Биографија:
Кратке приче о Ћуприји писао је Душан Стаменковић, по пореклу Јагодинац. Његова супруга Љиљана је рођена у Параћину, а синови Миомир и Милан су рођени у Јагодини.
Најраније детињство је проживео у Соко Бањи, основну школу и гимназију је завршио у Ћуприји, а у студентским данима је боравио у Београду.
Дипломирао је на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду.
Писање кратких прича започео је у ћупријској гимназији, а наставио је у време уочи пензионисања. Објављивао их је најпре на друштвеним мрежама, а затим и на сопственој интернет страници. Недељник „Нови Пут“ из Јагодине је у рубрици „Ћупријске приче Душана Стаменковића“ објавио неколико десетина наслова.
Поред писања Душан Стаменковић објављује и фотографије и кратке видео записе.
Као дугогодишњи члан Ротари клуба „Ћуприја Морава“ учествовао је у низу хуманитарних акција.
ОПИЈАЊЕ ЛИПОМ
Последње дане пролећа обележавају матуранти својим свечаним дефилеом кроз град. Не зна се ко је узбуђенији, ђаци или њихови родитељи. Радост због одласка на студије и снови о бољем животу подижу свима распожење. А после бурне ноћне прославе следи колективни одлазак у парк.
Велика Морава даје душу Ћуприји. Бистро време, чист ваздух и мирис липа опијају. Матурантски дочек јутра у парку се памти за цео живот. Додуше и понеки тајни пољубац.
На градском тргу, у многим улицама и двориштима, мирис липе преовлађује. Људи се у Ћуприји осећају као да су у Врњачкој бањи. Чувену бањску променаду, замењује парк поред Велике Мораве.
Све више и више је младих и старијих који шетају поред реке. Неко трчи, помало и вежба, а неко само лагано корача стазом. Има довољно клупа у хладовини да се одморе уморне ноге. Поглед и мисли најчешће залутају изнад воде.
Некада је била плажа поред моста на Великој Морави. Златни одсјај песка је невидљивом силом привлачио купаче из целог Поморавља. Градски аутобуси из Јагодине и Параћина су преко лета имали привремено аутобуско стајалште баш на почетку моста. Река је била бистра, са шкољкама и раковима, и са свакојаком рибом на радост пецароша.
Скакало се са моста у најдубљи део воде поред тумбаса. а на левој обали се играла одбојка и шутирао фудбал на песку. После су сви трком прскајући по води улазили у топлу реку, а на крају дана и под туш да сперу моравску тињу.
Само је туш и данас на истом месту.
Иструлеле канадске тополе поред реке су замењене младим липама. Гунђали су многи када су тополе посечене, нису веровали у нови дрворед. А данас су почеле и ове липе да цветају најављујући долазак врелог лета.
Шетња поред Велике Мораве и опојни мирис липа се не заборављају. Као ни мирис роштиља и вечерња музика на некадашњој тераси ресторана „Плоча“.
Врњачка бања, Соко бања, … парк поред Велике Мораве и многе ћупријске улице и дворишта, мирисом липа опијају и душу и тело. Има ли нечег лепше од опуштања тела док мисли плове далеко?
Празник који се пада у петак уочи Ђурђевдана зове се Бељани петак. На тај дан се иде на ливаде. Крене се од куће рано ујутру, чим се појави сунце, да би се брало цвеће које се ставља у торбе. Након тога сви поседају на траву и заједнички ручају и веселе се одласку зиме и доласку лета.
Тако је било и пре пола миленијума када су сељаци из села око манастира Сисојевац скривајући се од Турака дошли на ливаду између цркве и реке Белице.
Након службе у цркви, уз богату трпезу и музику, момци и девојке су очијукали надајући се да ће родитељи да им дозволе брак из љубави. Уживало се у лепом дану на рајском месту.
Безбрижно су се осећали, јер су старији стражарили на путу одакле су могли да дођу Турци.
Зло време је било за Србе. Турци су прогонили народ, убијали и одводили у ропство. Немилосрдни су били.
Српска издајица, а ко би други могао, кажу да је био пореклом из села где се данас налази Горња Мутница, за чизму пуну турских пара, повео је Турке скривеним стазама ка Сисојевцу.
Ненадано су Турци на коњима са исуканим сабљама, кренули ливадом на којој се српска младеж забављала. Настала је вриска и бежанија. Немоћно су девојке потрчале поред реке Белице склањајући се од побеснелих коњаника. Српски момци су се голоруки препречили, али све је било узалуд.
Крв је потекле бојећи воду Белице.
Најбрже девојке су трчале поред реке надајући се да могу да се склоне пред помахниталим Турцима.
Црнокоса лепотица је дошла до клисуре, а онда се хитро попела на високу стену. Ипај ју је Турчин стигао. Немоћно је ухватила снажнијег силника и повукла га у понор. Није им било спаса. Стена изнад реке Белице је добила своје име – „Девојачка стена“, а река је названа Црница.
Две сестре су трчале према манастиру Раваница. Надале су се да могу да утекну душманима. Када се дошле до клисуре где је река Раваница вијугала између литица, више нису имале снаге. Видевши да ће Турци да их ухвате, загрлиле су се и скочиле са стене у реку.
Нашли су их једну поред друге како се и у смрти осмехују отворених очију. То место се и данас зове „Две сестре“.
Бељани петак и обичај одласка на ливаде да се убере прво пролећно цвеће је заборављен. Ни Ђурђевдан није више хајдучки састанак.
Пролазећи новоизграђеним путем на месту где је некада пролазила железничка пруга Ћуприја-Сењски Рудник, тек по неко запази два моста изнад реке Раванице, па прокоментарише „Две сестре“ и незнајући зашто се то место баш тако назива. Причу о смрти на Бељанин петак излетницима, који уживају на Вавилу уз роштиљ поред реке Раванице, нема ко да им исприча.
Река Раваница је одувек делила Ћупричане на оне који живе у центру града, тамо где је црква, парк поред Мораве, болница и пијаца и оне друге који имају куће на Славији, поред шећеране или железничке станице. Уосталом, Жировница је била некада засебно село, ван Ћуприје.
Железничарске и паорске породице су живеле измешано поред Пољанчета на чијем је почетку био „Сточни запис“ кога више нема.
Уочи Другог Светског рата у Ћуприји је било девет, а можда и шеснаест јавних кућа. Углавном су све биле поред Велике Мораве због близине касарне. Само једна је била поред железничке станице.
Посао је цветао и у време рата, јер је у Ћуприји било свакојаке војске, од Немаца до Руса избеглица-добровољаца и Бугара и домаћих колаборациониста.
Брижне мајке су својим кћерима прстом указивале на девојке из јавних кућа говорећи да ће све да буду ошишане до главе кад се заврши рат и да ће вероватно судски да буду кажњене због пружања својих слатких услуга окупаторима.
Заносна, црнокоса лепотица Рада Мијандрош је била ћерка јединица, још увек неудата, иако су њене вршњакиње већ имале децу. Живела је са родитељима у кући у чијој су близини била домаћинства Несторовића, Петковића, Здравковића, Михајловића, Митровића…
Рада није ишла ни у кафане, а камоли у јавне куће. Међутим, код Раде је кући долазио Немац, официр, висок, наочит, са плавим очима у беспрекорној униформи са изгланцаним чизмама. Некада је Немац долазио аутомобилом, некада с војном патролом, али најчешће кад падне први мрак био је сам. Није се дуго задржавао.
Избегавала је Рада да иде у центар града, на пијацу или у приватне посете. Једино би ујутру одлазила код свог Шнајдера. Била је витка, носила је ципеле са штиклом, бујна црна коса јој је била до рамена, па је пленила својом појавом. Шта год да јој је Шнајдер сашио, на њој је било као саливено.
Тек стасали момци из комшилука, старији Милорад и мало млађи Драгослав, жељно су је чекали кријући се иза тараба. Гледали су је упијајући њену лепоту, па би онда трчали иза шупе да их нико не види и тамо се такмичили ко ће први да се самозадовољи.
Гимназијалке су се трудиле да имају бар делић гардеробе скројен по изгледу на сукње и хаљине које је носила Рада. Наравно, нису смеле својим мајкама ни да спомену да су виделе Раду.
Срећна или случајна околност је била што је Шнајдер имао радионицу у помоћној кући у дворишту близу Слободана Ђаковца, тамо где су биле кафане „Код Белог“ и „Код Црног“. Ту се доселио одмах на почетку рата. Био је избеглица и нико није знао одакле је дошао. По нагласку би се рекло да је био из Баната. Живео је неприметно, али пошто је био мајстор свог заната брзо је стекао муштерије.
Момци и девојке су почели све чешће да долазе код Шнајдера у радионицу ишчекујући да се појави Рада. Желели су да буду бар мало у њеној близини како би осетили њен француски мирис. Било је ратно време и само је Немац могао да поклања Ради парфем.
Савезнички бомбардери често летећи и бомбардујући Поморавље најављивали су скори пораз немачке војске. Људи су почели да се радују крају рата, али и да се плаше црних тројки, разбојника који су пуштени из апсане, осветољубивих комшија и неизвесности коју ће да донесу партизани.
Комшије су шапутале о судбини лепе Раде. Да ли ће Немац да је поведе са собом или ће да је остави на милост и немилост домаћих? Да ли ће да буде ликвидирана или само ошишана до главе?
А Немац је све чешће долазио код Раде кући. Она је након тога одлазила код Шнајдера. Кретала је од куће са пуном торбом, а враћала се с празном.
Лепо су то запазили комшије Милорад (будући академски вајар) и Драгослав (будући српски књижевник), два наочита дечака којима је брада тек почела да расте. Једног дана, чекајући Раду код Шнајдера, видели су поред машине за шивење државну заставу тробојку са великом црвеном петокраком на средини. Шнајдер је само ставио прст на уста и рекао им да никоме о томе не причају, јер и он никоме неће да каже да они кришом код њега ишчекују да виде и омиришу лепу Раду.
Тенкови Црвене Армије су напредовали Бошњанским путем преко Везировца ка Ћуприји. Грмљавина каћуша је надјачала звук немачких камиона који су се повлачили ка Јагодини. Само се чула јака експлозија када је срушен друмски мост. Очекивала се још једна експлозија из правца железничког моста.
Цео комшилук се скупио у великом подруму испод Митровићеве куће. Ту је било најбезбедније, јер је Митровић радећи на железници обезбедио гвоздене шине које је уградио у патос изнад подрума. Тек повремено су појединачно излазили напоље и враћали се доводећи још по неког из улице. У току ноћи у подрум је сишла и лепа Рада.
Ујутру је било очигледно да су Немци отишли и да Црвеноармејци улазе у град. Требало је издржати у подруму још само неколико сати. Страх од зла коју људска гамад могу да донесу у последњем ратном дану је био неизмерно велики. Неизвесност је трајала.
У једном тренутку су се на подрумским степеницама појавиле официрске чизме. Лагано је силазио Немац. На себи је носио другачију униформу, Црвеноармејску униформу. Тајац!
Рада је прва устала и пришла Немцу да се рукују и честитају на слободи.
А онда су сви похрлили из подрума.
На улици испред куће стајали су војни џипови са Црвеноармејским официрима и војницима. Салутирали су Немцу поред кога су били Рада и Шнајдер. Брзо су сви сели у возила и колона је отишла из улице.
Данима након тога у кућама поред Пољанчета према железничкој станици испредале су се свакојаке приче о тајнама које су са собом пут Београда однели лепа Рада Мијандрош, Шнајдер и Немац или можда Рус, официр са изгланцаним чизмама.