Биографија: Димитрије Калезић
Димитрије Калезић рођен је у Кликовачама код Спужа (Даниловград, Црна Гора) 10. Новембра 1937. Од оца Милована, пјешадијског подофицира Краљевине Југославије, и мајке Данице, рођене Линдровић. Основну седмогодишњу школу завршио је у Спужу (1951), петораредну боглословију у Призрену (1956), после тога био је на ердовном одслужењу војног рока (1956-58). Иза тога се уписује на студије – прво теологије (1958) па филологије – Група за српски језик и Југословенске књижевности (1960) и дипломира на једном (у јуну 1962) и другом факултету (у септембру 1964). У међувремену (1962-64) је провео четири семестра на Бечком универзитету, слушајући наставу философије на Философскоме и Римокатоличкоме теолошком факултету. Од јесени 1964. ради у редакцији Гласника – Службенога листа Српске православне цркве, а иза тога је суплент (1965-1968), па професор Богословије СПЦ у Београду. Докторирао је у марту 1975. И био изабран септембра исте године за доцента за предмет философија: одатле је после биран у више звања универзитетских степена, за ванреднога (1984) и редовнога (1991) професора. Био је декан Факултета током четири мандата. Пензионисан је 2003. године.
Научно истраживачко интересовање развио је у више праваца који полазе са раскршћа теологије, философије и историје (црквене, културне и особито књижевне). Питањима језика се бавио кроз лингвистички приступ и метод који је присутан у многима од његових радова, тако се читалац у најпосреднији начин уводи у саму срж постављенога питања. Положио је професорски испит за професора средње школе из Групе систематске теологије (1968) коју чине догматика, апологетика, етика – тема домаћег рда Етика Горскога вијенца, а докторирао (1975) из Групе филосовско – педагошке – теза Антропологија философије свејединство и Библија. Професор је Духовне окодемије – Правословнога богословског факултета Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) и Музичке академије у Сарајеву, Република Српска.
ТЕОЛОШКИ КАРАКТЕР ИКОНЕ
Икона као уметничко дело спада у ликовну уметност. Међутим, њено примарно значење је теолошко. Да једна слика буде икона потребно је да има своје специфичности. Стога икона има исто што и слика, али и нешто више од тога. То су тип и прототип – то имају чак и пејсажи, затим персонални моменат – то је особина портрета, и најзад акт освећења – искључиво својство иконе. У чему се они састоје?
Код сваке слике – према то и иконе – разликујемо два битна чиниоца: архитип и тип, или прволик и лик. Ово прво – архитип, прототип, прволик – јесте оно лице које слика приказује, а ово друго – тип, отисак, лик – јесте његов приказ на слици, сама слика Зато слика као таква, налази се испред нас као и сваки тварни предмет, а праволик који је на њој представљен, образ који је на њој изображен, може да буде одсутан, може то да буде и надтварни Бог, али његова слика, његов отисак – знак је његове мистичне присутности. Стога никад не можемо да схватимо икону – поготову не икону самога Бога – идентичном са њеним прволиким, оригиналом. Отуда јасна мисао и факат да у икону која је форма уметности у којој оно изражено одговара ономе што се изражава, поред и најтешње везе слике и личности представљене на њој – немамо подударност или идентичност у смислу формалне логике. Икона, односно иконописац, нема никад намеру да доведе у заблуду онога ко јој приступа као нечему испред себе.
Икона, као нешто видљиво и њен прволик, као нешто невидљиво, потпуно су различите суштине: слика човекова представља облик његов атела, или ен садржи душевне силе и способности тога истог бића – она није жива, не размишља, не осећа … Али главна снага иконе садржи се у томе што она служи као слика и прилика онога ко је на њој представљен, јер праобраз предаје своју снагу своме изображеном образу који служи као његово оличење и представља га у његовој телесној одсутности. Дакле, слика или икона је средство за комуникацију између онога ко јој приступа и онога ко је на њој насликан. Кад је на слици приказан светац, религиозан човек остварује тај контакт с њим кроз молитву и поштовање упућено преко иконе, или кроз њу – њему, личноме човеку, и још даље – личноме надтварном Богу. Икона, значи, служи као средств онепосреднијега ступања у везу с њеним прволиком.
Поред ова два фактор аиконе – лика и прволика – православље, следујући своју антиномијску догматику, утврђује и постојање трећега фактора; он и јесте услов појаве иконе, одбносно он је услов иконизације и гарантија иконософије. Овај трећи чинилац представља нешто треће што се налази изеђу реалног и прволика и његове умом постиживе духовне суштине – с једне, и његовога материјалног представљања које је стварна материја – с друге стране. То је личност која је једна, и држи јединство двеју суштина, материјалне и духовне, служећи им као заједничка подлога, подмет(ак), и јесте изворно значење појма личност. Ово је особито јасно на примеру најтајанственије иконе – иконе самога Спаситеља, чија једна богочовечанска личност сједињује две суштине – тварну и надтварну. Зато и у икони Христовој и у икони свечевој, имамо присутан персонални моменат који омогућује учестовање ика у прволику, слике у оригиналу, иако између њих нема суштинске идентичности. За уски и плитки рационализам А = А, А1= А – то је курс формалне логике. Међутим, за металогични, логосни ирационализам важи друго правило: не само да је тачно логично А = А, него и логосно А1= А, јер антиномије откривају подударност једнога и другог. Тако у православној догматици може истовремено да постоји и различност и истоветност: ипостана различност а суштинско јединство кад је у питању један тролични Бог, и ипостана истоветност а суштинска разлика кад је у питању икона и на њој представљена личност. Стога је тип од свога прототипа потпуно различит и неспојив с њим по суштини, али је сличан и спојив с њим по личности и мену које га изражава. Дакле, личност и њено име чине везу слике и онога ко је на њој исликан, не само у могућом него и реалном Икона, значи, учествује у праслици, али не кроз јединство природе са њом, него кроз личост која изражава сасвим другу природу но што је природа иконе као материјалног објекта. Као таква, икона је стварна слика, и човек који јој се молитвено обраћа, трезвен је и свестан тога; у противном, кад би преувеличао значај иконе и рационалистички свео необухватни прволик – његову суштину у оквир и димензије иконе као овосветске трулежи твари, он би икону уканазио: претворио би је у фетиш, идол – ствар у којој, по искривљеном уверењу, живи Бог. Тиме би дошло до реалтивизирања Бога, разуме се у човековој уској логици, и до апсолутизирања твари којој би припадало не само поштовање, што је нормално, него – служење, што је ненормално, јер оно једино припада Богу. Тај смисао има старозаветна забрана обоготворавања твари и служења њој (II M 20,4-5). Третирајући процес иконизације из еклисиолошког аспекта, ми можемо у њему да разликујемо два момента, два именовања – људско и црквено. Оо прво никад није само собом дозвољено и не може да замени друго; и колико је потребно прво, толико је потребно и друго да би икона била – икона, сакрална слика. Зато израђена и неосвећена икона у црквеном сазнању још није икона, него само пројекат иконе који постаје иконом тек актом освећења. Све дотле то је, аксиолошки узето, ппрофани предмет који стоји ван економије спасења; значи, сотериолошки је нефункционалан. Истина, тај предмет, та слика, није ни неко зло – ни супстаницијално ни фунционално, али није ни светиња, него, једноставно, профана, несвета, ствар. Зато еклисиолошки појмљено, није правилно неосвећену икону називати иконом; односно, она је икона по својој намени, својим назначењем, и као још неосвећена и тек будућа, она се, са изесним разлогом може именовати иконом, али ни у ком случају светом, освештеном иконом. То што ће је чинити таквом – посредником и преносиоцем освећења и реалном везом у саодносу Бога и човјека – јесте сам чин освећења; да буде укључена у небоземно и богочовечанско дело она треба да буде извесно време у цркви – најмање једну литургију – у олтару, а после тог аизвршити кратки обред благосиљања иконе, зати је однети кући ис тавити, по могућности н аисточни зд стана/ куће, и то ће бити кућни иконостас. После могу ту да дођу, временом и друге иконе, и ова је средишња, сем ако дођу иконе Христа и Богородице; њихов је распоред као и на иконостасу: средња је Христова, њој десно Богородичина, њој лево слава цркве, односно породице, па остале без некакога утврђеног реда. Испред централне дође кандило и – то је кућни иконостас.