Biografija: Vukoman Jokanović
Vukoman Jokanović rođen je u selu Trsi, u Crnoj Gori. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Foči, u Bosni i Hercegovini, a Prirodno-matematički fakultet, magistarske i doktorske studije u Beogradu. Objavio je do sada oko 150 naučnih radova u vodećim svetskim časopisima, većinom u oblasti nanomedicine. Recenzent je brojnih vodećih međunarodnih časopisa i urednik tri međunarodna i jednog nacionalnog časopisa.
Autor je tri monografje, na srpskom jeziku, sa preko 2000 stranica, i jedne monografje na engleskom jeziku objavljene u Nemačkoj, koje spajaju različite oblasti istraživanja, kao što su fzika, hemija, biologija, genetika i medicina.
Kao koautor po pozivu objavio je desetak poglavlja na preko 300 stranica iz oblasti sintetičke biologije, veštačke inteligencije i nanomedicine, u najprestižnijim edicijama najvećih svetskih izdavača: Springer, Elsevier i Taylor and Francis.
Po svojim istraživanjima u oblasti nanomedicine stekao je visoku prepoznatljivost na međunarodnom nivou, koja se ogleda u velikom interesovanju za njegova predavanja po pozivu i plenarna predavanja u brojnim zemljama sveta.
Bio je istraživač godine Instituta za nuklearne nauke Vinča. Kandidovan je četiri puta za nagradu grada Beograda, kao i za veliku evropsku Emi nagradu u oblasti nanomedicine. Nalazi se i na najužem spisku najboljih inovatora Srbije. Rukovodio je brojnim evropskim i nacionalnim naučnim projektima..
Njegove knjige u oblasti nanomedicine bile su svojevrsni događaji godine u izdavaštvu u oblasti naučnih informacija, jer su prve uspele da daju celovitu sliku koja spaja prirodne nauke i medicinu, koja je osnova za multidisciplinarni pristup istraživanjima, ne samo u oblasti savremene medicine, nego i medicine budućnosti.
Njegov prvi roman Lebdenje duša iznad ponora je jedinstven literarni eksperiment, koji je uspeo da na uzbudljiv način, poveže mitologiju, metafziku i savremenu nauku u formi romana, realizujući tako, na svetskom nivou, po prvi put vekovnu težnju da se u jednoj knjizi u takvoj formi, nađu svi bitni elementi koji čine suštinu svevremenog pogleda na svet.
Na tu knjigu nastavlja se i druga knjiga, Potraga za izgubljenom dušom, koja zaranja u dubinu ljudske podsvesti i izvore energije koji se nalaze u njoj, da bi, istinski okrenuta samom duhu stvaranja, svedočila istovremeno kao i prva knjiga, ne samo o najdubljim zbivanjima unutar
ljudske duše, nego i o surovoj borbi dobra i zla i ljubavi i mržnje, koja je večna.
Poslednji od tri romana, roman: Čovek pete dimenzije, je jedinstven po mnogo čemu , pre svega po enciklopedijskom izobilju informacija, i pesničkom opisu teških, prijatnih, ali i tragičnih epizoda koje čine i oblikuju život svakog čoveka. Likovi u romanu, koji je nabijen emocijama i neverovatnim zapletima vezanim za događaje iz naše bliže i dalje prošlosti, vode nas kroz celi dvadeseti vek, noseći u sebi tajnu stvaranja i radost otkrića, pre svega naučnih, a onda i svih drugih, hodajući tako po tankoj ivici izmedju mogućeg i nemogućeg, naučnog i mističnog.
Poslednja zbirka pesama: Pesme o kapima i psima lutalicama, sastoji se iz dva potpuno tematski različita cikluda pesama. I dok prvi ciklis jovori o kapima, koje su izvor svekolikog, noseći u sebi i najveće i najmanje, čija je suština, suština samog kosmosa, drugi ciklus je priča o psima lutalicama koja se razvija na različitim nivoima i svedoči o drami njihovog ubijanja, koja tako postaje metafora zla. Psi lutalice su metafora čoveka na marginama društvene lestvice, prema kome su svi postupci dozvoljeni, svedočeći tako o zlu koje oduvek u nama drema, spremno da se u nekom pogodnom času sa neopisivom snagom probudi, i pokaže na najsuroviji način.
Ovo je njegova druga knjiga pesama. Prvu pod nazivom: Monolog, objavio je dalekih osamdesetih u izdavačkoj kući : Svjetlost iz Sarajeva, čiji je glavni urednik u to vreme bio jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka Meša Selimović.
Knjiga u izdanju strane izdavačke kuće Prometej , Novu Sad, 2018 godine.
Lebdenje duša iznad ponora
Knjiga svih knjiga
Priča iz Delhija
Prošle su teško podnošljive letnje žege. Nakon njih zahvatile su nas monsunske kiše koje su nas podsetile na drevne opise potopa. Napokon, nakon kiša došlo je prijatno vreme koje je ljude podstaklo na svečanosti, druženja, razgovore. Primiče se i veliki praznik Dusera1, sa mnoštvom festivala, kada su uobičajena brojna venčanja, i vreme Divalija2, koje savršeno podseća na Božić, nakon čega dolazi i Id-ul-Fitr3 iliti Bajram, najveći muslimanski praznik. Šarenilo boja tako se razliva ulicama Delhija sve do marta, kad otpočinje indijsko leto, sa kojim kao reke počinju da se slivaju hiljade turista čiji se žamor čuje na sve strane, dok se njihove reči pune radoznalosti stapaju s rečima domaćih prolaznika, da bi se potom razlile kojekuda, utapajući se u zbrku i haos mravinjaka ljudi koji se kao nepregledno more širi u svim mogućim smerovima. Kakvi su to samo mirisi! Suptilni miris štapića od sandalovine, iz kojih iskre varnice, miris urina koji natapa ulice i parkove Delhija, pomešani sa mirisom đumbira uličnih prodavaca čaja i otužnim mirisom masla, koji pali nosnice. Upečatljivi prizori bogatstva i bede smenjuju se na svakom koraku, dok džipovi sa zatamnjenim staklima zaobilaze slonove i rikše. Njih upotpunjuju hramovi rasuti svuda naokolo, na koje pogled puca sa zastakljenih balkona hotela koji paraju nebo. Tu su i predgrađa u kojima se na istom mestu nalaze sedišta velikih IT kompanija sa gomilama zarobljenih umova koji se bave virtuelnim svetovima iznedrenim iz beskrajnih kolona brojki, i kolone radžastanskih nomada koji nemarno prolaze pored tih velelepnih modernih zdanja sa svojom stokom. Na svakom koraku susreću se isprepleteni paralelni svetovi blještavila i bede, koji oduzimaju dah.
Sudar dve Indije, one drevne, koja je duhovna, večna i nepromenljiva, i moderne, koja blješti punim sjajem kao neka preteća neman, sve je ovde u nekoj nemogućoj harmoniji. Festival Dusere, kao jedan od najvažnijih hindu praznika vuče korene iz Ramajane, i označava pobedu Rame4 nad Ravanom5, odnosno dobra nad zlom, vremenom je prevazišao sve uske religijske okvire i podeljenosti koje odlikuju ovu zemlju, tako da ga danas slave sa jednakom strašću i hindusi i muslimani i budisti, kao i hrišćani. Tog dana na raskrsnicama sve vrvi od konjskih zaprega koje nose zabavljače, muzičare i pevače. Ogromne rasklimatane ringišpile, razbacane na sve strane, okreću vični dečaci, spretno preskačući sa šipke na šipku, upadajući u oči zbog svoje bučne atmosfere u kojoj sve vri kao u loncu, dok se ogromne nezgrapne lutke ceremonijalno pale, i čitav grad gori osvetljen do duboko u noć vatrometom petardi koje prate svaku proslavu.
Kad nastupi Divali, festival svetlosti, tada izmile hiljade ljudi sa rukotvorinama koje oduzimaju dah, dok na svakom kraju bacaju svoje magične odsjaje hiljade ukrasnih sveća, i cedi se pljuvačka u ustima prolaznika opsednutih bojama i mirisom raznovrsnih slatkiša. Šta tek reći za srebrnaste papirne tračice koje se vijore na svakom koraku, dajući celoj atmosferi varljivi osećaj prisnosti u kom se u harmoničnu celinu utapaju bogataši i prosjaci, odajući sliku razumevanja i ljubavi koja već sa prvim jutarnjim suncem nestaje kao sneg na prolećom suncu, da bi ceo grad trenutak kasnije dobio svoje realno lice u kom je jedino izvesna borba za opstanak, grčevita i neizvesna do zadnjeg daha, u kojoj neki uspevaju da se popnu neverovatno visoko, gazeći čak i preko mrtvih, a drugi skapavaju od gladi i siromaštva koje je nezamislivo. Pa ipak, to ne smeta novim rekama ljudi da iznova hrle i zaposedaju ulice, parkove i trgove Delhija, donoseći svuda izmešane mirise bede i sjaja, na neverovatan način.
Čandni Čauk srce starog Delhija, sa svojim lavirintima malih zakrčenih ulica i bazarima zlata, srebra i začina, Džami Mazdžid, najveća džamija u Indiji, legendarni restoran Karim, čiji su vlasnici potomci kuvara sa mogulskih dvorova, stari bioskop Delite, ušuškan u crveni pliš, mermer i ogledala, famozna Crvena tvrđava Lal Qila, simbol uspona i pada mogulske imperije, sve je to sraslo jedno s drugim, čineći taj deo Delhija neodoljivim.
Malo južnije kao da se prolazi kroz neku zavesu iz snova; iz sulude košnice koja tako snažno pulsira životom ulazi se u Lutjensov Delhi, sa širokim avenijama koje vijugaju kroz prostrane zelene parkove, sve do Predsedničke palate.
Nedaleko odatle nalazi se Lodi park, sa ogromnim uređenim zelenim površinama, visokim palmama i oleanderima koji okružuju mauzoleje starih mogulskih vladara i njihovih porodica. Nešto dalje nalazi se Humajunov mauzolej, simbol uzvišene islamske arhitekture, koji je poslužio kao model za izgradnju velikog Tadž Mahala, iza koga se skriva Nizamudinova6 železnička stanica, sa brojnim uskim uličicama, koje kao u lavirintu vode do svetilišta istoimenog sufija, gde se svakog petka uveče nadmeću kavali muzičari i sufiji, dok se na njihovim predstavama skupljaju izmešane gomile svetine, bogobojažljivih, sirotih i bogatih. U tim uličicama posvuda su rasejani mali ulični restorani, zvani dabe, koji dele besplatnu hranu beskućnicima za žetone koje im kupuju bogatiji prolaznici.
Šta tek reći o Garstin Bastion ulici koja se pruža između Ajmeri i Lahori kapije, jednoj od najvećih ulica crvenih fenjera, sa više stotina bordela sa nebrojenim lepoticama koje zatočene u svojim kavezima nude usluge mužjacima punim požude i strasti.
Tih dana dengi groznica je besnela po ko zna koji put u Delhiju. Osećao se na svakom koraku “anđeo smrti” koji je svojim vatrenim dahom raspaljivao užasavajuću pošast, koja se iz predgrađa Garstin Bastion ulice širila na sve strane. Ljudi su batrgali kao muve bez glave. To nepregledno more najrazličitijih sudbina, koje se sa prvim jutarnjim zrakom sunca počinje da ritualno giba pršteći na sve strane, sada je bila gomila bezoblične mase koja se po inerciji razlivala, ali ne više onako kao pre, u žamoru u kome je sve odisalo žudnjom za životom, nego u strahu, koji je kod stranaca prerastao u blagu paniku, jer je u toj kaljuži najužasnijih isparenja koja se daju zamisliti, odsvakle vrebala denga groznica, ta kužna i užasavajuća neman, koja se prenosila toliko brzo da su ljudi postajali sve uspaničeniji.
Osećao se dah smrti na svakom koraku, zbog čega su na neki čudan način, kao kad se gase noćne svetiljke, čitave ulice umukle, jer je u nekim delovima grada skoro svaka druga kuća bila zahvaćena epidemijom. Ljudi su se plašili da se susretnu jedni sa drugima, čak i u mimohodu, tako da je polako jenjavala sva ta neverovatna živost, taj žagor koji nije prestajao i koji je samo do pre neki dan vrio kao u pčelinjoj košnici. Kuće su se lagano zatvarale, kafane su postajale gotovo prazne, na trotoarima na kojima je uvek bilo beskućnika koji su celi život provodili na ulici proseći bosonogi, sada je vladala zlokobna tišina, jer je na svakih stotinak metara na trotoaru bilo otegnuto neko telo skitnice ili beskućnika, sa jezivo promenjenom bojom lica. Zavijajući zvuk sirene hitne pomoći odjekivao je bez prestanka polupustim ulicama, tako da se imao utisak kao da bi svi hteli da pobegnu iz grada koji je ležao pod vrelim suncem kao neka ogromna avet. Kuće su bile prepune bolesnika, koji su trpani ko zna sve gde i odvoženi u najvećoj žurbi. Svi su se plašili neizvesnosti novog jutra.
Pa ipak, posle prvoga šoka i pometnje koji su pretili da potpuno ugase život tamo gde je razvrat najžešće cvetao, u ulici Crvenih fenjera ljudi su odjednom nagrnuli kao nikada pre, jer na tom mestu gde su uvek smrt i život tako snažno uvek prepleteni, scene divljih orgijanja i razvrata odjednom su se svom silinom iznova razbuktale. Čak i u kućama u kojima su do maločas živeli smerni domaćini, a koje još nisu bile zahvaćene groznicom otimanja života od bliske smrti, proključala je najogoljenija strast, valjda zato što su mnogi imali osećaj da je kraj sasvim blizu, i da im je preostao samo još koji dan života, u najboljem slučaju, rešeni da na taj način prkose smrti, uživajući u veselju dok su još živi, tako da se ta rulja, dok se u svome pijanstvu valjala ulicom, kad bi slučajno naletela na nekoga ko je već u smrtnom grču, umesto očekivane samilosti, ludo zabavljala urlajući od smeha, gurajući pomodrelo telo umirućeg sa svoga puta, dok je demonsko veselje besnelo svom snagom. Razbojnici i secikese svih vrsta, i sav ljudski ološ, izronili su na ulice, ulazeći smelo i bez imalo stida u svaku napuštenu kuću, kradući sve što se moglo ukrasti. Sunce je pulsiralo poput velikog srca vatre u moru mesinga, gubeći se iz vida u oblacima prašine i prljavštine koja se dizala ka nebu, dok je vonj urina kojim su bile natopljene ulice štipao za nozdrve. Lekari su, izgovarajući reči saosećanja, prebrojavali mrtve od prethodnog dana, dok je na ulicama prodavana voda koja sve leči. Dame iz bogatih kuća su se šepurile gizdavo obučene po najnovijoj modi, sa nakitom koji je blještao sa njihovih vitkih vratova, presijavajući se na suncu. Bio je to svojevrsni galamatijas u kome su se sva zla i dobra susrela na jednom mestu, dok su razni jezici, bezmalo svima strani, prštali na sve strane, kao u Vavilonskoj kuli. Činilo se da niko nikoga ne razume.
Krećući se spokojno kroz ovo užasno more neobičnih bića, išao je Lukas, ni ne sanjajući šta bi ga sve moglo ovde da snađe. Na momente bi ga obuzeo talas besa i očaja, a potom bi to osećanje iščezlo, i on bi odjednom osetio u sebi neku čudnu radost što je uprkos svemu tome živ, i ritmično poskakujući nastavljao svoje kretanje zakrčenim ulicama, odeven u odelo tamnosive boje, sa dvorednim kopčanjem, koje je izduživalo njegovu figuru, zbog čega se osećao veoma ugodno, svestan svoga vitkoga stasa i gospodskog hoda. On je sad u ovoj gomili bednika izgledao smešno kao pajac, pa ipak veoma mu je prijalo što se po nečemu od njih razlikuje, samouvereno koračajući kroz to more izgubljenih očajnika i tako pokazujući snagu svoga karaktera, koji je i u najtežim situacijama uvek pokazivao nešto stameno i nesalomivo u sebi.
Posmatrao je sa posebnom pažnjom retke prolaznike više klase, posebno dame koje su prkosile smrti, prikazujući se u najlepšem svetlu, dok su i same lepršale žurnim korakom usmeravajući se ka svome cilju. I dok je tako besciljno hodao, Lukasu iznenada zapade za oko jedan mladić u crnom somotskom ogrtaču, koji je savršeno skladno padao niz njegova plećata ramena, slivajući se s njegovom ispruženom rukom, u kojoj je nosio neku pticu neobično jarkih boja, naparfimisanu toliko jako da je dugo iza njega ostajao izuzetno snažan i opojan trag mirisa, kuda god bi prošao, na kome su mogle da mu pozavide i najlepše negovane lepotice.
Kako nije imao nikakvog konkretnog posla, Lukas se odluči da iz daljine prati toga mladića, nalazeći nešto zagonetno i toliko izazovno na njemu, kao da je nekim samo njemu znanim čulom naslutio da će ga on odvesti nekamo gde bi baš želeo doći, a ni u najvrelijoj mašti to mu ne bi palo na pamet. Prva mu je misao bila da će se zaputiti pravo prema ulici Crvenih fenjera, ni sam ne znajući zbog čega bi išao baš tamo, ali kad je ta misao sazrela u njegovoj glavi, više nije mogao da odoli a da ne proveri da li ga njuh vara. Usput je mogao da prati i reakcije žena koje su prolazile pored njega, i da uživa u njihovom neverovatnom daru prerušavanja, u šarenilu njihovih sarija, sa svim tim kitnjastim papagajskim bojama, od ljubičaste i modro plave pa sve do žute kao žito u polju, i crvene kao jezici vatre.
Bio je zadivljen posmatrajući eleganciju toga mladića, koji je nekamo žurio hitrim korakom prolazeći i ne ostavljajući ni na trenutak utisak da mu je imalo stalo do tih zadivljenih pogleda tamnoputih lepotica punih znatiželje. Njegov neobični tamni ten, netipičan za obične Induse, široka ramena i vitki stas, svetle iskričave oči koje su naprosto blještale, gusti riđi brkovi, koji su pokazivali da je on možda stranac, ili neko, ako je rođen baš ovde, potpuno jedinstven. Bilo je očigledno da su njegovi geni nastali ukrštanjem između dva beskrajno udaljena sveta, pokazujući svu lepotu te igre, koja je tako bila nesebična u njegovom slučaju, jer sve je u njemu odisalo posebnom elegancijom i stilom, iz čega je Lukas zaključio da je taj mladić, po svemu sudeći, pripadao sloju ljudi visokog ranga. Zbog toga je bilo još čudnije odakle on ovde, u toj gomili bednika i prosjaka koja ga je u stopu pratila pružajući prema njemu ruke kao prema spasitelju, tražeći da im udeli novac.
Na drugoj strani, nekoliko devojaka, verovatno iz ulice Crvenih fenjera, gurkale su se dobacujući mu, da bi skrenule pažnju na sebe, prateći ga u stopu, pevajući pesme i smelo ga pozivajući da im se pridruži, pune lascivnih aluzija. Jedna od njih, odvažno se izdvajajući iz te gomile očajnika, u tom moru smrti, povuče ga za sobom za ruku, i zavrte ga zajedno sa sobom u ples, što je izazvalo buru smeha prisutnih devojaka, koje nisu štedele dlanove, okružujući ih, dok su u toj svojevrsnoj eksploziji radosti pevale o tome kako se umire samo jednom, unoseći mu se u lice i ljupko se kezeći izgovarajući obešenjački: “Poljubi me dragane moj. Voli me i ne ostavljaj me.”
Bilo je to veoma dirljivo. Očigledno je i mladić sa svojim svetlo plavim očima bio dirnut pesmom zanosnih lepotica, odgovorajući na taj izazov zbunjeno kao da se obraća sebi samom, a ne njima: „Veoma mi je žao.” Lukas je pomno pratio tu uzbudljivu igru, posebno zadivljen lepotom jedne od njih, čiji je svetlucavi sjaj u očima probudio u njemu neverovatnu čežnju, pažljivo očekujući šta će da se iz toga isplete i desi, dok je mladić, očigledno pogođen pesmom, pokušavao da izgleda što pribranije, otrgnuvši se napokon, rekao stidljivo: “Bojim se da već kasnim tamo gde sam pošao.” Potom ispusti zlatni novčić u rašireni dlan devojke, i progura se kroz gomilu, odlučno žureći napred.
Bilo je vrlo neobično koliko je bio opsednut nečim, nekim zadatkom, ili veoma važnim susretom, svakako nečim što ga je tako silno zaokupljalo da se više nije ni okrenuo, grabeći prema jednoj sporednoj uličici, gde je gužva bila mnoga manja, hitro se udaljavajući svojim snažnim koracima, koje je Lukas sa velikim naporom pratio, čudeći se sam sebi šta to on uopšte radi. Iako je bila suluda i sama pomisao da će tako u stopu pratiti nekog sasvim nepoznatog mladića, eto sad je on to činio iz čista mira, ne znajući ni zbog čega ide za njim, ni kamo ide. Sve u svemu, nešto ga je iznutra vražije snažno vuklo da uhodi ovog mladića, siguran da će se desiti nešto neočekivano i posve uzbudljivo što će opravdati celi taj njegov smešni napor.
Bezbrojne misli vrzmale su se u Lukasovoj glavi. Možda je to neka žena, pomisli, u koju je ovaj mladić smrtno zaljubljen. Možda mu je javila da je bolesna i sad hita ka njoj. Prestani da smišljaš gluposti, pomisli opet, hvatajući korak za mladićem, pokušavajući svim silama da bude što manje opažen, ali i da ne zaostane suviše za njim, plašeći se da mu on ne zamakne iza nekog ćoška i da ga tako potpuno izgubi iz vida. Ispred njih je bio jedan zavijutak koji je sad vodio u redove neuglednih kuća, koje su bile potpuno drugačije od onih koje se sreću u samom centru grada i prema kojima vrve svaki dan reke turista, probijajući se u pokušaju da osete taj veličanstveni duh Indije, ulazeći u te čudesne hramove, sa neverovatnim rezbarijama i slikama koje su blještale u svom šarenilu usred te gomile pobožnih ljudi koji su sedeli satima na istom mestu udubljujući se u svoje misli.
Čarobna Indija, kao neka ogromna nepokretna neman, mamila je svojim šarenilom i opijala svojom mirnoćom, u kojoj je i sam Lukas, kao i mnogi pre njega, upoznao taj neobični unutrašnji mir koji se razliva dušom i utapa u tišinu postojanja kao u glatko ogledalo vode, iz koga se brzinom munje prodire između beskrajnih vidljivih i nevidljivih svetova, donoseći tišinu kosmosa koji sjedinjen sa tim ljudima diše. Ta prelepa misterija u kojoj je sve tako čarobno i istovremeno neverovatno, ono je za čim hrle gomile izgubljenih duša, koje su u svakodnevici potopljene u najdublji ćorsokak i besmisao života, bivajući sve ono osim onoga što stvarno jesu. Gomile pajaca, ispranih mozgova čistunaca, koji dolaze da osete nešto tako strano, neobično i nepostojano, nešto što ih ispuni cele čim se korak-dva udalje od gradske vreve, bile su opčinjene fascinacijom tog unutrašnjeg mira koji je prosto zarazan, da bi potom čim se vrate u svoju stvarnost sve to nestalo i kao lanjski sneg istopilo, jer bi se ista ta svetina iznova prepuštala, s dvostrukom snagom, svojim izgubljenim svetovima, čeznući za luksuzom i materijalnim sladostrasnim utapanjem u svet savremene civilizacije.
Izgubivši opreznost za časak, mladić primeti da ga Lukas u stopu prati sve vreme, i zaklonivši se iza ugla jedne kućice na samoj raskrsnici, zgrabi Lukasa, a potom sijajući od srdžbe svojim plavim očima prodrma ga iz sve snage. Lukas preblede, preplašeno se izvinjavajući mladiću koji ga je besno streljao očima, i reče mu: “Ah, izvinite! Ne znam šta da Vam kažem. Baš je ovo sve bez veze. Ali, zapali ste mi za oko. Vaša žurba. Osećam da je nešto važno. Priznajem, nisam odoleo izazovu da proverim šta Vas to tako snažno nekamo vuče. Nisam želeo da Vas time povredim. Čista znatiželja, verujte.”
Mladić, bled kao krpa, zagleda se u Lukasove oči, s gađenjem. Bilo mu je smešno njegovo izvrdavanje. Pa ipak, kao da mu je neki veliki teret spao s leđa, posle nekoliko trenutaka njegov bes zameni osmeh, obraćajući se Lukasu neobično smireno, prigušujući tako svoju malopređašnju ljutnju: „Ako ste već toliko radoznali, onda krenite sa mnom. Vidite tamo onu kuću? Zaputio sam se baš tamo. Tamo živi jedna neverovatna žena. Ah, zašto ja to pričam Vama”, dodade, sad već očigledno kajući se što je odškrinuo delić svog srca jednom neznancu.
I zaista, preko puta njih nalazila se stara zapuštena zgrada, oko koje su se ređali nizovi manjih kuća, načičkanih tako gusto ne samo jedne uz druge, nego i jedne iznad drugih. Lukas je na trenutak bio u dilemi šta da učini, da bi se posle kratke nedoumice pridružio mladiću, nastavljajući hod za njim ćutke, prateći ga u korak, sve dok se nisu našli na samom ulazu u kuću. Mladić se okrenu prema Lukasu, odmeri ga od glave do pete, a zatim mu se obrati: “Vi ste baš odlučili da me pratite u stopu. To je ta kuća. U njoj proriču sudbinu. …Kako je to čudno!”, doda posle kraće stanke. Glas mu je bio težak i zbunjujuć.
“Znao sam da neću biti sam. Čovek sve vidi i pre nego što se dogodi. Možda je tako i bolje. Ako Vas zanima, budući da ona savršeno proriče sudbinu, možete i sami da saznate nešto više o sebi. Vreme je smrti. Na primer, možda biste želeli znati da li ćete već sutra umreti.”
Potom se zacereka ludački, zagledajući se u Lukasove oči, govoreći mu: “Oni koji veruju da će večno živeti, najčešće baš tada kad se uljuljkaju u svoju sreću, verujući da joj nema ravne, bivaju pogođeni smrću, dok gomilu očajnika od kojih ni ti nisi nimalo bolji, smrt uporno izbegava. Svi smo mi samo bednici koji žele raj.”
Lukas je bio duboko šokiran njegovim rečima, tako da nijednu reč nije izgovorio, sve dok se nisu našli skoro pred vratima na ulazu u kuću. Onda je znatiželjno napućio svoje usne i upitao mladića prigušenim tonom: “Vi ste već bili ovde? I Vaša sudbina vam je poznata?”
“Ta dama savršeno poznaje crnu magiju. Putovala je po celom svetu”, odgovorio je mladić, namerno prećutkujući Lukasovo pitanje, otpočevši svoje neobično kazivanje, koje je u najkraćim crtama objašnjavalo razloge njegove posete i njegova očekivanja.
On je očigledno već odavno poznaje, pomisli Lukas slušajući njegovo zanimljivo pripovedanje, i učini mu se da je na neki način taj prelepi mladić sudbinski vezan za nju, možda čak i potajno zaljubljen, i da pati što ne može da joj iskaže svoja osećanja iz nekih naizgled veoma čudnih razloga.
“Ona se ne plaši ničega”, kazao je mladić pre nego što je pokucao na vrata.
Lukas pomisli koliko je to samo blesavo, ubeđen da ga ta dama iskorišćava, jer je bio očigledno bogat, ali ostade bez komentara. Njegovo potencijalno moralisanje, na sreću, prekinula je cika vrata koja su, na očigledno odavno nepodmazanim baglamama, škripala cvileći, iz kojih izroni nabrano lice starice, koja se nalazila u službi proročice, premerivši ih od glave do pete pre nego što im je dala znak da se upute za njom.
“Da li je Marija kod kuće?”, upita mladić, našta mu starica potvrdno klimnu glavom, i povede ih uz uske drvene stepenice. Posle nekoliko koraka, Lukas i mladić nađoše se na vrhu stepenica, nakon čega se ukaza zadimljena čekaonica, sa dugim stolom ručne izrade, i stolicama na kojima je šareno platno već bilo iskrzano. Pod te neobične prostorije bio je poliran sa pastom za parket, sijajući se svom snagom u odsjaju sunca koje se probijalo kroz drvene prozore, sa mnoštvom pregradica za okna. U ćošku čekaonice nalazili su se neki stari muzički instrumenti, koje nikada pre do tada Lukas nije video, i mnoštvo knjiga u ormarima koji su bili poredani jedan pored drugoga duž celog slobodnog dela zida. Ničeg tu nije bilo obećavajućeg, što je učvrstilo Lukasovo uverenje da je na sasvim pogrešnom mestu.
I dok je tako zaronjen u svoje misli i osmatranje čekaonice, a ponajviše samoga mladića koji je delovao sve zabrinutije i utučenije, kritički razmatrao svaki detalj ove neobične scene, otvorila su se vrata na kojima se pojavila ozarenoga lica ta toliko priželjkivana čarobnica, koja ga odjednom očara glasom koji je nosio u sebi nešto neopisivo smireno, što je kod čoveka odmah proizvodilo utisak neobično snažno koncentrisane moći, sa kojom je ta žena očigledno bila obdarena. Soba u koju su ušli bila je sasvim slična čekaonici, s tom razlikom što je sve iznutra bilo obloženo lamperijom od tamnog hrasta, koji je ko zna odakle dovežen. Hrast se tako snažno presijavao pod svetlom koje je, trepereći sablasno, dolazilo iz male bronzane lampe koja je visila sa plafona, obzirom da nije bilo prozora u toj prostoriji, savršeno se uklapajući u taj mistični dekor.
Iako je prostorija bila neobično velika, u njoj nije bilo slika, osim jedne. Umesto slika bile su smeštene samo neke grozne rezbarije, sa prepletenim zmijama koje su naglašavale indijski stil i snagu vatre koja se budi na dnu kičme, gde počiva razorna energija uspavane kundalini7 čakre. Jedan veliki sto od abonosa dominirao je celom prostorijom. Nasuprot stola nalazila se slika sa figurom žene u crnom, koja je očigledno predstavljala Veneru, u haljini od somota koja je padala niz njene božanski oblikovane noge, sve do poliranog poda, optočenoj zvezdicama koje su bile imitacije zlata i prelepo oblikovanih kristala rubina.
Te rezbarije i slika Marije, čije su se magijske moći očigledno stapale u jednu celinu, privlačile su posebnu pažnju. Marijina sjajna crna kosa, koja je padala talasasto skoro sve do njenih naglašenih oblina, podsećala je Lukasa na sliku Venere8, koja u jednoj ruci drži brojanicu sa kuglicama boje safira nanizanu u prsten, dok se niz njeno telo na njenoj naboranoj haljini odslikavala zmija, koja se oko nje uvijala, dobijajući hiljade različitih odraza svakim pokretom njene ruke.
Primetivši zbunjenog mladića koji nije znao šta da kaže, jer se toliko bio spetljao očigledno ne znajući kako da objasni zašto je ponovo tu, Marija mu se obrati, ležerno i ljubazno, kao nekom starom poznaniku, prekidajući njegovo mučno ćutanje: “Oh, bože, pa Vi ste opet tu! Čemu da zahvalim Vašoj novoj uvaženoj poseti?”, upitala ga je, gledajući ga svojim umilnim pogledom, punim nekog neobičnog sažaljenja, što je na Lukasa delovalo skoro opčinjavajuće.
Njen glas zvučao mu je kao nešto najslađe što je ikada čuo, podsećajući ga na zvuk srebrnih zvona ili neke udaljene harfe, koji je lepotom i setom koje su bile spojene na neki čudan način, ličio na daleki jauk vetra u krošnjama drveća, sa kojih se svaki čas otkida poneki uveli list.
Mladić je bio potpuno zbunjen, ne znajući ni sam zašto je tu, pokušavajući da se nevešto iskobelja iz te zamršene situacije, govoreći: “Doveo sam svog prijatelja, koji želi da i njemu proreknete sudbinu.”
“Da, gospođo”, vešto se nadovezao Lukas na mladićevo nemušto obrazloženje, “zaista odavno već želim da Vas upoznam. Vi, kažu, imate nešto magično u sebi što Vam omogućava da prodrete duboko u budućnost, i ja sam došao da vidim šta mi sudbina sprema.”
“Dobrodošao!”, odgovorio mu je sladunjavi glas, upozoravajući Lukasa: “Postoji samo jedan uslov, a to je da ćeš sve, ama baš sve što ti kažem trajno zadržati samo za sebe”, dajući mu potom blagonaklono znak rukom da joj priđe.
Lukas potvrdno klimnu glavom, i malo potom seansa započe. Marija otvori svoj smešni kovčežić, sa neobično živim crtežom na vrhu, na kome su bile međusobno uvijene zlataste zmije, iz koga izvadi malo crvenog praha, koji nasu u bakarni kotao, i mrmljajući nešto na sanskritu – koji je, sticajem prilika, Lukas donekle poznavao – proizvede gusti oblak tamno-crvenog dima, koji uskoro ispuni celu prostoriju. Nakon nekog vremena, kad se dim napokon raščistio, što je potrajalo poprilično dugo, njegovo polu ozbiljno i nepoverljivo lice, ugleda sliku koja se napokon ocrtavala na dnu kotla, u koju je Lukas sa nevericom buljio. Slika je prikazivala veliku prostoriju ispunjenu razdraganom publikom, među kojom su dominirale raskošno obučene dame, dok su na sve strane treperili dragulji. Među tim neverovatno uzbudljivim ženskim figurama, nalazila se jedna čija je lepota nadmašivala sve što je ikada ranije mogao i da sanja. Nosila je odoru kraljice, ljubičaste boje, dok su dijamanti neizrecive lepote blještali na njenom prelepom vratu, rukama i prstima. Na glavi je imala zlatni oreol sa sličnim draguljima koji je kao kruna blistao, isijavajući neku neverovatnu energiju od koje se Lukasu mutio um.
Ono što je najviše iznenadilo Lukasa, bio je njegov lik koji se ocrtavao pored te žene, koji je on posmatrao sa zaprepašćenjem i nevericom, dok je lagano ta scena bledela, prepuštajući pozornicu sceni vlažne i sumorne tamnice, sa zidovima i plafonom prekrivenim odvratnom zelenom sluzi. Mala lampa koja je stajala na podu, davala je upečatljivu oštrinu tom bolesnom, vodenom odsjaju, u kome je on ponovo video sebe kako stoji, bled i utučen, u blizini nekog zida. Ali on nije bio sam; ista svetlucava vizija u ljubičastom, sa dijamantima koji su ukrašavali njen nakit stajala je pred njim, i on je odjednom izvukao svoj mač i gurnuo ga skoro do balčaka duboko u njeno srce! Prelepa vizija potom se je odmah raspršila, dok je on izvlačio mač iz njenih grudi, koji je tako snažno mirisao na njenu krv. Bilo je to isuviše stvarno, i Lukas odskoči sa izrazom zaprepašćenja. Odmah se sve ugasi. Poslednja slika je bila izraz njegovog sopstvenog uzbuđenja u kotlu.
“Rekla sam ti da ne govoriš ništa”, upozorila ga je žena, nastavljajući svoju seansu. Potom je opet bacila deo nekog čudnog praha iz kovčega u kotao, izgovorajući glasno svoje magične reči da bi kad se raščistio oblak dima Lukas ugledao novi zapanjujuć prizor. Dvojica muškaraca su ležali na zemlji, od kojih je jedan bio on, a drugi, gle čuda, baš ovaj mladić. Bilo je jasno da je jedan od njih dvojice mrtav.
Lukas se zagleda ponovo u kotao i ugleda svoje lice u vodi kako se zarazno smeje, pitajući se, zapanjen tom ludačkom scenom, šta bi to trebalo zapravo da znači, na šta mu proročica, shvativši njegovu nedoumicu, uzvrati: “Ako Vi ne možete da odgovorite na to pitanje, ne mogu ni ja. Želite li još nešto da Vam pogledam?”, upitala ga je, spremna da nastavi svoje proricanje.
“Zahvalan sam Vam”, kazao je Lukas, osećajući neverovatnu teskobu u duši, koja je počela da ga guši. Sad mu je sve bilo jasno i očigledno. Imaće veliku ljubav, koju će on lično ubiti i sahraniti u sebi. A tek ovo drugo, od čega ga je podilazila jeza! To je tek bilo neverovatno zagonentno. Sve mu je bilo jasno kao na dlanu. Ovaj mladić je upravo taj mladić, koji je u drugoj sceni u kotlu odslikan kao mrtvac.
Lukas izlete iz prostorije, bez daha. Lice mu je bilo orošeno krupnim kapima znoja, dok ga je probijao užasavajući strah do kosti. Reči proročice bubnjale su u njegovoj glavi neopisivom silinom, dok je osećao kako ga u grlu nešto strašno steže, pokušavajući bezuspešno da se koliko toliko pribere. Nikako nije mogao da u sebi potisne slike prethodnih scena, koje su se neprestano vrtele u njegovoj glavi, dok se udaljavao od te sumorne i teskobne kuće. Celo telo prožimala mu je jeza, od koje mu se ledilo srce. I tek što su izašli na ulicu, sluga zatvori vrata za njima, u čudu posmatrajući ih, jer ni Lukas ni mladić nisu više smogli snage da međusobno razmene bar neku reč, razilazeći se žurnim korakom svako na svoju stranu, ophrvani teškim mislima i brojnim pitanjima šta to zapravo sprema budućnost, za svakog od njih.
Taj susret sa proročicom ostavio je na Lukasa neverovatano snažan utisak. Nije se mogao odupreti slici mladića, koji je ošamućen rečima proročice iznova hitao na to isto mesto da bi dobio isti odgovor. Sad je znao da kao što je on njega pratio, da se i taj mladić istovremeno trudio da privuče njegovu pažnju, jer ga je verovatno primetio kako ga prati i mnogo pre njihovog susreta u onoj uskoj uličici među kućercima koji su se naslanjali jedni na druge i nizali u širinu i u visinu, praveći čudnovate konstrukcije, u kojima se osećao snažnije miris urina i kanalizacije koja se izlivala na ulice, kvaseći ih, nego u centru grada, kao na primer u ulicama Lodi, Akabar, Palam i Sansad Marg, Prakaš Vir Šastri Aveniji, koje su koliko-toliko bile sređene, i u kojima je još uvek bio prisutan i sjaj arhitekture engleskih kolonizatora, koji su sa puno mašte oblikovali čitave četvrti Delhija.
Priseti se jedne stare izreke, dok je tumarao po ko zna koji put bez cilja: “Ako je dosadno tamo gde živite, za to ste onda zaslužni samo vi.” Ovi ljudi ovde i pored sve bede mnogo su dublje razumevali život od stranaca koji su hrlili vekovima u Indiju da joj ili uzmu nešto ili nešto od nje nauče o sebi samima. Priseti se nekih jednostavnih istina, o kojima je katkada razmišljao i bi mu odmah lakše. Zašto sam ja tu, pitao je po ko zna koji put sam sebe, u toj velikoj košnici, u tom mestu koje je predstavljalo pupak istorije sveta, u tom neverovatnom lavirintu u kome je traganje za ljudskom dušom od suštinske važnosti. Seti se da je i on došao kao nadobudni naučnik, tumarajući po brojnim muzejima i skupljajući pokidane niti ogromne istorije različitih civilizacija, pokušavajući da i sam uroni i razume duh Indije, koja uvek ostaje kao neka zaključana tajna za odgonetanje svima koji razumom, umesto srcem, traže da se spoje sa tim lavirintom, u kome nekada, ako imaju dovoljno sreće, pronađu i put do svoga srca i svoje duše, putujući kroz džunglu nerazumljivih osećanja.
Sve mu se najednom tako lako otvaralo, i njegove misli, gipke i radosne, lepršale su kao ptice, jer on nije pripadao onima koji u svemu traže uzroke i posledice. Radije se prepuštao instiktu i predivnom zalasku sunca, pokušavajući da svoju čežnju utka u šarenilo duge, znajući da svaki trenutak harmonije sa svetom oko sebe nosi neprocenjivu vrednost. Bio je duboko svestan da je osnovno pitanje koje pokreće duh: šta je ono što sam danas mogao uraditi za sebe da bih napustio putanju svoje banalne svakodnevice?
Taj mladić, pomisli. Ah, kako se sve neobično splelo. U svom kotlu on je video njegovu smrt. Veruje da je to i mladić video ko zna koliko puta pre njega. Proročica ga je svakako poznavala, i njegova jedina šansa bila je da proričući nekom drugom, čuje ponovo zlokobnu vest da će uskoro umreti, koja je već odzvanjala u njegovoj duši. Njegovo svečano odelo i njegov dostojanstven hod, njegova žurba, pokušaj da možda promeni tok svoje sudbine i čuje neku drugu vest, sve je to bilo tako čudno Lukasu. A tek ona prva scena, sa slikom žene kojoj on zariva mač u srce! Srce mu je zadrhtalo od uzbuđenja, očekujući svakojake dogodovštine, čvrsto odlučivši da nešto više sazna o sudbini toga mladića, koga za divno čudo u svojoj smušenosti nije upitao čak ni za ime. Bilo mu je krivo zbog toga, zarekavši se sam sebi da će sve učiniti da se raspita što podrobnije o njemu, i da će ako je to ikako moguće ispratiti tok njegove dalje sudbine.
Jedinu nadu za to davala mu je proročica, koju odluči da svakako ponovo poseti, što pre, da bi od nje saznao nešto više o mladiću. Umirivši tako svoju probuđenu savest, njegove misli ponovo zaokupiše neke čudne ideje. Gospode, šta je život? Nikada ne razmišljate o nesreći koja bi mogla i Vas da zadesi, umišljajući da se nesreće događaju samo drugima. Šta je za nas požar, ako naša kuća ne gori? Mi ne umemo da hodamo sami, u miru. Da hodamo osluškujući svoje srce. Čim se nađemo između zidova, ili na poljani dok vetar zavija cedeći u svome zvuku bol čitavog sveta, već smo zahvaćeni užasnom samoćom, gušimo se od čežnje, pateći za bukom u kojoj naš um i naše srce postaju automati koji se pokoravaju zovu džungle. Šta tada za nas znači čarobni odsjaj sunca koje zalazi, ili savršeni luk duge, snovi koji nas na svojim krilima nose i pomeraju kao pero na hiljade kilometara dalje, let koji nadrasta svaku brzinu kojim se čežnjivo otvara utroba univerzuma da nas primi gladne njegove energije i mudrosti, šta znači neodoljivi miris ljubičice i polen na nogicama pčele koja zuji prikupljajući ga i pretvarajući ga u med, pitao se Lukas, ponet dubokom čežnjom, koju je u njegovom srcu otvorila ta neobična i tako jasna slika smrti koja se neumoljivo prikrada, prisećajući se mladića, i njegovih dubokih modrih očiju, kojim je kao dečak zbunjeno pitao da li je moguće da je već odabran i da će već za neki dan umreti, kao što je bilo jasno iz slike na dnu kotla, koja je sevnula kao oštrica noža, zabadajući se u srce mladića, i jednako zbunjujući i Lukasa, koji je najednom shvatio da su njihove sudbine na neki čudan i neobjašnjiv način povezane.
Ova drama nije ga samo ovlaš dodirnula, nego je napravila haos u njegovoj glavi i povukla ga za sobom, kao što to čini ledeni talas na plaži, nastojeći da je razume i da proceni njen uticaj na njegov budući život, dok je ponovo prolazio ulicama Sansad Marg i Prakaš Vir Šastri Avenijom, usmeravajući se prema centru grada, znajući da nikada više neće moći da se oslobodi užasnutog izraza lica mladića koji se pita da li je moguće da su dani njegovog života već uveliko odbrojani.
Negde gore, gde se vodi to neverovatno knjigovodstvo koje se popunjava na nama potpuno nerazumljive načine, i gde pored starih – koji već imaju lica prepuna bora u koje je urezan svaki treptaj života i svaka nevolja, kojih je tako mnogo u svakom životu – odlaze i mladići kicoški odeveni poput ovoga mladića, i mlade žene zanosnih oblina, i netom rođena deca.
A taj čovek, čije je lice lepo poput anđela, u njegovoj svesti bio je čas živ, čas mrtav. Sjaj u tim modrim očima i svila na tom jeziku, ledili su mu srce i kao avet progonili ga, kad je skrenuo prema ulici Garstin Bastion, koračajući sporo, prateći odbljesak u očima razgolićenih žena, dok mu se niz lice slivao lepljivi znoj, zamišljajući to gnezdo u kome je cvetao blud, intuitivno osećajući da je baš neki takav očajnik možda zaglavljen u ovoj kuli razvrata, pokušavajući poslednji put da oseti kako u njemu vri krv strasti, i kako silovito prodirući između bokova neke Indijke ili plavooke brinete koja je doputovala ko zna otkuda, pokušava da pobedi smrt. Hodajući tako besciljno, oseti ponovo snažno gađenje u sebi, i odluči da se vrati u svoj apartman u jednoj uličici nedaleko od samog centra, zaokrećući u Prakaš Vir Šastri Aveniju.
San koji ga je ophrvao čim je sklopio oči bio je neverovatan. Stalno je tragao za nečim između ogromnih kamenih zidina koje su se visoko, skoro preteći, zabijale u nebo. Osećao je neverovatnu jezu dok se probijao izgubljen među njima, koje su kao sablasti stajale sa obe strane puta koji je bio sve uži i uži. Osećao je kako ga ledeni znoj probija do srži, i kako svakim korakom postaje bliži nečem što je bila njegova sudbina. Zgrade su bivale sve nakrivljenije i nakrivljenije, i samo što nisu počele da se ruše, dok su po njima plazile svojim jezicima ogromne vatrene zmije, palacajući prema njemu sve otvorenije i opasnije. Odjednom, na samom kraju ulice iskrsnuše ispred njega mladić i proročica u brvnari na kojoj su vrata bila delimično odvaljena, tako da je unutra vetar duvao svom snagom. Proročica je milovala lice mladića, nežno mu šapćući nešto na uho, dok ju je on bolno grlio, i snažno, kao uplašeno dete, privijao se uz nju. Bože, pomisli Lukas, pa ja sam danas oboje upoznao! Mora da postoji neka neverovatna unutrašnja veza među njima. Bol na mladićevom licu, i isti onaj izgled koji je video u kotlu na ravnoj površini vode kad se dim razišao u prostoriji proročice, pojavio se i sada pred njim. Kad je prišao sasvim blizu, bio je posve siguran da to više nije proročica,. Žena koja ga je držala i privijala u naručju podiže glavu kad joj se približio, i njen lik se u čas pretvori u nešto hladno, užasno hladno i preteće. Zaceri se iz sve snage, baš kad je bio na korak do nje, i iskezi svoje oštre zube kao testera, govoreći mu: “Ja sam smrt.” Obli ga ledeni znoj, i Lukas zajeca tako snažno da se njegov glas razlegao svom žestinom, zaslepljen paničnim strahom. Probudi se, još drhteći kao prut, ne usuđujući se više da zaspi. Sve mu je bilo jasno. Mladić je možda već bio mrtav.