ПОРУЧУЈЕ ЛАЗАР
Ни злаћано сунце више не сањари,
на крвавом пољу Србија почива.
Изгинуше браћа и Југ Богдан стари,
Мили Боже зашто све нам тако бива?
Мученици пали ћуте непомично
док светлости свете око глава зраче.
Не деси се ником’ нешто тако слично,
за јунаком сваким отаџбина плаче.
Крвава је трава, крваве су стазе,
лелеци се чују на кораку сваком.
У посету мајке на гробље долазе
и наричу тихо за сваким јунаком.
Бол раздире груди док по крви ходе,
свака од њих сад је Косовка с кондиром.
К’о да чују вапај:“Дај ми сестро воде!“
док поје јунаке са блаженим миром.
Пролила се крвца чиста као роса
док Косово наше у ноћ тихо тоне.
Падоше за веру и Светог Христоса,
грачаничка звона све тужније звоне.
У болу и слави вечито смо први,
борци за Крст Часни и Златну Слободу,
а све што смо стекли, никло је из крви,
дасмо душе Богу а срца народу!
Поручује Лазар из плавих висина
певаће се песме о Косову Пољу,
дићи ће се Србин из тамних дубина
свака рана наша слути судбу бољу!
ЦАРИЦИ НЕБА
Јецај се чује из царског Призрена
а кише на Љевиш данима лију,
са цвећем у руци корача жена
погледом тражи на порти* капију.
Тешко хода, светом Храму се пење,
из чађавог наоса славопој бруји,
жели стара да стигне на јутрење
осећа Силу из Храма што струји.
Тужног срца жена Љевишкој ходи
марама црна покрива јој лице,
великој светињи Дух Свети води
украс јој венац бодљикаве жице.
Сузе је гуше, све се у њој кида,
гареж са фреске брише рука свела,
из пепела је никла трава вида
тамо где је икона сагорела.
Уз видовчицу и божури ничу,
уздиже се Храм, из пепела дише,
сви анђели Пресветој у глас кличу,
воли нас Она од нас самих више.
Над паљевином Немањићи бдију,
пред Љевишком је жена повијена,
сви српски свети служе Литургију,
Пресвету моли малаксала сена.
Јецај се чује из спаљеног Храма,
са старицом плачу иконе, фреске,
кол’ко дуго клечи не зна ни сама,
молитвом зове Анђеле Небеске.
Гар, сузе, восак падају на руку,
другом брише зидове и дрхти сва,
гледа давно уклесану поруку
на чађавој фресци „Јаковљевог сна“.
Гледе са зида крунисане главе
испод гаравог, оронулог свода,
моли Симеон нашег Цара Славе
у ставу оранта, за спас свог рода.
Сутра ће доћи неко да се моли
у зеницама да направи гнездо,
да око постане кућа што воли
Тебе Царице Неба, Сјајна Звездо!
Биографија: ! Љиљана Теранић
Терентић Љиљана (рођ. Радовановић)
град Смедерево, Србија
Масарикова 2/9
Mail: terenticljiljana@gmail.com
Рођена у Београду 1963.г., бави се сликањем (првенствено иконописом) и пише родољубиве, духовне, мисаоне и љубавне песме и приче, есеје… Добитник је многих награда, похвала, медаља, повеља, плакета и диплома за своје радове. Члан УК „Расковник“ из Смедерева и огранка СКОР-а (Савез књижевника у отаџбини и расејању) у Смедереву. Велику част јој чини што се њене песме налазе у Лексикону савремених српских писаца за 2019-у годину и у две међународне антологије преведене на шпански и енглески у 2020-ој. У припреми је издавање збирке песама „БЛАГОСЛОВИ“ и збирке приповедака „БЛАГОВЕСТИ“, док су многи радови штампани у великом броју Зборника (само у прошлој години 24).