Biografija: Snežana Konstantinović
Snežana Konstantinović, završila modni dizajn, a sada radi kao administrator u jednoj inostranoj kompaniji.
Dobitnik nagrade ,,Srebrni anđeo’’,za poetsku vrednost na konkursu međunarodnog karaktera.
Napisala zbirku pesama ,,Ptica raširenih krila’’, koju su rado čitali poznati glumci iz Srbije.
Sama oslikala korice knjige.
Učestvovala više puta na bangladeškoj ,,TV UDDAN’’ sa poznatim i priznatim piscima širom sveta.
Pesme su različite tematike,a u poslednje vreme piše i antiratnu poeziju.
Povezana je sa nekim poznatim pesnicima širom sveta,putem društvenih mreža na kojima je veoma aktivna.
U pripremi nova zbirka pesama.
DOSTOJANSTVO
Ŝta je kod žene najlepše?
Oči, usne, kosa, lice?
Crne duge trepavice? Stas i glas?
Lepo telo i odelo?
Kad se smeje il’ kad ćuti?
Začikava ili ljuti?
Kad je naivna il’ igra vešto?
Sve to i još ponešto…
U stvari žena je pravo
božanstvo,
kad ima svoje dostojanstvo!
Kad zna ko je i koliko vredi.
Kad svoje stavove sledi.
Kad se poštuje i ne da na sebe,
a pri tom s poštovanjem gleda i tebe.
Ne može svako da je ima,
i nije lako dostupna svima…
Kad ima ponos i vaspitanje,
kada radi i ima znanje.
I od rada svoga živi,
u lošim trenucima, zna da se smiri.
Ne trči ni za kim i ne kleči,
svojim rečima,
dušu leči…
(P.s. za lakog muškarca je žena laka,
za pravog i nije žena svaka…)
HOĆU
Neću da budem uteha.
Hoću da budem potreba.
Kao vazduh koji dišeš.
Hoću na mene da mirišeš.
Da ti je moj lik,
čim jutrom oči otvoriš.
Da i kad ćutiš,
moje ime govoriš.
Hoću da sam s tobom,
dok bitke biješ
sam sa sobom.
I da ti duša mene sneva,
kad mene pokraj tebe nema.
Hoću.
TAJNA
Kad nemir i tuga dušu pohode,
od voljenog srca reči zabole.
U pustim delima laži vidiš,
pred ponosom se svojim postidiš,
i kada ne znaš dokle sve tako,
jer sve izdržati nije lako.
Od raspršenih snova
pogled se muti.
Trenutku se prepusti
i zaćuti.
Potraži.
Sebi se tada zaputi.
Čeprkaj, kopaj i rovari.
Spremanje napravi
u svojoj glavi.
Ne uzdiši!
Nacrtaj sunce i zapiši:
– Proći će sve
I ovo će proći –
I bolji dani će tebi poći.
Gore glavu,
osmeh na lice.
Pomiriši cveće, pogledaj ptice.
I suncu šapni.
Malo i svoje srce dotakni.
Odaj mu tajnu ,
tiho, najtiše.
Voli sve, sebe najviše…
TUGA , RADOST I JA
Kad mi dođe tuga,
uhvatim je za ruku kao starog poznanika, nevidljivog lika, pa zaplešemo tango…
Uz melodiju sete, neostvarenih želja i lutanja,
rame uz rame, grudi o grudi,
pred nama je putanja i
ko je plesao bolje,
samo vreme presudi.
Takmičimo se tuga i ja,
ko može više da izdrži…
I kad se učini da sve oko nas počinje od nemoći da ludi,
unesem se u tugu i podarim joj osmeh,
jer ona je moja dobra poznanica.
Kažem joj da možemo tako do besmisla i nazad.
A tuga ne voli osmeh i pokunjena lica, prestane da pleše.
Za tren se rasprši kao jato ptica i nestane negde…
A ja svojim osmehom,
nadjačam prostor,
I pomislim ,
kako sam ipak jak ljudski stvor.
Kako mogu i tugu da pobedim ,
treba samo snažno da poželim!
Nastavim da plešem tango sa osmehom
i pozovem radost u goste i poslužim je nagomilanim i
stidljivim osećanjima moći.
Stalno sam pevušila sebi,
tuga će proći…
Radost, moja odana drugarica ,
na kraju , znala sam,
da će mi doći…
GDE SI POŠLA
Zašto si pošla međ’
takve ljude?
Oni samo crnilo nude
i od lepih prave ružne.
Od očiju veselih,
stvore tužne.
Od dobronamernih
naprave lude.
Ne vide sebe a drugima sude.
Zašto si krenula među takve?
Pakostima sklone
sve nikakve.
Oni ne razumeju
tvoje tišine.
Ne dotiču tvoje visine.
Kad kreneš napred
nazad te vuku.
Vole da vide tuđu muku.
Vide al’ ne čuju tvoje rime.
Srca im hladna ,
prepuna zime.
Ne znaju ni sami ko su u stvari,
Nezadovoljstvo im se mota po glavi.
Ne idi tamo!
Ne idi – šta ćeš?
Skrenućeš,
sa svoga leta pašćeš!
Zar da budeš kao i oni?
Na svoje misli se osloni.
Voli al’ one slične sebi,
da sa svog puta skrenula ne bi…