за сопствену кабловску телевизију (у оснивању), а убрзо потписује договор оемитовању на сателиту (користећи сервис) ТВ Дојче веле (Deutsche Welle), што је још у припреми …
Песме су му превођене на немачки, италијански, шведски, чешки, румунски…
Немачки издавач др Петер Герлингхоф ради на преводу нових Ракићевих књига на немачком (и српском) језику …
Ракић је члан Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке. Од почетка 2006. живи и ствара у Београду, где поред рада у РТС-у (као новинар и уредник/аутор емисије из области културе у Програму за дијаспору, за шта још није добио ни динара надокнаде, иако је у радном односу од 1989. године!!!) ради паралелно, повремено и за РТС – редакције – „Јутарњи програм“, „Жикина шареница“.
…Од 2012. извештава и из Берлина за „В. Новости“ и РТС – када се нађе у овом граду, а прилоге и ТВ емисије снима у више европских земаља …
Владан Ракић сарађује поред поменутих медијских кућа и са „Књижевним новинама“и „Вечерњим Новостима“ (писао је и књижевне приказе за недељник „Новости ПЛУС“, до гашења овог недељника ) … Започео је и три ауторска документарна филма, повремено преводи са немачког и руског језика, 2007/ 2008. на Факултету политичких наука у Београду завршио је постдипломске специјалистичке студије ( треће по реду постдипломске, струковне студије) на смеру „Тероризам и организовани криминалитет“ – код проф. др Драгана Симеуновића (са просечном оценом 10.00).
Ракићеве збирке поезије су последњих година најмање 6 пута биле у најужем избору за престижну књижевну награду “Милан Ракић”, али му је ово признање “у последњем тренутку волшебно измицало из руку??
Био је у више наврата сарадник Министарства за дијаспору Србије, али и
Министарства културе и информационог друштва, а и у конкуренцији (на конкурсу) за генералног директора РТС-а 2020. (од укупно 16 кандидата 3. на листи).
Укупно је објавио 40 књига (од тога 32 збирке поезије), а у припреми за штампу су романи, “Маратонац у кавезу”, док тренутно ради на промовисању првог романа “Берлинска опсесија” (и „Београдска фасцинација“;, као 2. том)… Ракић припрема још неколико књига (друга измењена и допуњена издања), као и збирку песама за децу,
збирку кратких прича, књигу разговора са академиком Миодрагом Павловићем и дело на коме ради више деценија (?) итд …
Живи и ствара у Београду, а на новинарским и уредничким пословима је у Програму за дијаспору РТС-а.
КНЕГИЊО СЛОМЉЕНИХ КРИЛА
Долетеле са ластавичје ослобођеним покретима
оног суморносивог окрајка дана
док је Бог Шуме сушио меса у оскудици топлоте
тако изненадно тако безнадежно а тако ишчекивано
и осионо си разбацала своје девичанско перје
по мојој неусахлој разборитости
и простирку зазлаћену си донела
да изливање недвоумне отворености
не додирне трошно зрно разаткане земље
У оку си пронела комаде закрсног човека
и праменове разгранато разводњеног бола
то си жудно просула уз корито затечене реке
у шумици Налаженог Блаженства и Спокоја
куд те доведох сву у заискрењу и преплодном хтењу
И као да од Жуте Мрље Сунца да сам те сном украо
и гониоце твоје и гониче радозналости моје понизио
тако сам и пригрлио твоје разодевено лице
у слици из изгубљено – скрхане прошлости
коју смо лахорасто чули с времена на време
пуцкетањем гранчица испод наших запењених ногу
Под нама се лило само тло тренова у јединствености
– гледаним дизањем стабала у висину заплављену
златогривасто сам зајахао твоје чежњиве покрете
ухваћене са околним шипражјем шумарка засањеног
тишинама рајским просновљено неопеваним …
Ни Леонардо ни Пикасо ни Ван Гог ни несликани Бог
не би ухватили ни зауздали те преузвишене покрете
давања протицања простирања притицања изливања …
Изливала се крв твоја цела неспокојена полутарима
и комадима свосветно сунуте душе …
Истицала је слепа унутрашњост усковитлана
па прогледало ресано срце које сам једном
у Устоличењу Цара Пожуде нашао …
А онда је Сноветни Замах раскрављено изашао
па су и људи у крвоскоку мушки искакали
– у нарицању и од среће првеначно плакали …
О кнегињо раздраганих крила и паперја
како је само нама заверена река била завидна
на нашем – предано зажареним покретима
слученом међупланетарном Протицању
на нашем Додиривању токова звезда
пулсирањем нежности умиљастих божених
која насликана спајања гледају ванвремено …
Обесне обале додиривали смо повремено
док си се давала стискано – распрслим тренуцима
ореолом упаљене маштенасте садашњости
као ни један анђео метеорном небу што се даде …
И као да све због нас постојаше
у тим вековито беличастим треновима:
И доведени путељак осећај ко живот јак
и завидна шума постељена трава
и ти на скок и крик спремна као пума
река намах исушена крај водопадногоропадног тека
течење и узимање истицање и примање
и еруптивна топлота тела која се топи
нијансираним тоновима лепоте у хармонији …
У агонији сам осетио прострелну силину
којом небо аријански запара тело твоје
и трен бескидног одузимања и давања златобоје
док је Љубав рађала топле шуме само за нас двоје
Топле шуме само за нас Двоје.
Године Господње 1977-
(Познати антологичар мр Душан Стојковић тврди да је ово антологијска,
најбоља моја песма. А написана је са 17. година!)
КОСОВСКА СВЕТОСТ
У БЕЗМЕРЈУ РАВАНИЦЕ
Ради Комазец и Радомиру Стојановићу
Погинуо сам ето и ја на Косову Пољу
у нападу крвних турских агарена
пао сам за будућност српску бољу
за круну нових Лазаревих витезова
Погинуо сам и недавно у Дечанима Високим
црни крвници ме прикуцали за манастирске двери
па ме клали и слепили и у мучним Звечанима
у Зочишту ме гурнули пред дивље звери
Мојом крвљу натопили су зидове Грачанице
кости ми уградили у Горњи Постамент
зеницама прелили Симонидине сочанице
утробу узидали у Љевишки фундамент
Клали су ме и још ме мучки кољу
и разапињу по целој Дедовини Светој
жарко желе српску и ову задњу смрт моју
да се њоме ките у пировини проклетој
Ал` се ни мртав крвницима злобним недам
већ се и даље борим – за круну косовску горим
ни педаљ Свете Земље нећу да им предам
и постхумно Лазарев Завет певам и зборим
Јер – Косово и Метохија су понос српског рода
то је Светост што је ушла у душу и у вене
проклет нек је свако који педаљ те земље прода
место порода – ницале му ножевне стене!
Да – на Светој Српској Земљи пламте свете речи
од Газиместана до пресвете Раванице још горе
туда још увек Лазарева душа просветљено јечи
његова дела олистало Српско Јеванђеље говоре
Све Српско Свето похрањено је у царској Раваници
ту се поколења каде и лепоте зацарене цветају
окупљају се у тој васељенској сунчевој бројаници
ту коначе и моје и мисли и кости и светошћу се светају
У Лазаревој Раваници залог моје смрти и будућности почива
у Његовој души закрсно ћу умирати и поново се родити
ту се српство кали и вечне победе Лазаревом главом снива
одатле ће царска круна лазаревски целом васељеном бродити
Јер Раваница је и душа и тело и одсечена возниклог српства глава
омеђено Царство бесконачја што српство завечено плени
у Раваници царство српско ниче живи и крунисано не спава
ту и моја посечена душа моћно обитава јер цар Лаза све племени
Раваница света српство цело по васељени хришћански семени
Раваница Лазарева никада посечена цвета и листа по целоме мени!
– ту се светост зачиње, рађа и по космосу се шири ко незауставна струја
– у Раваници Лазаревој заискрела Светост васионо –титански буја
Раваница је безмерје наше Светости
– умирилиште и исход чисте Светлости!!
Раваница – живот небески на равне царске части
Раваница – Равналица праведности и српству оданости
за коју су моја глава и сво српство спремни пасти!
Манастир Раваница – за најузвишеније божанске почасти!
3. фебруар 29. 04. 2022.
СУДБА
Рускињи Емилији
и Ј. Јевтушенку
Копитом својих ноћи
степу чешља сву
Урал донела нежно
у глечерном оку
Стењка Разин и Пушкин
на јастуку детињства спију
Њени се дани сибирски
у једноме сну мију
белила се просторно сударају
и у њеној глави снију
питомина Дона и Оба
красе рашчешљану околину
и татарска крв по Њој кључа
– по годинама прска дивље
за гриву месеца држи
– донете сне и ковиље
Русија у лику се купа
у сваком кораку и дашку ветра
Са Русијом живи скупа
и злурадост несташног Дњепра
и белило Њених дана
шире од Сибира вибрира посред стана
Берлином завичајно вибрира вибрира …
Боја снега из ноћи се цеди
– укус лепоте Марине Влади
пред вратима седи
Ахматова и Цветајева јуре
крајеве истог чвора
на обали сећања Њеног
пенушави талас мора
и таласи земље Њене
и откоси златног жита
преливају градско стење
умивају укус мита
Русија у души јој свој
купа умилно срце
и мене запљускује снено
Русија ко аманетни пој
увија ми скуте древно
и проказује правац мој …
У Рускињу утонуо сав
орусио се и српски рој
запњуснуто пободено прав
руским се небом мије
док предачки још једем хлеб
степе Сибира снијем
древна и славна крадем пера
оноћени вапај ме куша
нешто ме вуче и силно тера
– по Русији купа се душа
судба је то божено моја
– на врата очију куца
соната од руских боја
по моме обзорју пуца
– у Рускињи тој читав свет
и плач и богопој и јед
песма Русије ми је лет
па на крилима песме и љубави те
и тужан и уклет потим сне
у шапату среће у прободеном срцу
мени је сада све
мртав после а жив пре
зов се мој по тундри креће
а Рускиња кобна та
донесе зиму испразни пролеће
и јесен и лето закључа у пољупцу свом
па Русију клех и ваздизах силно
у животу прошлом и будућем мом
– јер Она беше и децембар и мај
почетак ваздизни сав
и тужне сене крај
мој први посртај
а живљења прави ток …
Рускиња чулна та донела сјај
па усисала живљења сок
Рускиња та моја лепа
развратна и луда
Судба је моја сва Судба моја худа
(Од Судбе те нема ми спаса
ал док има мене има и гласа
и истине да волео сам силно Њу
– кроз Рускињу моју а туђу сву
волео сам и волим ко божанску Србију
сад и Русију целуту
Русију моју целуту).
ХРИСТОВА ТИШИНА
Најшира је Христова Тишина
у небо закуцана
Од Ње се нема куд
– из Ње – само рўд
Док – Запаљење Боја
за Прозбор је Основа
Од Христових мисли
– бескраја губер
за Доброту изаткан
Христова Тишина за небо закуцана
Ширина је светлуцава
– моћан је и ватрен сваки Збор Њен
Из Ње Права Реч у Светло Првински ниче
И Тишине и све те Речи једне другој сличе!
Небо им је злаћана рима …
16. јули 2014.
ЉУДСКА
Академику Миодрагу Павловићу
Стидљиви облаци
облике Постојања вуку
У вилином луку
мрешкају се дуге
Осмеси звезда по тaвану неба
Статуе муза у наличју Христа
Бог је лепоту с љубављу излио
Саткан од уганућа одјек времена
олуке милина нежно прави
Дела људских руку о регистар неба
ко суве вешалице висе
Фараони Постојање
у питомини сфинги најављују
Позлата њихове воље
у обзорје Првине утиснута
На челу Постојања реке краљева
Обале без крајева
у севу распете звезде
Непролазне очи чиле
– из коре Земље Мајке извиру
Рука Творца је милостива
– на пени морске крви
суверено почива
Саздао сам Делфе на Првини Сновиђења
У мимоход лепоте пев је људски уденут
Укоченост глатке виткости
изнад површине мисли
саопштава несмирнуће
Време је за сан
После Провиђења руку
долази новог века свануће
Време је у Људскост заоденуто
и кожу рађања има
Жељолиште ми у заоставштину света
наследно обучено
а биће лепотом трајања пресвучено.
Мрестим се у ћелији мирноће
Прве Речи.