ПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.
НА МИЛУНОВОЈ САХРАНИ
И поред великог невремена на Милуновој сахрани бијаше много свијета. Лило је као да се небо провалило, а вјетар је моћно и злокобно урликао у огољелим гранама. Окупљени народ је тапкао у блату и води и узалуд се повијао и заклањао иза кишобрана. Вода се слијевала низ врат и леђа квасећи до голе коже, зато многи и не сачекаше да га затрпају расквашеном и отежалом земљом, него се хитро и журно разиђоше док већина, по обичају, сврати покојниковој кући.
Затекоше пуну трпезу свакојаког јела и пића.
— Поштено испратише Милуна — поче Стеван налијевајући чашу.
— Поштено брате, а сретан је, оставио пуну кућу све здраво и живо — рече Јован.
— Свака му част — дода Радоје — изродио деветоро дјеце и овако ишколовао и на пут извео.
— Ето, поред тол1И(ко дјеце, он и баба сами живјели — љутито ће Симо.
— Шта мари, дјеца су их обилазила, пазила и помагала колико су могла.
Мјерка Јован испод ока Стевана и гурка га: — Полако кумим те богом, не пиј толико. Знам те у душу. Кад се напијеш почнеш пјевати или плакати, како ти се окрене.
— Даће бог да се окрене ово друго — намигујући му рече Стеван салијевајући ко зна коју чашу по реду.
— Него бога ти — упита Јован Сима — пошто ти прода овце? Ја сам се својих јуче ријешио. Продао сам их оном Михаилу из Вароши. Добро сам прошо јер су ми, због ове љетошње суше, биле страшно мршаве. Још сам му утрапио ону стару краву Бјелаву, сама кост и кожа.
— Преварио си га, грехота ти је.
— А не бој се, Михаило је стари лисац, он ће их продати и још зарадити.
— Шта ће Симана без Милуна? — жалосно каже Јаница.
— Сигурно ће прећи код неког од дјеце — додаде Јованка.
— Не вјерујем да ће она напустити своје огњиште — озбиљно рече Дара.
— Биће јој јадници необично. Педесет година су провели заједно и никад се нису посвађали. Кад је пао у постељу његовала га је као мало дијете — кроз сузе прозбори кума Стојанка.
— Тако ти је то, што су људи старији више се сроде и вежу једно уз друго.
— Свратим ти ја неко јутро код Јаглике у друго село којој је исто тако умро муж — поче Зора — кад она пије бијелу кафу, а друга шољица стоји на крају шпорета. Знам да је сама и упитах је за кога је спремила кафу. Она се тргну и груну у плач. Заборавила се и ето направила кафу за мртвог мужа.
— Ех, навика ти је чудо — закључи Дара.
— Погледајте и Шпиро дошо на сахрану — показује главом пут краја трпезе Јаница.
— Добро је није обуко пиџаму — закикота тихо Зора.
— Да сте га видјели неки дан. Син му послао ново одијело, а он поврх њега обуко пиџаму, заметнуо сјекиру^д^икрапо^и краче кроз село. -А и сјекиро^ сломио кола Петру, зато што га је овај задијевао! — кроз пригушени смијех шапуће Дара.
— А што му се хоће да га задијева?
— Осмотрите само Милунову онаху како се накинђурила. Дошла свекру на сахрану намазаних усана у воланима и машнама.
— Ама, жена из бијелог свијета, не зна наше обичаје није јој за замјерит.
— Гле, гле, како она распуштеница Рајка очијука с Гојком. Срам га било има жену и петоро дјеце.
— Шта ће грехоте, жена му је болесна, па му је и то за увар.
— Јесте ли чули — упада Дара — да је муж Миланку затекао у штали с поштаром Гајом? Живу је испребијао.
— Богами је имала с ким и бити, онако наочит и снажан момак — зажареног погледа каже Зора — какав јој је муж јадо, кривоног, с опуштеним уснама и очима као у жабца. Не знам само како се за њега могла удати?
— То што је испребијао имао је и зашто, али не иде ми у главу како је наш шеф мјесне канцеларије испребијао своју жену ни криву ни дужну. Свако зна да је женскарош и њој додијале његова скитња, те му приговорила, а на то он навалио и пребио је. Ишла је и код доктора у град да јој напише потврду да има озљеда. Хоће да га тужи суду јер је заиста сву нагрдио — огорчено и љутито ће Стојанка.
— Кад неки прост човјек избије жену, обична је ствар и нико не замјера, али кад човјек од власти тако уради, за велику је орамоту и 0’суду — строго додаде Јованка.
— Кад буде гласање, нећемо га више бирати. Треба тражити човјека који ће бити примјер нашим мужевима — закључише.
— Одавно нисам видјела Стану. Погледајте само како се раскрупњала, има преко сто кила. Како ли само муж онако мали и жгољав може с њом да легне? — тихо се кикоћући каже Јаница.
— Мени је више за чудо њена кћи. Нема ни двадесет година, а дебља од мајке. Њој се не веле удати.
— Удаће се она и те како. Знаш да неки мушкарци посебно воле дебеле жене, а она није лоша у глави. Ујак јој није имао дјеце, те јој је оставио велико имање, многи ће за тим потрчати.
— А, што је Јована окупила сијело око себе, грана рукама и без престанка прича, те ћути само кад спава. Како ли је онај муж подноси? Кажу, често је нутка да једе не би ли уз залогај ућутала, а она меље ли меље.
— Ено је и Петрија — показује пут врата Стојанка — кад је видим уназадим се цијели дан. Онако сува и мршава, а у њој пакости за цијело село доста. Е, та се одиста неће никад удати.
— Зна то она, стога је љута и зла, ко да смо јој ми криви што је нико неће.
— Јесте ли запазили како Андрија пије ракију? — упита Јаница — Пола низ грло, пола у шаке. Тај ти се кажу и купа ракијом.
— Не треба онда њему ни сипати.
— Помакни се мало Даро да сједнем, падох од умора — обрати им се Душанка — цијелу сам ноћ кухала кафе, а данас помагала око јела, помела сам се од студени.
— Хајде, моја Душанка, ред је да починеш. Па како си? Навикну ли се на село?
— Морам се навићи нема ми друге. Ето рођена сам овдје, а у граду живим већ двадесет двије године. Невоља ме натјерала да поново дођем.
— А колико каниш остати?
— Све док ми један од синова не заврши факултет. Не може се другачије. Ристо има малу пензију, једва састављамо крај с крајем, а колико се хоће студентима? Стан у граду смо издали, па и одатле кане који динар. Само ме уби самоћа. Једва чекам неки скуп да се мало испричам с народом, него, ко је онај човјек тамо у углу са оноликим ожиљком на врату?
— Зар не знаш Јова воденичара? — чуди се Јаница.
— Ма зар је ово он? Никада га не бих познала. Смршао, па је ко авет. А одакле му онај ожиљак?
—Дуга је то прича — врти главом Дара. Прије седамнаеет година из ове своје сиротиње оде у Њемачку да нешто заради. Оставио овдје жену и двоје дјеце. Радио је, штедио, кукавичио, не би ли скупио што више марака. Причао ми је да је некада само о паштети живио. Слао жени доста новца. Она се промодирала, ишла по вашарима, кад он дође на одмор, примирила би се и правила поштена и добра, а кад оде, опет по старом. И ево прошле године он се коначно вратио. Донио је много марака. Јеси ли видјела ону лијепу двоспратну кућу на почетку села? Е, то је саградио по неком њемачком нацрту. Навалила код њега браћа и родбина са свих страна. Он поштен, поштенији не може бити дијелио шаком и капом. Мало по мало, истече сва уштеђевина. Како му неста пара, преста више ико долазити. Жена га напусти, те он оста сам у оној кућетини. Јадан и чемеран одлучи да се убије. Испред куће, на онај дуд, окачио конопац и објесио се. Срећом управо је наишао Гајо поштар, и спасио га. И зачудо. Од тога, каже, има велику вољу за животом и чим ојача вратиће се у Њемачку и неће више долазити.
— Јадан човјек.
— Е, што сам се на Васа наједила, моје жене, не могу Вам описати. — јада се Стојанка. Замислите, удаје кћер и није нас звао на свадбу. — Никад му то не можемо опростити.
— Не прави човјек велику свадбу, зове само браственике —брани га Зора — а твој Јошо му је брат од ујака.
— Али мој Јошо је заслужио да га првог зову, толико је учинио за њега и његову фамилију.
— Шта ћеш, свако има свој резон.
Иза угла трпезе зачу се неко комешање, а онда пуче брука. То се Стеван напио, те му се окренуло како не ваља. Запјевао из свег гласа. Стављајући му руку на уста, изведе га кум Јован.
— Ове срамоте људи моји! Ја бих забранила алкохол на сахранама. Неко дође само ради пића — огорчено ће Душанка.
Хоћемо ли жене?— позва Дара. Ено нам се и мужеви спремају да иду. А и вријеме јењава.
Полако се празни трпеза. Ускоро ће се сви разићи свако своме дому и послу, а иза свега ће остати само Симана са својом тугом и празним мјестом у тихом углу собе.
GORDANA SARIĆ
MONTENEGRO
Gordana Sarić,profesor francuskog i latinskog jezika iz CRNE GORE, objavila je 23 knjige ljubavne i dječije poezije i proze..Njenih 30 pjesama o slovima uče se u drugom razredu Osnovne škole.Dobitinica je svjetskih nagrada i priznanja i ambasadorka je mira u nekoliko zemalja svijeta.Takodje je dobitnik nagrada za humanostПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.
НА МИЛУНОВОЈ САХРАНИ
И поред великог невремена на Милуновој сахрани бијаше много свијета. Лило је као да се небо провалило, а вјетар је моћно и злокобно урликао у огољелим гранама. Окупљени народ је тапкао у блату и води и узалуд се повијао и заклањао иза кишобрана. Вода се слијевала низ врат и леђа квасећи до голе коже, зато многи и не сачекаше да га затрпају расквашеном и отежалом земљом, него се хитро и журно разиђоше док већина, по обичају, сврати покојниковој кући.
Затекоше пуну трпезу свакојаког јела и пића.
— Поштено испратише Милуна — поче Стеван налијевајући чашу.
— Поштено брате, а сретан је, оставио пуну кућу све здраво и живо — рече Јован.
— Свака му част — дода Радоје — изродио деветоро дјеце и овако ишколовао и на пут извео.
— Ето, поред тол1И(ко дјеце, он и баба сами живјели — љутито ће Симо.
— Шта мари, дјеца су их обилазила, пазила и помагала колико су могла.
Мјерка Јован испод ока Стевана и гурка га: — Полако кумим те богом, не пиј толико. Знам те у душу. Кад се напијеш почнеш пјевати или плакати, како ти се окрене.
— Даће бог да се окрене ово друго — намигујући му рече Стеван салијевајући ко зна коју чашу по реду.
— Него бога ти — упита Јован Сима — пошто ти прода овце? Ја сам се својих јуче ријешио. Продао сам их оном Михаилу из Вароши. Добро сам прошо јер су ми, због ове љетошње суше, биле страшно мршаве. Још сам му утрапио ону стару краву Бјелаву, сама кост и кожа.
— Преварио си га, грехота ти је.
— А не бој се, Михаило је стари лисац, он ће их продати и још зарадити.
— Шта ће Симана без Милуна? — жалосно каже Јаница.
— Сигурно ће прећи код неког од дјеце — додаде Јованка.
— Не вјерујем да ће она напустити своје огњиште — озбиљно рече Дара.
— Биће јој јадници необично. Педесет година су провели заједно и никад се нису посвађали. Кад је пао у постељу његовала га је као мало дијете — кроз сузе прозбори кума Стојанка.
— Тако ти је то, што су људи старији више се сроде и вежу једно уз друго.
— Свратим ти ја неко јутро код Јаглике у друго село којој је исто тако умро муж — поче Зора — кад она пије бијелу кафу, а друга шољица стоји на крају шпорета. Знам да је сама и упитах је за кога је спремила кафу. Она се тргну и груну у плач. Заборавила се и ето направила кафу за мртвог мужа.
— Ех, навика ти је чудо — закључи Дара.
— Погледајте и Шпиро дошо на сахрану — показује главом пут краја трпезе Јаница.
— Добро је није обуко пиџаму — закикота тихо Зора.
— Да сте га видјели неки дан. Син му послао ново одијело, а он поврх њега обуко пиџаму, заметнуо сјекиру^д^икрапо^и краче кроз село. -А и сјекиро^ сломио кола Петру, зато што га је овај задијевао! — кроз пригушени смијех шапуће Дара.
— А што му се хоће да га задијева?
— Осмотрите само Милунову онаху како се накинђурила. Дошла свекру на сахрану намазаних усана у воланима и машнама.
— Ама, жена из бијелог свијета, не зна наше обичаје није јој за замјерит.
— Гле, гле, како она распуштеница Рајка очијука с Гојком. Срам га било има жену и петоро дјеце.
— Шта ће грехоте, жена му је болесна, па му је и то за увар.
— Јесте ли чули — упада Дара — да је муж Миланку затекао у штали с поштаром Гајом? Живу је испребијао.
— Богами је имала с ким и бити, онако наочит и снажан момак — зажареног погледа каже Зора — какав јој је муж јадо, кривоног, с опуштеним уснама и очима као у жабца. Не знам само како се за њега могла удати?
— То што је испребијао имао је и зашто, али не иде ми у главу како је наш шеф мјесне канцеларије испребијао своју жену ни криву ни дужну. Свако зна да је женскарош и њој додијале његова скитња, те му приговорила, а на то он навалио и пребио је. Ишла је и код доктора у град да јој напише потврду да има озљеда. Хоће да га тужи суду јер је заиста сву нагрдио — огорчено и љутито ће Стојанка.
— Кад неки прост човјек избије жену, обична је ствар и нико не замјера, али кад човјек од власти тако уради, за велику је орамоту и 0’суду — строго додаде Јованка.
— Кад буде гласање, нећемо га више бирати. Треба тражити човјека који ће бити примјер нашим мужевима — закључише.
— Одавно нисам видјела Стану. Погледајте само како се раскрупњала, има преко сто кила. Како ли само муж онако мали и жгољав може с њом да легне? — тихо се кикоћући каже Јаница.
— Мени је више за чудо њена кћи. Нема ни двадесет година, а дебља од мајке. Њој се не веле удати.
— Удаће се она и те како. Знаш да неки мушкарци посебно воле дебеле жене, а она није лоша у глави. Ујак јој није имао дјеце, те јој је оставио велико имање, многи ће за тим потрчати.
— А, што је Јована окупила сијело око себе, грана рукама и без престанка прича, те ћути само кад спава. Како ли је онај муж подноси? Кажу, често је нутка да једе не би ли уз залогај ућутала, а она меље ли меље.
— Ено је и Петрија — показује пут врата Стојанка — кад је видим уназадим се цијели дан. Онако сува и мршава, а у њој пакости за цијело село доста. Е, та се одиста неће никад удати.
— Зна то она, стога је љута и зла, ко да смо јој ми криви што је нико неће.
— Јесте ли запазили како Андрија пије ракију? — упита Јаница — Пола низ грло, пола у шаке. Тај ти се кажу и купа ракијом.
— Не треба онда њему ни сипати.
— Помакни се мало Даро да сједнем, падох од умора — обрати им се Душанка — цијелу сам ноћ кухала кафе, а данас помагала око јела, помела сам се од студени.
— Хајде, моја Душанка, ред је да починеш. Па како си? Навикну ли се на село?
— Морам се навићи нема ми друге. Ето рођена сам овдје, а у граду живим већ двадесет двије године. Невоља ме натјерала да поново дођем.
— А колико каниш остати?
— Све док ми један од синова не заврши факултет. Не може се другачије. Ристо има малу пензију, једва састављамо крај с крајем, а колико се хоће студентима? Стан у граду смо издали, па и одатле кане који динар. Само ме уби самоћа. Једва чекам неки скуп да се мало испричам с народом, него, ко је онај човјек тамо у углу са оноликим ожиљком на врату?
— Зар не знаш Јова воденичара? — чуди се Јаница.
— Ма зар је ово он? Никада га не бих познала. Смршао, па је ко авет. А одакле му онај ожиљак?
—Дуга је то прича — врти главом Дара. Прије седамнаеет година из ове своје сиротиње оде у Њемачку да нешто заради. Оставио овдје жену и двоје дјеце. Радио је, штедио, кукавичио, не би ли скупио што више марака. Причао ми је да је некада само о паштети живио. Слао жени доста новца. Она се промодирала, ишла по вашарима, кад он дође на одмор, примирила би се и правила поштена и добра, а кад оде, опет по старом. И ево прошле године он се коначно вратио. Донио је много марака. Јеси ли видјела ону лијепу двоспратну кућу на почетку села? Е, то је саградио по неком њемачком нацрту. Навалила код њега браћа и родбина са свих страна. Он поштен, поштенији не може бити дијелио шаком и капом. Мало по мало, истече сва уштеђевина. Како му неста пара, преста више ико долазити. Жена га напусти, те он оста сам у оној кућетини. Јадан и чемеран одлучи да се убије. Испред куће, на онај дуд, окачио конопац и објесио се. Срећом управо је наишао Гајо поштар, и спасио га. И зачудо. Од тога, каже, има велику вољу за животом и чим ојача вратиће се у Њемачку и неће више долазити.
— Јадан човјек.
— Е, што сам се на Васа наједила, моје жене, не могу Вам описати. — јада се Стојанка. Замислите, удаје кћер и није нас звао на свадбу. — Никад му то не можемо опростити.
— Не прави човјек велику свадбу, зове само браственике —брани га Зора — а твој Јошо му је брат од ујака.
— Али мој Јошо је заслужио да га првог зову, толико је учинио за њега и његову фамилију.
— Шта ћеш, свако има свој резон.
Иза угла трпезе зачу се неко комешање, а онда пуче брука. То се Стеван напио, те му се окренуло како не ваља. Запјевао из свег гласа. Стављајући му руку на уста, изведе га кум Јован.
— Ове срамоте људи моји! Ја бих забранила алкохол на сахранама. Неко дође само ради пића — огорчено ће Душанка.
Хоћемо ли жене?— позва Дара. Ено нам се и мужеви спремају да иду. А и вријеме јењава.
Полако се празни трпеза. Ускоро ће се сви разићи свако своме дому и послу, а иза свега ће остати само Симана са својом тугом и празним мјестом у тихом углу собе.
GORDANA SARIĆ
MONTENEGRO
Gordana Sarić,profesor francuskog i latinskog jezika iz CRNE GORE, objavila je 23 knjige ljubavne i dječije poezije i proze..Njenih 30 pjesama o slovima uče se u drugom razredu Osnovne škole.Dobitinica je svjetskih nagrada i priznanja i ambasadorka je mira u nekoliko zemalja svijeta.Takodje je dobitnik nagrada za humanostПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.
НА МИЛУНОВОЈ САХРАНИ
И поред великог невремена на Милуновој сахрани бијаше много свијета. Лило је као да се небо провалило, а вјетар је моћно и злокобно урликао у огољелим гранама. Окупљени народ је тапкао у блату и води и узалуд се повијао и заклањао иза кишобрана. Вода се слијевала низ врат и леђа квасећи до голе коже, зато многи и не сачекаше да га затрпају расквашеном и отежалом земљом, него се хитро и журно разиђоше док већина, по обичају, сврати покојниковој кући.
Затекоше пуну трпезу свакојаког јела и пића.
— Поштено испратише Милуна — поче Стеван налијевајући чашу.
— Поштено брате, а сретан је, оставио пуну кућу све здраво и живо — рече Јован.
— Свака му част — дода Радоје — изродио деветоро дјеце и овако ишколовао и на пут извео.
— Ето, поред тол1И(ко дјеце, он и баба сами живјели — љутито ће Симо.
— Шта мари, дјеца су их обилазила, пазила и помагала колико су могла.
Мјерка Јован испод ока Стевана и гурка га: — Полако кумим те богом, не пиј толико. Знам те у душу. Кад се напијеш почнеш пјевати или плакати, како ти се окрене.
— Даће бог да се окрене ово друго — намигујући му рече Стеван салијевајући ко зна коју чашу по реду.
— Него бога ти — упита Јован Сима — пошто ти прода овце? Ја сам се својих јуче ријешио. Продао сам их оном Михаилу из Вароши. Добро сам прошо јер су ми, због ове љетошње суше, биле страшно мршаве. Још сам му утрапио ону стару краву Бјелаву, сама кост и кожа.
— Преварио си га, грехота ти је.
— А не бој се, Михаило је стари лисац, он ће их продати и још зарадити.
— Шта ће Симана без Милуна? — жалосно каже Јаница.
— Сигурно ће прећи код неког од дјеце — додаде Јованка.
— Не вјерујем да ће она напустити своје огњиште — озбиљно рече Дара.
— Биће јој јадници необично. Педесет година су провели заједно и никад се нису посвађали. Кад је пао у постељу његовала га је као мало дијете — кроз сузе прозбори кума Стојанка.
— Тако ти је то, што су људи старији више се сроде и вежу једно уз друго.
— Свратим ти ја неко јутро код Јаглике у друго село којој је исто тако умро муж — поче Зора — кад она пије бијелу кафу, а друга шољица стоји на крају шпорета. Знам да је сама и упитах је за кога је спремила кафу. Она се тргну и груну у плач. Заборавила се и ето направила кафу за мртвог мужа.
— Ех, навика ти је чудо — закључи Дара.
— Погледајте и Шпиро дошо на сахрану — показује главом пут краја трпезе Јаница.
— Добро је није обуко пиџаму — закикота тихо Зора.
— Да сте га видјели неки дан. Син му послао ново одијело, а он поврх њега обуко пиџаму, заметнуо сјекиру^д^икрапо^и краче кроз село. -А и сјекиро^ сломио кола Петру, зато што га је овај задијевао! — кроз пригушени смијех шапуће Дара.
— А што му се хоће да га задијева?
— Осмотрите само Милунову онаху како се накинђурила. Дошла свекру на сахрану намазаних усана у воланима и машнама.
— Ама, жена из бијелог свијета, не зна наше обичаје није јој за замјерит.
— Гле, гле, како она распуштеница Рајка очијука с Гојком. Срам га било има жену и петоро дјеце.
— Шта ће грехоте, жена му је болесна, па му је и то за увар.
— Јесте ли чули — упада Дара — да је муж Миланку затекао у штали с поштаром Гајом? Живу је испребијао.
— Богами је имала с ким и бити, онако наочит и снажан момак — зажареног погледа каже Зора — какав јој је муж јадо, кривоног, с опуштеним уснама и очима као у жабца. Не знам само како се за њега могла удати?
— То што је испребијао имао је и зашто, али не иде ми у главу како је наш шеф мјесне канцеларије испребијао своју жену ни криву ни дужну. Свако зна да је женскарош и њој додијале његова скитња, те му приговорила, а на то он навалио и пребио је. Ишла је и код доктора у град да јој напише потврду да има озљеда. Хоће да га тужи суду јер је заиста сву нагрдио — огорчено и љутито ће Стојанка.
— Кад неки прост човјек избије жену, обична је ствар и нико не замјера, али кад човјек од власти тако уради, за велику је орамоту и 0’суду — строго додаде Јованка.
— Кад буде гласање, нећемо га више бирати. Треба тражити човјека који ће бити примјер нашим мужевима — закључише.
— Одавно нисам видјела Стану. Погледајте само како се раскрупњала, има преко сто кила. Како ли само муж онако мали и жгољав може с њом да легне? — тихо се кикоћући каже Јаница.
— Мени је више за чудо њена кћи. Нема ни двадесет година, а дебља од мајке. Њој се не веле удати.
— Удаће се она и те како. Знаш да неки мушкарци посебно воле дебеле жене, а она није лоша у глави. Ујак јој није имао дјеце, те јој је оставио велико имање, многи ће за тим потрчати.
— А, што је Јована окупила сијело око себе, грана рукама и без престанка прича, те ћути само кад спава. Како ли је онај муж подноси? Кажу, често је нутка да једе не би ли уз залогај ућутала, а она меље ли меље.
— Ено је и Петрија — показује пут врата Стојанка — кад је видим уназадим се цијели дан. Онако сува и мршава, а у њој пакости за цијело село доста. Е, та се одиста неће никад удати.
— Зна то она, стога је љута и зла, ко да смо јој ми криви што је нико неће.
— Јесте ли запазили како Андрија пије ракију? — упита Јаница — Пола низ грло, пола у шаке. Тај ти се кажу и купа ракијом.
— Не треба онда њему ни сипати.
— Помакни се мало Даро да сједнем, падох од умора — обрати им се Душанка — цијелу сам ноћ кухала кафе, а данас помагала око јела, помела сам се од студени.
— Хајде, моја Душанка, ред је да починеш. Па како си? Навикну ли се на село?
— Морам се навићи нема ми друге. Ето рођена сам овдје, а у граду живим већ двадесет двије године. Невоља ме натјерала да поново дођем.
— А колико каниш остати?
— Све док ми један од синова не заврши факултет. Не може се другачије. Ристо има малу пензију, једва састављамо крај с крајем, а колико се хоће студентима? Стан у граду смо издали, па и одатле кане који динар. Само ме уби самоћа. Једва чекам неки скуп да се мало испричам с народом, него, ко је онај човјек тамо у углу са оноликим ожиљком на врату?
— Зар не знаш Јова воденичара? — чуди се Јаница.
— Ма зар је ово он? Никада га не бих познала. Смршао, па је ко авет. А одакле му онај ожиљак?
—Дуга је то прича — врти главом Дара. Прије седамнаеет година из ове своје сиротиње оде у Њемачку да нешто заради. Оставио овдје жену и двоје дјеце. Радио је, штедио, кукавичио, не би ли скупио што више марака. Причао ми је да је некада само о паштети живио. Слао жени доста новца. Она се промодирала, ишла по вашарима, кад он дође на одмор, примирила би се и правила поштена и добра, а кад оде, опет по старом. И ево прошле године он се коначно вратио. Донио је много марака. Јеси ли видјела ону лијепу двоспратну кућу на почетку села? Е, то је саградио по неком њемачком нацрту. Навалила код њега браћа и родбина са свих страна. Он поштен, поштенији не може бити дијелио шаком и капом. Мало по мало, истече сва уштеђевина. Како му неста пара, преста више ико долазити. Жена га напусти, те он оста сам у оној кућетини. Јадан и чемеран одлучи да се убије. Испред куће, на онај дуд, окачио конопац и објесио се. Срећом управо је наишао Гајо поштар, и спасио га. И зачудо. Од тога, каже, има велику вољу за животом и чим ојача вратиће се у Њемачку и неће више долазити.
— Јадан човјек.
— Е, што сам се на Васа наједила, моје жене, не могу Вам описати. — јада се Стојанка. Замислите, удаје кћер и није нас звао на свадбу. — Никад му то не можемо опростити.
— Не прави човјек велику свадбу, зове само браственике —брани га Зора — а твој Јошо му је брат од ујака.
— Али мој Јошо је заслужио да га првог зову, толико је учинио за њега и његову фамилију.
— Шта ћеш, свако има свој резон.
Иза угла трпезе зачу се неко комешање, а онда пуче брука. То се Стеван напио, те му се окренуло како не ваља. Запјевао из свег гласа. Стављајући му руку на уста, изведе га кум Јован.
— Ове срамоте људи моји! Ја бих забранила алкохол на сахранама. Неко дође само ради пића — огорчено ће Душанка.
Хоћемо ли жене?— позва Дара. Ено нам се и мужеви спремају да иду. А и вријеме јењава.
Полако се празни трпеза. Ускоро ће се сви разићи свако своме дому и послу, а иза свега ће остати само Симана са својом тугом и празним мјестом у тихом углу собе.
GORDANA SARIĆ
MONTENEGRO
Gordana Sarić,profesor francuskog i latinskog jezika iz CRNE GORE, objavila je 23 knjige ljubavne i dječije poezije i proze..Njenih 30 pjesama o slovima uče se u drugom razredu Osnovne škole.Dobitinica je svjetskih nagrada i priznanja i ambasadorka je mira u nekoliko zemalja svijeta.Takodje je dobitnik nagrada za humanostПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.
НА МИЛУНОВОЈ САХРАНИ
И поред великог невремена на Милуновој сахрани бијаше много свијета. Лило је као да се небо провалило, а вјетар је моћно и злокобно урликао у огољелим гранама. Окупљени народ је тапкао у блату и води и узалуд се повијао и заклањао иза кишобрана. Вода се слијевала низ врат и леђа квасећи до голе коже, зато многи и не сачекаше да га затрпају расквашеном и отежалом земљом, него се хитро и журно разиђоше док већина, по обичају, сврати покојниковој кући.
Затекоше пуну трпезу свакојаког јела и пића.
— Поштено испратише Милуна — поче Стеван налијевајући чашу.
— Поштено брате, а сретан је, оставио пуну кућу све здраво и живо — рече Јован.
— Свака му част — дода Радоје — изродио деветоро дјеце и овако ишколовао и на пут извео.
— Ето, поред тол1И(ко дјеце, он и баба сами живјели — љутито ће Симо.
— Шта мари, дјеца су их обилазила, пазила и помагала колико су могла.
Мјерка Јован испод ока Стевана и гурка га: — Полако кумим те богом, не пиј толико. Знам те у душу. Кад се напијеш почнеш пјевати или плакати, како ти се окрене.
— Даће бог да се окрене ово друго — намигујући му рече Стеван салијевајући ко зна коју чашу по реду.
— Него бога ти — упита Јован Сима — пошто ти прода овце? Ја сам се својих јуче ријешио. Продао сам их оном Михаилу из Вароши. Добро сам прошо јер су ми, због ове љетошње суше, биле страшно мршаве. Још сам му утрапио ону стару краву Бјелаву, сама кост и кожа.
— Преварио си га, грехота ти је.
— А не бој се, Михаило је стари лисац, он ће их продати и још зарадити.
— Шта ће Симана без Милуна? — жалосно каже Јаница.
— Сигурно ће прећи код неког од дјеце — додаде Јованка.
— Не вјерујем да ће она напустити своје огњиште — озбиљно рече Дара.
— Биће јој јадници необично. Педесет година су провели заједно и никад се нису посвађали. Кад је пао у постељу његовала га је као мало дијете — кроз сузе прозбори кума Стојанка.
— Тако ти је то, што су људи старији више се сроде и вежу једно уз друго.
— Свратим ти ја неко јутро код Јаглике у друго село којој је исто тако умро муж — поче Зора — кад она пије бијелу кафу, а друга шољица стоји на крају шпорета. Знам да је сама и упитах је за кога је спремила кафу. Она се тргну и груну у плач. Заборавила се и ето направила кафу за мртвог мужа.
— Ех, навика ти је чудо — закључи Дара.
— Погледајте и Шпиро дошо на сахрану — показује главом пут краја трпезе Јаница.
— Добро је није обуко пиџаму — закикота тихо Зора.
— Да сте га видјели неки дан. Син му послао ново одијело, а он поврх њега обуко пиџаму, заметнуо сјекиру^д^икрапо^и краче кроз село. -А и сјекиро^ сломио кола Петру, зато што га је овај задијевао! — кроз пригушени смијех шапуће Дара.
— А што му се хоће да га задијева?
— Осмотрите само Милунову онаху како се накинђурила. Дошла свекру на сахрану намазаних усана у воланима и машнама.
— Ама, жена из бијелог свијета, не зна наше обичаје није јој за замјерит.
— Гле, гле, како она распуштеница Рајка очијука с Гојком. Срам га било има жену и петоро дјеце.
— Шта ће грехоте, жена му је болесна, па му је и то за увар.
— Јесте ли чули — упада Дара — да је муж Миланку затекао у штали с поштаром Гајом? Живу је испребијао.
— Богами је имала с ким и бити, онако наочит и снажан момак — зажареног погледа каже Зора — какав јој је муж јадо, кривоног, с опуштеним уснама и очима као у жабца. Не знам само како се за њега могла удати?
— То што је испребијао имао је и зашто, али не иде ми у главу како је наш шеф мјесне канцеларије испребијао своју жену ни криву ни дужну. Свако зна да је женскарош и њој додијале његова скитња, те му приговорила, а на то он навалио и пребио је. Ишла је и код доктора у град да јој напише потврду да има озљеда. Хоће да га тужи суду јер је заиста сву нагрдио — огорчено и љутито ће Стојанка.
— Кад неки прост човјек избије жену, обична је ствар и нико не замјера, али кад човјек од власти тако уради, за велику је орамоту и 0’суду — строго додаде Јованка.
— Кад буде гласање, нећемо га више бирати. Треба тражити човјека који ће бити примјер нашим мужевима — закључише.
— Одавно нисам видјела Стану. Погледајте само како се раскрупњала, има преко сто кила. Како ли само муж онако мали и жгољав може с њом да легне? — тихо се кикоћући каже Јаница.
— Мени је више за чудо њена кћи. Нема ни двадесет година, а дебља од мајке. Њој се не веле удати.
— Удаће се она и те како. Знаш да неки мушкарци посебно воле дебеле жене, а она није лоша у глави. Ујак јој није имао дјеце, те јој је оставио велико имање, многи ће за тим потрчати.
— А, што је Јована окупила сијело око себе, грана рукама и без престанка прича, те ћути само кад спава. Како ли је онај муж подноси? Кажу, често је нутка да једе не би ли уз залогај ућутала, а она меље ли меље.
— Ено је и Петрија — показује пут врата Стојанка — кад је видим уназадим се цијели дан. Онако сува и мршава, а у њој пакости за цијело село доста. Е, та се одиста неће никад удати.
— Зна то она, стога је љута и зла, ко да смо јој ми криви што је нико неће.
— Јесте ли запазили како Андрија пије ракију? — упита Јаница — Пола низ грло, пола у шаке. Тај ти се кажу и купа ракијом.
— Не треба онда њему ни сипати.
— Помакни се мало Даро да сједнем, падох од умора — обрати им се Душанка — цијелу сам ноћ кухала кафе, а данас помагала око јела, помела сам се од студени.
— Хајде, моја Душанка, ред је да починеш. Па како си? Навикну ли се на село?
— Морам се навићи нема ми друге. Ето рођена сам овдје, а у граду живим већ двадесет двије године. Невоља ме натјерала да поново дођем.
— А колико каниш остати?
— Све док ми један од синова не заврши факултет. Не може се другачије. Ристо има малу пензију, једва састављамо крај с крајем, а колико се хоће студентима? Стан у граду смо издали, па и одатле кане који динар. Само ме уби самоћа. Једва чекам неки скуп да се мало испричам с народом, него, ко је онај човјек тамо у углу са оноликим ожиљком на врату?
— Зар не знаш Јова воденичара? — чуди се Јаница.
— Ма зар је ово он? Никада га не бих познала. Смршао, па је ко авет. А одакле му онај ожиљак?
—Дуга је то прича — врти главом Дара. Прије седамнаеет година из ове своје сиротиње оде у Њемачку да нешто заради. Оставио овдје жену и двоје дјеце. Радио је, штедио, кукавичио, не би ли скупио што више марака. Причао ми је да је некада само о паштети живио. Слао жени доста новца. Она се промодирала, ишла по вашарима, кад он дође на одмор, примирила би се и правила поштена и добра, а кад оде, опет по старом. И ево прошле године он се коначно вратио. Донио је много марака. Јеси ли видјела ону лијепу двоспратну кућу на почетку села? Е, то је саградио по неком њемачком нацрту. Навалила код њега браћа и родбина са свих страна. Он поштен, поштенији не може бити дијелио шаком и капом. Мало по мало, истече сва уштеђевина. Како му неста пара, преста више ико долазити. Жена га напусти, те он оста сам у оној кућетини. Јадан и чемеран одлучи да се убије. Испред куће, на онај дуд, окачио конопац и објесио се. Срећом управо је наишао Гајо поштар, и спасио га. И зачудо. Од тога, каже, има велику вољу за животом и чим ојача вратиће се у Њемачку и неће више долазити.
— Јадан човјек.
— Е, што сам се на Васа наједила, моје жене, не могу Вам описати. — јада се Стојанка. Замислите, удаје кћер и није нас звао на свадбу. — Никад му то не можемо опростити.
— Не прави човјек велику свадбу, зове само браственике —брани га Зора — а твој Јошо му је брат од ујака.
— Али мој Јошо је заслужио да га првог зову, толико је учинио за њега и његову фамилију.
— Шта ћеш, свако има свој резон.
Иза угла трпезе зачу се неко комешање, а онда пуче брука. То се Стеван напио, те му се окренуло како не ваља. Запјевао из свег гласа. Стављајући му руку на уста, изведе га кум Јован.
— Ове срамоте људи моји! Ја бих забранила алкохол на сахранама. Неко дође само ради пића — огорчено ће Душанка.
Хоћемо ли жене?— позва Дара. Ено нам се и мужеви спремају да иду. А и вријеме јењава.
Полако се празни трпеза. Ускоро ће се сви разићи свако своме дому и послу, а иза свега ће остати само Симана са својом тугом и празним мјестом у тихом углу собе.
MONTENEGRO
Gordana Sarić,profesor francuskog i latinskog jezika iz CRNE GORE, objavila je 23 knjige ljubavne i dječije poezije i proze..Njenih 30 pjesama o slovima uče se u drugom razredu Osnovne škole.Dobitinica je svjetskih nagrada i priznanja i ambasadorka je mira u nekoliko zemalja svijeta.Takodje je dobitnik nagrada za humanostПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.
НА МИЛУНОВОЈ САХРАНИ
И поред великог невремена на Милуновој сахрани бијаше много свијета. Лило је као да се небо провалило, а вјетар је моћно и злокобно урликао у огољелим гранама. Окупљени народ је тапкао у блату и води и узалуд се повијао и заклањао иза кишобрана. Вода се слијевала низ врат и леђа квасећи до голе коже, зато многи и не сачекаше да га затрпају расквашеном и отежалом земљом, него се хитро и журно разиђоше док већина, по обичају, сврати покојниковој кући.
Затекоше пуну трпезу свакојаког јела и пића.
— Поштено испратише Милуна — поче Стеван налијевајући чашу.
— Поштено брате, а сретан је, оставио пуну кућу све здраво и живо — рече Јован.
— Свака му част — дода Радоје — изродио деветоро дјеце и овако ишколовао и на пут извео.
— Ето, поред тол1И(ко дјеце, он и баба сами живјели — љутито ће Симо.
— Шта мари, дјеца су их обилазила, пазила и помагала колико су могла.
Мјерка Јован испод ока Стевана и гурка га: — Полако кумим те богом, не пиј толико. Знам те у душу. Кад се напијеш почнеш пјевати или плакати, како ти се окрене.
— Даће бог да се окрене ово друго — намигујући му рече Стеван салијевајући ко зна коју чашу по реду.
— Него бога ти — упита Јован Сима — пошто ти прода овце? Ја сам се својих јуче ријешио. Продао сам их оном Михаилу из Вароши. Добро сам прошо јер су ми, због ове љетошње суше, биле страшно мршаве. Још сам му утрапио ону стару краву Бјелаву, сама кост и кожа.
— Преварио си га, грехота ти је.
— А не бој се, Михаило је стари лисац, он ће их продати и још зарадити.
— Шта ће Симана без Милуна? — жалосно каже Јаница.
— Сигурно ће прећи код неког од дјеце — додаде Јованка.
— Не вјерујем да ће она напустити своје огњиште — озбиљно рече Дара.
— Биће јој јадници необично. Педесет година су провели заједно и никад се нису посвађали. Кад је пао у постељу његовала га је као мало дијете — кроз сузе прозбори кума Стојанка.
— Тако ти је то, што су људи старији више се сроде и вежу једно уз друго.
— Свратим ти ја неко јутро код Јаглике у друго село којој је исто тако умро муж — поче Зора — кад она пије бијелу кафу, а друга шољица стоји на крају шпорета. Знам да је сама и упитах је за кога је спремила кафу. Она се тргну и груну у плач. Заборавила се и ето направила кафу за мртвог мужа.
— Ех, навика ти је чудо — закључи Дара.
— Погледајте и Шпиро дошо на сахрану — показује главом пут краја трпезе Јаница.
— Добро је није обуко пиџаму — закикота тихо Зора.
— Да сте га видјели неки дан. Син му послао ново одијело, а он поврх њега обуко пиџаму, заметнуо сјекиру^д^икрапо^и краче кроз село. -А и сјекиро^ сломио кола Петру, зато што га је овај задијевао! — кроз пригушени смијех шапуће Дара.
— А што му се хоће да га задијева?
— Осмотрите само Милунову онаху како се накинђурила. Дошла свекру на сахрану намазаних усана у воланима и машнама.
— Ама, жена из бијелог свијета, не зна наше обичаје није јој за замјерит.
— Гле, гле, како она распуштеница Рајка очијука с Гојком. Срам га било има жену и петоро дјеце.
— Шта ће грехоте, жена му је болесна, па му је и то за увар.
— Јесте ли чули — упада Дара — да је муж Миланку затекао у штали с поштаром Гајом? Живу је испребијао.
— Богами је имала с ким и бити, онако наочит и снажан момак — зажареног погледа каже Зора — какав јој је муж јадо, кривоног, с опуштеним уснама и очима као у жабца. Не знам само како се за њега могла удати?
— То што је испребијао имао је и зашто, али не иде ми у главу како је наш шеф мјесне канцеларије испребијао своју жену ни криву ни дужну. Свако зна да је женскарош и њој додијале његова скитња, те му приговорила, а на то он навалио и пребио је. Ишла је и код доктора у град да јој напише потврду да има озљеда. Хоће да га тужи суду јер је заиста сву нагрдио — огорчено и љутито ће Стојанка.
— Кад неки прост човјек избије жену, обична је ствар и нико не замјера, али кад човјек од власти тако уради, за велику је орамоту и 0’суду — строго додаде Јованка.
— Кад буде гласање, нећемо га више бирати. Треба тражити човјека који ће бити примјер нашим мужевима — закључише.
— Одавно нисам видјела Стану. Погледајте само како се раскрупњала, има преко сто кила. Како ли само муж онако мали и жгољав може с њом да легне? — тихо се кикоћући каже Јаница.
— Мени је више за чудо њена кћи. Нема ни двадесет година, а дебља од мајке. Њој се не веле удати.
— Удаће се она и те како. Знаш да неки мушкарци посебно воле дебеле жене, а она није лоша у глави. Ујак јој није имао дјеце, те јој је оставио велико имање, многи ће за тим потрчати.
— А, што је Јована окупила сијело око себе, грана рукама и без престанка прича, те ћути само кад спава. Како ли је онај муж подноси? Кажу, често је нутка да једе не би ли уз залогај ућутала, а она меље ли меље.
— Ено је и Петрија — показује пут врата Стојанка — кад је видим уназадим се цијели дан. Онако сува и мршава, а у њој пакости за цијело село доста. Е, та се одиста неће никад удати.
— Зна то она, стога је љута и зла, ко да смо јој ми криви што је нико неће.
— Јесте ли запазили како Андрија пије ракију? — упита Јаница — Пола низ грло, пола у шаке. Тај ти се кажу и купа ракијом.
— Не треба онда њему ни сипати.
— Помакни се мало Даро да сједнем, падох од умора — обрати им се Душанка — цијелу сам ноћ кухала кафе, а данас помагала око јела, помела сам се од студени.
— Хајде, моја Душанка, ред је да починеш. Па како си? Навикну ли се на село?
— Морам се навићи нема ми друге. Ето рођена сам овдје, а у граду живим већ двадесет двије године. Невоља ме натјерала да поново дођем.
— А колико каниш остати?
— Све док ми један од синова не заврши факултет. Не може се другачије. Ристо има малу пензију, једва састављамо крај с крајем, а колико се хоће студентима? Стан у граду смо издали, па и одатле кане који динар. Само ме уби самоћа. Једва чекам неки скуп да се мало испричам с народом, него, ко је онај човјек тамо у углу са оноликим ожиљком на врату?
— Зар не знаш Јова воденичара? — чуди се Јаница.
— Ма зар је ово он? Никада га не бих познала. Смршао, па је ко авет. А одакле му онај ожиљак?
—Дуга је то прича — врти главом Дара. Прије седамнаеет година из ове своје сиротиње оде у Њемачку да нешто заради. Оставио овдје жену и двоје дјеце. Радио је, штедио, кукавичио, не би ли скупио што више марака. Причао ми је да је некада само о паштети живио. Слао жени доста новца. Она се промодирала, ишла по вашарима, кад он дође на одмор, примирила би се и правила поштена и добра, а кад оде, опет по старом. И ево прошле године он се коначно вратио. Донио је много марака. Јеси ли видјела ону лијепу двоспратну кућу на почетку села? Е, то је саградио по неком њемачком нацрту. Навалила код њега браћа и родбина са свих страна. Он поштен, поштенији не може бити дијелио шаком и капом. Мало по мало, истече сва уштеђевина. Како му неста пара, преста више ико долазити. Жена га напусти, те он оста сам у оној кућетини. Јадан и чемеран одлучи да се убије. Испред куће, на онај дуд, окачио конопац и објесио се. Срећом управо је наишао Гајо поштар, и спасио га. И зачудо. Од тога, каже, има велику вољу за животом и чим ојача вратиће се у Њемачку и неће више долазити.
— Јадан човјек.
— Е, што сам се на Васа наједила, моје жене, не могу Вам описати. — јада се Стојанка. Замислите, удаје кћер и није нас звао на свадбу. — Никад му то не можемо опростити.
— Не прави човјек велику свадбу, зове само браственике —брани га Зора — а твој Јошо му је брат од ујака.
— Али мој Јошо је заслужио да га првог зову, толико је учинио за њега и његову фамилију.
— Шта ћеш, свако има свој резон.
Иза угла трпезе зачу се неко комешање, а онда пуче брука. То се Стеван напио, те му се окренуло како не ваља. Запјевао из свег гласа. Стављајући му руку на уста, изведе га кум Јован.
— Ове срамоте људи моји! Ја бих забранила алкохол на сахранама. Неко дође само ради пића — огорчено ће Душанка.
Хоћемо ли жене?— позва Дара. Ено нам се и мужеви спремају да иду. А и вријеме јењава.
Полако се празни трпеза. Ускоро ће се сви разићи свако своме дому и послу, а иза свега ће остати само Симана са својом тугом и празним мјестом у тихом углу собе.
GORDANA SARIĆ
MONTENEGRO
Gordana Sarić,profesor francuskog i latinskog jezika iz CRNE GORE, objavila je 23 knjige ljubavne i dječije poezije i proze..Njenih 30 pjesama o slovima uče se u drugom razredu Osnovne škole.Dobitinica je svjetskih nagrada i priznanja i ambasadorka je mira u nekoliko zemalja svijeta.Takodje je dobitnik nagrada za humanostПЕНЗИЈА
Пробуди се и погледа на сат. Пет и тридесет. Као и свако јутро устаје у исто вријеме иако не мора нигдје да иде. Нико га више не чека и не тражи. Цијели дугачки дан је пред њим. И читав низ других једнаких и безличних.
Већ пет година је доктор Синиша у пензији. Колико је раније желио те дане одмора далеко од пацијената, борбе за живот, операција, оптерећен бригом да ли ће рана зацијелити, хоће ли рука или нога правилно срасти? Био је одличан хирург, савршено правио рез, ушивао шав. Зато су сви жељели да их баш он оперише. Познат и цијењен, свугдје је позиван и дочекиван са највећим и најдубљим поштовањем.
Годинама је водио болницу, био политички активан, почасни члан бројних културних и спортских друштава. Без њега се није могао замислити ни један пријем, ни једна манифестација.
За кућу и породицу није имао времена. Навратио би само да се пресвуче, освјежи и поново одлазио остављајући за собом широки мирисни траг. Мноштво одијела и кравата чинили су га увијек беспрекорно елегантним и шармантним.
Пословна путовања по земљи и иностранству, стручна усавршавања, конгреси, симпозијуми, чинили су му живот разноврсним, занимљивим и угодним. Био је задовољан собом и срећан због угледа који је уживао.
Његовој привлачности жене нису могле одољети. Свака се поносила ако би јој се обратио и упутио комплименте и завидјеле једна другој ако би некој посветио више пажње. Ипак, није се раздвајао од главне сестре, дугоноге црнке Миње. Сви су знали за ту везу осим јеног мужа и његове жене Смиљке, њежне, тихе и скромне која је ћутке прелазила преко његовог начина живота и без ријечи подносила сва одсуствовања и путовања. Гајила је два сина, предано водила домаћинство, бринула о поретку у његовим ормарима, његовала цвијеће, неуморно гледала филмове, читала хороскопе, везла гоблене и била спокојна и срећна.
А питала се шта би он и радио кући? Телевизију и филмове није гледао, није читао белетристику, цвијеће није волио, говорио је да га подсјећа на гробље, презирао је хорорскопе. Тако ништа заједничко нису имали, чек ни тему за разговор. Досађивао би се у кући, ометао је у њеном уобичајеном дневном редоследу.
Била је средњошколка, он апсолвент кад су се упознали. По огласу је дошао код њих да станује. На први поглед су осјетили симпатију и ускоро нису могли једно без другог. Кад је остала трудна вјенчали су се. Послије двије године Синиша је дипломирао и дошли су у његов родни град. Није зажалила што је напустила Београд, што се удала. Вољела га је и обожавала и било је довољно да увече дође кући и упути јој лијепу ријеч.
Никада јој ништа није недостајало. Могла је да се лијепо облачи, да иде куда жели. Ништа јој није бранио, нити јој пребацивао, ни вријеђао је. Увијек је био учтив, пажљив и њежан. С путовања јој је доносио поклоне, јављаао јој се али је читав живот проживио без ње на себи својствен начин.
Десило се једног јутра да је на узглављу Смиљка пронашла писмо у коме јој је Синиша признао своју дугогодишњу везу са Мињом. Писао је да жали што се тако десило, да он њу цијени и поштује, али без Миње не може и одлазе у други град да живе.
Све потајне слутње и стрепње дубоко потискиване и одбациване сад су избиле и лудо се разиграле у њеном тијелу. Али нека дубока тајна сила обуздала је те хистеричне вртлоге и страсти, бол и патње, стегла их чврсто у своје окове не дајући им да се размашу и покажу своје пакосно и унакажено лице. Смирила је захуктале немире, навукла челичну маску пркоса и хладноће и одлучила да ником, ама баш ником не призна то што се десило. Рећи ће свима да је он отишао на један дужи службени пут. Послије мјесец дана Синиша се вратио. Покајао се, рекао је, може ли да му опрости? Само је климнула главом задовољно се смијешећи и никада, читавог живота о томе му ни ријеч није прозборила.
И тако увијек у трци, журби, послу са свим обавезама и женама, није ни осјетио како је вријеме брзо и неосјетно протекло. Вихор година одједном је исчезао пред овом огромном празнином, пред бескрајно слободним временом са којим одједном није знао шта ће. Како и чиме испунити тај бездан у њему, ту пустош у души? Не зна шта да ради, куда да иде? Све му је бесмислено и без циља.
Ујутро рано излази, срета се с људима, а по њиховом понашању зна да није више као прије. Стисци руке су хладнији, осмјеси леднији, понеки пријатељ га за савјет упита, али све је другачије, отуђеније, хладније, без оне дубоке срдачности и некадашње сервилности. Сви су с њим опуштени, њему равни, чак ни жене га више не примјећују и не труде се да му се свиде. Схватио је, сагледао истину: док им је требао, док су од њега зависили, свијали су се, додворавали му се. Сад кад је одслужио своје, кад више нема моћ, кад не може да чини услуге, показали су своје право лице. Одавно није добио никакву позивницу за пријем, изложбу, промоцију, свечаност. Као да више не постоји. И то је људска судбина. Радити, великодушно себе даривати, а онда кад више не може да користи, одбаце га без милости и кајања. И на шта се своди живот? На оно што је прошло, сјајно, бљештаво и лажно и на оно што тек треба да се осмисли, створи нови свијет, истинит, једноставан и обичан.
Треба навикнути да живи без горчине и жаљења за прошлим, наћи нова задовољства у малим и ситним стварима што живот значе. Никада није слутио да вријеме које му је увијек бјежало, измицало и недостајало, може тако нагло да успори, да се обезвриједи и изгуби свој смисао и значај. Треба научити да иде полако, живи одмјерено и прихвати све будуће као нешто неминовно и судбински одређено.
У трену је протекла младост, неосјетно, као кап росе са цвијета, а пред њим је сад сурова стварност и свијест о пролазности и безимени јад и тегоба кратког вијека и славе човјекове. Сад је све без догађаја и значајних ствари. Сам је са лијепим сјећањима и тешким бременом неизвјесности у грудима.
Послије успјеха, славе и похвала, иза ријечи поштовања и хвалоспјева, треба се суочити са смијешком у пролазу, хладним стиском руке и оним необавезним: -Сврати докторе, што те нема-? Вратити се себи и пронаћи нешто ново, једноставно, своје, смисао и значај, помирити се са обичним, приземним стварима, помирити са свим што долази и схватити да је свако изложен тој стрепњи, мислима тамним и нејасним. Изузетка нема. Сви путеви воде истом циљу, истом крају нежељеном.
А и тијело којим се накад поносио постојало је све опуштеније, млитавије и немоћније пред наглом и све видљивијом старошћу, која се као пријетња надвијала над њим суочавајући га са самим собом. Нико и не слути његов страх од будућности све теже, суморније и празније, од тишине, од себе од свега,
Пун је само сјећања, мисли које не исказује, крије, али с којима непрестано живи. Прошли живот, умјесто да блиједи и нестаје, све више потискује овај садашњи кога неће и не може да прихвати.
Младост, љубав и рад, то је све што живот даје, то су праве радости и среће, све остало је само привид, замјена за живот. Сада младости нема, ни љубави нема, ни рада, ни наде, само тјескоба и чекање нечег што неминовно мора доћи.
СУМЊА
Ноћни ТВ програм се управо завршио. Тина нервозно грицка нокте. Два су сата, Милана још нема, а рекао је да ће доћи најдаље до један. На свечаном је испраћају у пензију његовог колеге архитекте Лазаревића и ево већ сат времена не може да побјегне од мисли која је прогања. Можда је послије свечаности остао с неком колегиницом? Можда. Гдје би иначе био? У граду је све давно затворено. Стрепња је хвата. Ноћ је ово, музика, пиће, славље, атмосфера. Ко зна шта све може да се деси за једну ноћ? Њих је петоро мушкараца, остало су жене, лијепо дотјеране, у изазовним тоалетама са свјежим фризурама. Ноћ је ово посебна, способна за грешне мисли, прељубу. . .
Давно је већ прошло два сата, а њега још нема. И не помишља да легне. Сна ниоткуд. Покушава да чита. Слова јој лете. Ослушкује. Лифт се не чује. Само тишина која притиска тешким оковима. Три сата. Излази на балкон. Густо пада снијег. Град тоне и нестаје у бијелом покривачу. Враћа се у собу. Грчевито размишља. Сигурна је да је до сада није преварио. Тако вјерује. Али ко зна, толико је варки и превара на овом свијету. Толико нових љубави које се рађају у трену, неочекивано. Толико искушења! Ко може да одолм чару новине и тајанствености? Чару украдене љубави. Можда Милан на радном мјесту има тајанствену љубав и сада је негдје с њом у бјелини и љепоти ноћи? Од те мисли стресе се и следи. Понекад и она пожели нову љубав уз свијеће, виолине, у романтичном амбијенту, или заљубљеност на мјесечини. И она пожели промјену, то су њеки тајни снови и ничији више. Али помисао да би Милан могао бити нечији тајанствени љубавник доводи је до лудила. Себична је, зна то, али ником неда своју љубав.
Још га нема. Снијег и даље пада. Све је изгубило свој облик. Само бјелина и тешка тишина. Часовник откуцава четири сата. Лице прислања уз прозор. Кола су му пред зградом. Не препознаје их од снијега, али зна да су ту. Рекао је да иде пјешице. Зебња јој стиште срце, уста се суше, ноге клецају. Ко зна с којом је? Можда је с Милицом? Заводљива је с оном црвеном косом. Или са Сашом, Бранком, Неном? Ређала је имена његових колегиница. А можда је с неком новом коју она не познаје? Вјероватно је та безимена њена пријетња и мука.
Сјети се њене најбоље пријатељице. Њу је муж варао. Колико је само оваквих ноћи пробдјела у ишчекивању и сузама. И увијек му је све опраштала у тренутку кад би чула кључ у брави. Али једне ноћи, исцрпљена дугим бдијењем, вриснула је и излила сву своју наталожену бол и муку. — Ја волим другу и не могу живјети без ње — рекао је без околишења, кајања и стида. Ускоро су се развели и њена пријатељица са којом је и она преживљавала те патње ни послије три године не може себи да опрости што и те ноћи није ћутала. Можда би се он тако излудирао и поново њој вратио? Можда. Воли га и данас и чини јој се да га никад неће ни престати вољети.
Само да Милан позвони! Пет сати. Тргну је шум мотора. Излети муњевито на балкон. Кола под товаром снијега се загријавају. Полагано крећу и замичу иза угла. Њихова кола. Милан! Вози њу, безимену, њу којој би косе чупала и лице гребала. Бол јој леди груди. Зуби цвокоћу. Крв леди у жилама. Љубомора демонски раздире. Лудачки штета по соби. Покрива уста рукама да не вришти. Излази на балкон. Снијег вије и прекрива празно мјесто и траг кола. Нигдје шума. Пролази сат времена, сат вјечности, сат бола. Неизвјесност трује. Не зна шта да ради? Како да поднесе ово вријеме без њега?
Пробудиће сина. Одрастао је, схватиће. Улази у собу. Жао јој да га буди. Покрива га желећи да се сам пробуди. Син отвара очи:
— Је ли тата дошао?
— Не сине, повезао је неку жену колима — врисну и поче грчевито плакати. Син скочи. Изађе на балкон.
— Мајко, смири се, погријешила си, наша су кола овдје.
— Нису то наша кола, тата их је одвезао, видјела сам. А ко би други у ово доба возио кола?
Син се обуче и изађе. Грозничаво излети на балкон. Видје како он рукавицом очисти снијег са кола и весело јој махну.
Не брини ту су.
Тина одахну и немоћно се сруши у фотељу. Добро је, само да је није повезао колима. Више није имала снаге ни за мисли. Тупо је сједила и ишчекивала. Било јој је лакше, син је уз њу, њен добри син. Само да Милан позвони, све ће му опростити, ма шта било. Љубав је ипак јача од сујете и поноса. Искрена љубав.
Шест сати. Коначно звоно се огласи, толико очекивано! Милан!
— Шта је, што не спавате? — упитао је зачуђено.
Али видећи надувене и црвене Тинине очи и испитивачки и проницљив синовљев поглед рекао је:
— Одмах да кажем да нисам грешан и да немате разлога да се на мене љутите. Колеги Рашу је позлило и отпратио сам га кући. Како му није било боље одвео сам га у болницу. замислите и оперисали су му слијепо цријево.
— Али што ми се не јави?
— Мислио сам да спаваш. Сав нормални свијет спава.
Чврсто је загрлио пун љубави. Срећа је испуњавала сваки дио њене душе. А негдје у дубини још је увијек мислила на малопријашњу ужасну бол и кола под снијегом која су лагано замицала иза угла.