МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ – СРБИЈА

MИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је један од најзначајнијих ћириличких споменика српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века. Мирослављево јеванђеље је по свом саставу јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Писано је за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, кнеза хумског за потребе његове задужбине цркве светог Петра на Лиму, око које је касније настало Бијело Поље, потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180-1191).[1][2] Мирослављев ктиторски натпис на задужбини такође сведочи о развоју наше писмености.[3] Поједини историчари сматрају да је кнез Мирослав претходно био богумил (патарен) јер је у то доба овај верски покрет био веома снажан али за ову хипотезу не постоје чврсти докази.[3] Хумски кнез Мирослав био је ожењен сестром босанског бана Кулина. По типу то је пуно изборно јеванђеље – апракос, што значи да има читања за сваки дан, по Пасхи, по Педесетници, по новом лету, као и празнична и пригодна читања.[2] Мирослављев пуни апракос се разликује од осталих јужнословенских и источнословенских (староруских) пуних апракоса што га чини јединственим, односно оригиналним у односу на распрострањенији тип мстиславско-вукановски пуни апракос.[2] Текст се сврстава у најстарију словенску редакцију, која се одликује тачношћу, верношћу оригиналу, јасноћом, а у коју још спадају Маријино, Асеманово, Остромирово јеванђеље, Савина књига итд.[2] Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на белом, танком пергаменту, у два ступца, словима уставне ћирилице и украшен је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Сматра се да је пренето на Свету Гору, заједно са Вукановим јеванђељем, у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године), где су се налазила до средине (Вуканово), односно до краја 19. века (Мирослављево).[4] Мирослављев (1180-1191) и Вуканов (1196-1202) јеванђелистар су најстарије сачуване ћириличне књиге у Србији, док Маријин јеванђелистар из 11. века, писан глагољицом, упућује такође на наше штокавско говорно поднебље.

Рукопис Мирослављевог јеванђеља налази се у Београду, у Народном музеју.

 Сматра се да су ипак највећа оштећења на рукопису настала у мирнодопско време 1966. године током његовог нестручнога јавног излагања у стакленој витрини под јаким сијаличним светлом у Народном музеју које је само убрзало процес „исушивања“ пергамента. Стање рукописа је током 1970-их било нарочито алармантно да би његово проглашење за културно добро од изузетног значаја 1979. године пресудно утицало да се две године касније формира посебан новчани фонд за рестаурацију и конзервацију јеванђеља. Од јуна 2005. године Мирослављево јеванђеље уврштено је у Унеско листу „Памћење света“ (енгл. Memory of the World), на којој је за сада само 120 докумената од изузетног и универзалног значаја.[7] Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.[8][9] Од 2009. године Мирослављево јеванђеље увршћено је у Унескову „Светску дигиталну библиотеку“ (енгл. World Digital Library).[10] Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.

Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.[11]

Садржај кодекса

Назив Мирослављево јеванђеље потиче с краја 19. века, када је тај назив овом рукопису дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.[12] Ради се заправо о преводу грчког јеванђелистара[б] цариградске цркве Свете Софије.[6] Преписано је са предлошка који води порекло од македонских глагољских јеванђеља.[13]

Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре—каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског порекла.[5] Ово дело заправо представља једно од најважнијих сведочанстава о тадашњим уметничким утицајима Запада на Исток и обратно.[8]

Изглед кодекса

Мирослављево јеванђеље, стране 1 и 2

Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије.[5] По правопису представља први и једини примерак зетско—хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који сведочи о пореклу укупне ћириличке писмености.[13]

Кодекс је писан у два ступца по страни, на танком, белом[6] пергаменту формата 41,8 цм × 28,4 цм. Садржи 181 лист, односно 362 стране.[13] Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом. Минијатуре су бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшене су златом, а у облику су заставица и иницијала.[5]

Кодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Повез није првобитан, већ је вероватно из 14. века (према другим изворима 15-16. век), а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа, што потврђује његова величина, као и техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. На основу монограма се претпоставља да потиче из неког од светогорских манастира.[5][9][13]

Настанак Мирослављевог јеванђеља

Развој рашке државе (1168-1190)

Запис на последњем, 181. листу jеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини — епископској цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.[5]

Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није опште прихваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога следи и чувени запис:

„Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи…          ”

Сасвим на крају Јеванђеља, испод Григоријевог записа, написана је само једна реч — „Варсамелон”.

Из овог записа произилази да је Глигорије писао алилујаре и наслове (црвеним мастилом), а главни писар текстове јеванђеља (црним мастилом). У другом запису назначено је да је Глигорије „заставио златом” односно украсио Јеванђеље (старословенски: заставити — украсити). Српска наука сматра да је највећи део текста Мирослављевог јеванђеља писао анонимни главни писар, који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч „варсамелеон” је заправо славинизирана грчка сложеница βάλσαμελαιον и значи „балсамово уље”. Ова реч, написана руком главног писара, била је погрешно тумачена као име.[13]

Илуминације

Илуминације у Мирослављевом јеванђељу

Минијатуре, иницијали и заставице Мирослављевог јеванђеља спадају у најлепше српске средњовековне књижне украсе. У њима су присутни елементи западног, романског стила. Нарочито у начину цртања мотива и примене боја. Најчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст.

Иницијали су уочљиви и захватају по неколико редова текста. Има их насликаних и између стубаца. Сви су богато украшени орнаментима, плетеницом са две или више међусобно уплетених трака, или се у сплету лишћа лако препознају контуре слова. Поред ових има и иницијала украшених животињама, маскама, као и људским ликовима. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, једноставног су изгледа и цртане су пером. Најпознатије минијатуре, уз поменуту заставицу са јеванђелистима, јесу иницијал „В” — јеванђелиста Марко, иницијал „В” — Александар Велики, иницијал „В” — Марија Магдалена. Треба поменути и иницијал „П” са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја. Међу најлепше минијатуре сврставају се „Дијак за пултом” и „Дијак међу лавовима”.[9][13]

Основна средства изражавања илуминатора Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре волумен је углавном постигнут цртежом. Инкарнати су светлоружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.[5]

Несвакидашње путешествије Мирослављевог јеванђеља

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом седам и по векова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевековном путешествију, као неми сведок српске историје, избегло је судбину многих других украдених и спаљених књига.[6]

Мирослављево јеванђеље у Хиландару

Не зна се када је тачно јеванђеље пренето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у 17. веку, заједно са манастирским повељама.[13]

За Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој половини 19 века. Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.[6]

Фолио 166

Архимандрит Порфирије Успенски је у зиму 1845/46. године посетио Хиландар. Кришом је украо један лист исекавши га из књиге (фолио 166; по нашој пагинацији 330—331) и пренео га у Санкт-Петербург у Русију, где се чувао до 2022. Године. Лист је враћен на своје место у Мирослављевом јеванђељу.

Током наредних 28 година о „листу српског јеванђеља из 12. века” написано је неколико приказа у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. У јавности се, под именом „петроградски лист“, први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.[12]

На листу се налазе чтенија (читања) за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице — метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи.[6]

Од тада до данас овај лист је само једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. године био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.[14][15] Покренута је акција да се овај лист врати у Србију,[16] а у октобру 2019. је потписан и споразум са Русијом о размени седам слика Николаја Константиновича Рериха које су у власништву Народног музеја Србије за ову страницу. Ово је изазвало бројне контроверзе.[17]

Повратак у Србију

Велико залагање српских свештених кругова, као и српских научника довело је до тога да млади краљ Александар Обреновић о Ускрсу 1896. године посети Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон) (повеља је у међувремену изгубљена).[18] Краљу је рукопис лично уручио чешки монах и један од тада најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд.

Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга, са намером да откупи Мирослављево јеванђеље по било којој цени.[6][12]

У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај 1903. године, краља Александра и његову супругу Драгу убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље и наредних 11 година није се знало где се оно налазило, а српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.[6]

Први светски рат

Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије (Државна благајна), у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру. Не зна се како је јеванђеље доспело у посед краља Петра.

Мирослављево јеванђеље је, са осталим драгоценостима, пренето је у Крушевац и запаковано као велика драгоценост. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог Јована Медовског до Крфа. Октобра 1915. године у Рашку су га донели министри Љуба Давидовић и Воја Маринковић и предали А. Левићу, начелнику Државног књиговодства. По наредби Левићевој, о њему је лично водио бригу М. Стевчић благајник државног трезора.[19] Упаковано и уметнуто у једно сандуче од дасака, прошло је албанску „голготу“, три месеца делећи судбину – заједно са државним трезором.

Јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Николи Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године, реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.[6][12]

Други светски рат

Између два светска рата Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се преда на чување Народној библиотеци Србије. Чувано је у трезору Главне државне благајне.[20] Кнез Павле Карађорђевић, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941. године, рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вредним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача који га је закопао у олтару.[21] Манастир Рача је од 1941. до 1943. године неколико пута био пљачкан и паљен, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале га је 1943. године кроз окупирану Србију у тајности пренео до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.[6][12]

Савремено доба

Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, објављено 2020.

После ослобођења Београда Мирослављево јеванђеље прешло је у надлежност Министарства просвете, са Владиславом Рибникаром на челу. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју — данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536. Ту је Мирослављево јеванђеље је било изложено све до 1966. године у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. Године 1966. склоњено је у фундус Народног музеја. Од 1985. године повремено се излаже.

Године 1998. извршена је конзервација кодекса и повеза. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.[6]

Светска дигитална библиотека

У априлу 2008. године потписан је споразум између Народне библиотеке Србије и Конгресне библиотеке у Вашингтону о приступању пројекту Светске дигиталне библиотеке. Ради се о врло амбициозном пројекту, дигиталном трезору светске културне баштине. Одлучено је да Мирослављево јеванђеље и часопис „Зенит” буду прве колекције из Србије које ће чинити део Светске дигиталне библиотеке.[22]

Покушај присвајања

У новембру 2012. године, Хрватска академија знаности и умјетности је организовала научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” где је покушано да се Мирослављево јеванђеље представи као дело писано „хрватском ћирилицом”.[23]

Репринти Мирослављевог јеванђеља

Главни чланак: Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља

72 сата у храму — Од 20. до 23. септембра 2007. године, у оквиру манифестације „Дани европске баштине” У Храму Светог Саве изложено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Посетиоци у Храму имали су прилику да виде како књига изгледа, да преко великог екрана 6 м x 4 м листају све странице књиге са свим илуминацијама, да чују како звуче речи старословенског језика записане у књизи. Истовремено, само за ту прилику унутрашњост Храма преуређена је у несвакидашњу уметничку радионицу, у којој су амбијент креирали млади иконописци, фреско-сликари, мајстори мозаика, калиграфије и дубореза.[24]

Године 1896. професор Љубомир Стојановић је, по налогу краља Александра, однео Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и штампана у Царској и краљевској штампарији. Књига је штампана о трошку краља Александра I Обреновића. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Ово издање представљало је врхунац штампе, у односу на могућности технике и финансија којима је Стојановић располагао. Штампано је у тиражу од 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320 у две боје (црна и црвена) и на пола смањеног формата, постављане по две на страну.[6][12]

Године 1998, готово на стогодишњицу првог репринта, објављено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Штампа факсимила и пратећих књига завршена је на Видовдан, 28. јуна, у Јоханезбургу, Јужноафричка Република, а читав пројекат је резултат седмогодишњег труда јединственог тима интернационалних експерата: уредника, историчара, византолога, конзерватора, технолога, штампарских и графичких мајстора, уметника и занатлија. Непосредно по изласку из штампе откупиле су га многе од најзначајнијих светских националних и универзитетских библиотека, између осталих: Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-Бранденбуршка академија уметности; Гетеов институт у Минхену, Јохан Волфганг Гете Универзитет у Франкфурту, Аустријска национална библиотека, Александријска библиотека, Библиотеке универзитета Харвард, Принстон, Јејл; Дамбертон Оукс; Оксфорд, затим манастири Хиландар, Острог, Рача на Дрини, Савина, Црква Светог Саве у Лондону, Црква Светог Николе у Котору, Српска црква у Сан Франциску…

У Београду је, 29. фебруара 2000. године, одржана велика промоција овог издања, у свечаној сали Српске академије наука и уметности.[25]

Детаљна дигитализација Мирослављевог јеванђеља урађена је 2021. године.[26] Након дигитализације појавила се сумња да је приликом рестаурације 1998. године начињено оштећење Мирослављевог јеванђеља и да стране током повезивања нису поређане редом.[27].

ХОДОЧАШЋЕМ БЕЛОГ АНЂЕЛА – МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ У САНКТ-ПЕТЕРБУРГУ

Приређивачи издања били су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић. Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекција највећих светских библиотека, као што су Конкгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Хавард, Принстон, Јелјл, итд.

Превод значаја и представљана Мирослављевог јеванђеља из Србије у Русију од 2019 године, као члан пројекта „Бели анђео“ је и руски пуковник и преводиоц са српског на руски језик Владимир Александрович Бабошин.

ЈЕВАНЂЕЛИСТАР – Богослужбена књига

Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистра цариградске цркве Св. Софије. (Јеванђелистар – богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.) Највећи део јеванђелистра  дело је непознатог преписивача (у науци назвалног Варсамелеон – по речи из дела за коју су проучаваоци веровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак) , други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. Уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и у злату. У основм делу текста зступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старосовенског језика) – зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обележена снажним западним, романским, утицајем.

Претпоставља се да је Мирослављево Јеванђеље,  првих година након његовог настанка, служило као богослужбена књига у манастиру Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Већ 1198. године,  из њега је служена литургија на освећењу манастира Хиландара, који су те године Свети Сава и његов оац Симеон обнављали. У Хиландару је коришћена у богослуђбеној употреби све до средине XIX века,када је пренета у манастирску библиотеку.

 Године 1845/46. Манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са архимандритом, доцније епископом Кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао  је 166. Лист и однео га собом.   На њему се налазе чтенија за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице – метафором за злу Иродијату, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована.